МИЛОШ ВОИНОВИЋ: УМЕТНИЧКО ДЕЛО О БЕОГРАДУ КОЈЕ ЈЕ СРУШИЛО СВЕ ГРАНИЦЕ
Једно заборављено дело, приказ хабзбуршког освајања Београда 1688, насликано у Мексику јапанским стилом, показује да је свет и пре три века био повезан
Историјска прекретница
У том тренутку Аустрија није ратовала само са Османлијама већ и са Француском. У страху од јачања Хабзбурга, Француска интензивира нападе на хабзбуршке положаје широм Европе. Са Балкана се Хабзбурзи убрзано повлаче, а у страху од османске одмазде и Срби. Тако је почела Велика сеоба. Колико је српских породица прешло Саву и Дунав 1690. године у потрази за животом на северу – никада нећемо знати.
Прича о паравану
На шпанском, параван се назива биомбо – ова реч јапанског корена указује и на географско порекло оваквих објеката. Крајем 17. века Јапан је затворена земља. У њу странци не могу да кроче. Европски и други трговци смеју само до маленог острва Деђима (јап: „острво изласка“) у заливу града Нагасаки. Иако нико не може у Јапан, али и нико из Јапана, необични објекти немале естетске вредности направљени у Јапану проналазе своје купце широм Пацифика. Највећи проток новца и трговине дешава се на Филипинима, које контролише Шпанија.
Параван доноси неколико супротстављених перспектива. Доњи ниво насликан је са највише детаља, док се у горњем делу налази мање прецизно представљена панорама читавог града. Процењује се да је у борбама за Београд 1688. страдало преко 8.000 људи. У складу с тим, паравану не недостаје сурових детаља.
Битка за Београд почела је у августу 1688. године. Снагама „Свете лиге“ командовао је Максимилијан II, баварски електор – на чијем споменику у Минхену и данас стоји „освајач Београда“ (нем: Belgrad’s Eroberer). Српским добровољцима командовао је Јован Монастерлија. Као и 1914. године, напад на Београд кренуо је преко Саве, из правца где се данас налази Ада Циганлија. Након успешног форсирања реке, београдска тврђава је опкољена и изложена двомесечном бомбардовању. У духу дипломатије 17. века, Максимилијан ИИ је прво покушао да новцем и имањима поткупи османског команданта. Како је тај план пропао, Максимилијан, Монастерлија и њихови војници повели су 6. септембра 1688. јуриш преко зидина и освојили београдску тврђаву.
Питање које се поставља јесте шта су мексички уметници могли знати о Београду, његовом изгледу и самом сукобу? Основне детаље су знали и то на основу графике познатог холандског гравера Романа де Хогеа. Жеђ за информацијама са ратишта, европско али и светско јавно мњење могло је да утоли пре свега преко оваквих, веома популарних графика, које је пратио и одговарајући текст који је описивао саме догађаје. Овакве графике биле су и прилика за импресивну пропаганду. Да је Де Хогеова графика послужила као инспирација мексичким уметницима показује и дијагонална перспектива срца града, али и готово у потпуности репродуковани доњи десни део Де Хогеове графике.
Мексички уметници дали су и додатна објашњења. При врху треће плоче с леве стране ситним словима обележено је име команданта и тренутак предаје Османлија. Можемо прочитати: Dug de Babiera (шпан: „војвода Баварски“) и rendimiento de los bastos (шпан: „предаја оружја“). Доњи део прве и друге плоче здесна, приказује захвалне Београђане. Доњи десни део открива још једну тиху поруку коју параван носи. Изнад захвалних Београђана, који машу ослободиоцима и склопљених руку гледају ка небу, стоји и натпис: Rascianos-grekos dan Gracias per sua liberta („Рашани-Грци се захваљују за своју слободу“). Ово је интересантно, али не само зато што показује још једном верско-географску одредницу (Рашани-Грци) која се користила у раном модерном периоду да означи Србе.
Ово је било посебно важно у мексичком контексту. С једне стране, Хабзбурзи су били заштитници хришћанства и борили су се да сузбију религије Централне Америке. Са друге стране, Хабзбурзи су приказани као ослободиоци. Иако с правом и с довољно аргумената данас покоравање народа Америке видимо као колонијализам и експлоатацију, Шпанци су себе приказивали као ослободиоце, а овај параван је показивао да су се сматрали ослободиоцима и у другом делу свету.
И друга страна овог паравана била је осликана – на њој је приказана сцена лова, која је највероватније копија познате таписерије која је направљена за породицу Медичи.
Како је могуће да овакво уметничко дело није привукло већу пажњу?
Задња страна паравана на којој је приказана „Сцена лова“ (Фото: Brooklyn Museum)
Највећа последица смрти Карла II је чињеница да су Хабзбурзи изгубили трон у Шпанији. Мексиком више нису владали Хабзбурзи и овај параван је изгубио свој смисао. Вицекраљ Хозе Сармијенто де Ваљадерес опозван је у Мадрид, и са собом је понео и параван, које ће скоро наредна три века провести у приватним колекцијама. Тек у другој половини 20. века откривена је целокупна прича о вицекраљу и његовом паравану.
Параван који приказује Битку за Београд био је једна половина још већег паравана који је приказивао две највеће победе Хабзбурга у Великом бечком рату – друга половина се односила на одбрану Беча. Параван је био растављен на два дела вероватно по повратку Де Ваљадереса у Шпанију почетком 17. века и никада више није био састављен. Од 1970-их, параван који представља опсаду Беча налази се у некадашњем језуитском семеништу у Мексико Ситију. Од 1996. године „Београдски параван“ део је колекција Музеја у Бруклину, у граду Њујорк. Нажалост, није део сталне музејске поставке.
Географски фактор
Страх да ће једна велика сила, било сама или у коалицији с неким од балканских народа, загосподарити овим делом Европе био је толико велики да ће сваки њихов покрет значити и узбуну у престоницама сила. Балкански народи желеће промене – у моћним царствима ће бити не само раја и кметови, већ и етничка и верска мањина. Највећим делом због тога балканска политика се компликује до незамисливости – постало је готово немогуће деловати без мешања са стране. У томе видим и „кривца“ за добар део нестабилности историје балканских држава. Оне ће настајати на веома важном простору и превише близу срца светских империја. Зато верујем да је једно од питања које српска историографија треба да настави да истражује јесте у којој мери је географија обликовала главне процесе српске историје.
Поред тога, верујем да поређења Балкана с другим деловима света могу понудити боље разумевање сопствене историје и нове идеје. Мексико је пример с којим се могу успоставити добре паралеле и то на барем два начина.
Мексико је својом удаљеношћу од Шпаније омогућио да управо потомци европских насељеника предводе борбу за независност Мексика. Србија је била превише близу Истанбула и Беча за тако нешто. Да ли из ове визуре не делује да Балкан није толико фокусиран на етничко, како нам се често говори, колико је близина империјалних центара отежавала наднационално организовање?
Литографија „Збор у Орашцу“ (Фото: nmar.rs)
Није ли поређење са Астецима најбоље сведочанство о ономе кроз шта ће српско друштво проћи у време од османске инвазије до збора у Орашцу?
Насловна фотографија: Brooklyn Museum, CC BY 3.0
Коментари
Постави коментар