ЦАР ВРЕМЕНА

Архимед је сматрао да време треба избацити из физике као сувишан појам, док је Галилеј први приказао време као основну физичку величину, мерљиву и способну да математички повезује огледе. Аристотел је описао време као меру кретања, у опису промена, трајања и материје у покрету. Њутн је време доживљавао као непромењиво, апсолутно у целој васиони и једнолико, величину која протиче без промена, јер друге појаве у природи немају на њу утицај. Аjнштајн је сматрао да објективно време не постоји, а апсолутно време је заменио константном брзином светлости, па је оно постало релативно (ограничено), док М. Стеванчевић за релативност времена каже да је само фикција добијена уз помоћ математике.

Супротности, овог малог научног времеплова у уводнику чланка, најлепше је исказао Св. Августин, када је рекао: „Ако ме нико не пита, ја знам шта је време, али ако неко затражи да га и објасним, више не знам шта је“. Kада се говори о категоријалном појму „време“ увек је присутна противуречност која збуњује чак и научнике. Пре неколико година, на скупу највећих светских теоријских физичара и космолога, ту исту противречност је изрекао М. Тегемарк: „На давно постављена питања о времену, ми смо до сада увек одговарали постављајући још тежа питања“.

На поменутом скупу је речено, да нас најмање четири тешкоће спречавају да сазнамо шта је то време: 1. дефиниција појма, 2.постојање изван догађања, 3. мешање с деловањем и 4. немогућност деловања на чула. Да ли је време онда само научна идеологија или нам одговор пружа митологија, у којој Брана општа равнотежна сила за себе каже: „Ја сам Време без почетка и краја, насилни уништитељ света“? Одговор постоји а забуну производи наука, која категоријалан појам „време“ користи као егзактан став у посебним наукама. На тај начин, дефинисање одређене појаве доводи нас у погрешну позицију да непознато објашњавамо помоћу непознатог.Галилеј је визионарски био у праву, а наука мора да донесе коначну одлуку.

Први закључак с претходно поменутог научног скупа, био је да реч „време“ не значи ништа одређено, што проистиче из сиромаштва језика. Овај закључак светских стручњака је произвољан, јер, аријско вариман, време, има основно значење: простирање, ширење, од √ ври, прекрити. Како је ширење по својој споти процес, етимолошки изведен од аријског корена прас, ширити, одакле је срп. “прасак” и лат. pro¬cessus, ми овде имамо посла са две идентичне споте појмова „време“ и „процес“. Филозофско схватање Руђера Бошковића о логичкој реалности света допушта да ствари имају своје ознаке, независно од појмова (њихова места у простору), тако да на два места могу постојати појмовно идентичне ствари (Кант).

„Време“ је немогуће објаснити ако не стоји у основи неког „процеса“ (макар метафизичког), као што неки процес није могуће објаснити ако не подразумева кретање (макар метафизичко). Из овога следи једноставан силогизам, да треба заменити апстрактан појам „време“ с егзактним термином „процес“, дефинисаним као скуп међусобно повезаних или делујућих активности које трансформишу улазно стање у излазно.

Замена апстрактног појма „време“ конкретним термином „процес“, апсолутно задовољава научни приступ и дефинише три суштинска питања: а) ниједна активност се не може дефинисати изван процеса; б) процес егзактно дефинише целокупан ток догађања; в) време у било ком процесу постаје конкретан „термин“, дефинисан као “мера која означава трајање неког процеса“.
Са употребом термина „процес“ сва питања постају јасна, јер магија ове формуле пружа логичне одговоре: Има ли време почетак? Сваки процес има свој почетак. Да ли је време субјективно или објективно? Процес је објективан, али се може доживети субјективно. Можемо ли да управљамо временом? Када управљамо процесом управљамо и временом. Постоји ли једно или више времена? Одговор зависи од тога да ли је у питању један или више процеса. Питање свих питања гласи: “Колико има укупно процеса?“. Теоријски и у стварности има бесконачно много процеса: митоза ћелије је биолошки, роба је продукт производног, а кретање небеских тела је астрономски процес.

Покушај неких научника да појму „време“ дају „тело“ у смислу „флукса“, иде у прилог процесном размишљању. Чак и код фотона који има дуалну природу (де Брољ) подразумева се да „нека сила“ мора покренути фотонску дуалност. Субатомски свет такође подлеже процесима, али за разлику од атомског света улазна путања процеса може да се мења у смислу смера („улаз“ може постати „излаз“ и обрнуто). Можда за субатомски процес може бити довољан један елеменат, с тим, да термин „елеменат“ у том случају има двојне карактеристике, као што је случај са дуалном природом фотона, који узрокован одређеним процесом може бити честица или зрачење.

Сагледавање појава као продукта процеса можемо назвати психомеханички начин анализе, који иако несвојствен човеку помаже да објективно сагледамо окружење у коме егзистирамо. На пример, када говоримо о хемијским елементима или о “теорији струна”, стиче се утисак да је дотакнута суштина, али се заборавља да су хемијски елементи и “струне” појаве проистекле из процеса. Какви су то процеси и који су то чиниоци који учествују у стварању поменутих појава, остаје да истраже научне дисциплине којима припадају ове области.

Читав космос проистиче из конфликта, па интеракцијом појава настају нове и сложеније појаве, чије трајање дешавања зовемо „време“, а опсег интеракције „процес“. Тако се „процес“, цар видљивих и невидивих појава, кроз њихову временску интеракцију крунише у творца космичке „симфоније“, кога у народу литерарно пресликава изрека: Време од дудова листа прави свилу.

Александар Ђ. Манојловић