ИНФОРМАЦИЈА О ИНФОРМАЦИЈИ

Двадесетпрви век је дефинисан као информатичка ера, у којој изгледа остаје нејасно шта је заправо „информација“? Дефиниције које су дали Принстон универзитет и савремени менаџмент нису довољно јасне, обзиром да се не поклапају са суштинским значењем појма. На Принстону се информација дефинише као „примљена и схваћена порука“ док савремени менаџмент сматра да „информација има за претпоставку јасно благовремено, поуздано и мерљиво саопштење…“.

Испада, да ако неку информацију не „схватимо правилно“ или је не „примимо“, она престаје бити информација? Такође обе дефиниције говоре о преносу информације, што је одлика комуникације.[1] Недоумицу изазива и део дефиниције „схваћена порука“, обзиром да се порука дефинише као елемент информације, тако да и даље остаје питање шта је заправо информација?

Семантички, информација се изводи од латинске речи forma, облик, слика, основа, начин, модел, која је од ариј. д`арма, закон,правило, форма, облик (Веда), посматрање…од корена д’ри, држати, носити, поседовати, чувати. Основна спота информације има значењеопштеприхваћеног „калупа“  који обликује обавештење, поуку, поруку, представу, извештај, упутство или одлуку, а то је човек или „неки други систем“. Информација се најопштије може дефинисати као „обликовани скуп података“, а проток елемената информацијесаобразан је појави коју резултира у комуникацији. Суштина приче о информацији је да она увек остаје то што јесте, али њен проток условљава практичну употребу, јер ток података неке информације аналоган је појави коју треба да представи.

Само представљање информације се односи на чин преноса и њену употребу, а не дефиницију. Овиме се ток информације своди на процес,[2] чији је смисао „у формацији“ (лат. in formatio), као буквални превод с латинског језика, јер елементи информације имају логичку правилност а описују се као податак или оно „што је дато“  (аргумент, инструкција).

Основни квалитет информације представља тачност интерпретације коју нам може пружити. Да би испунила овај услов она мора да садржи: а) податак о улазу, извор из кога потичу подаци неке информације; б) усклађени ток података, подразумева перципирану појаву о којој информација говори; и в) излазна појава, готова информација (спремна за употребу).

Инфомације које садрже мање од ове три групе података, треба третирати као  непотпуне или неетичке, обзиром да остављају простор у коме  се и корисник и прималац (такве информације) могу довести у забуну или злоупотребити. Јер, несаобразност аргумената (података) неке информације са појавама које описују, изазива код  људи осећај „интуитивне неудобности“, која се најчешће препознајекао „неправда“, извор свих конфликата.

Информација је стање и потенцијал, с анатомијом која је логична као и материјално, јер материја је продукт артикулације стања. Апсолутно стање је немогуће, јер је потребна бесконачна енергија да би се то постигло. Под потенцијалом информације, овде треба пре свега разумети пренос и тачност информације која је питање комуникације.

                   Александар Ђ. Манојловић (приредио Слободан М. Филиповић)

[1] Комуникација је размена сигнала између два или више система, а корисник информације сваки систем који је у интеракцији с неким процесом.

[2] Процес је примордијални појам, који објашњава универзални закон промена.