ПРЕПОРУКА ОЛИВЕРЕ МАНОЈЛОВИЋ: ТРИГЛАВОВ ДАН
Триглав, врховни бог града Шћећина (Штетина) био
је обожаван претежно међу балтичким и полапским Словенима. Међутим, трагове
његовог култа можемо наћи и у Померанији, Русији, као и на територији бивше
Југославије: планина Триглав у Словенији; Троглав, врх код Ливна,БиХ; Троглав,
планина код Богутовца, Србија итд. Наш стари троглави бог имао је своје храмове
у Шћећину, Волину, Бранибору и Аркони, а остаци храма, за који се претпоставља
да је Триглавов, пронађени су и у Скрадину, месту које се налази северно од
Шибеника.
Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у
Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ
био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је
какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три
пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не
дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један
жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се
на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен
од дрвета. Поред светилишта био је засађен храст, а у самом светилишту налазио
се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи
мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста.
Друго светилиште посвећено Триглаву, Шћећинско,
такође се налазило на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а
светилиште је зналачки украшено сценама из живота које су по мишљењу многих
посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво
храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно
градио око већ израслог дрвета.
Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
„Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику
уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и
животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису
оштетиле не кише ни снег.“
Триглавово светилиште У Шћећину порушили су
хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су
папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.
Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
„И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму, те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и језик мештана. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, баци му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ напора који је учинио, да се дочепа идола.“
Као што смо могли да видимо у нашем народном
календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику.
Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи - повезан са
бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да је 3 Триглавов број, празник овог
бога би могао да буде баш тога дана. О повезаности бројева 3 и 9 (3x3)са Триглавом остао нам је сачуван један
народни обичај из 19. века у коме учествује деца и млади:
„...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе
па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут
мало даље од села, које рачунају као да су обишли цео атар свог села. Овај атар
или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају
одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и
одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
Једна од песама
које су певали је и ова:
Данас (17.2.) завршавају се
Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ
један од његових облика.
Триглава можемо упоредити и
са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако
лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран
постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире
људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки
коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају
једно исто, прастаро божанство. Из народне песме можемо закључити да је Триглав
заиста старо божанство:
Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских
дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом „пархелион“ или „сaндогс“. Овај феномен јавља се искључиво на
севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци
преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким
феноменом појављивања три сунца.
„Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности
сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства.
Коментари
Постави коментар