Србска војска народне
одбране, основана је на гори Романији од стране истоименог
праунука Вука Бранковића са титулом деспота Змај Огњеног, уз
помоћ слободарског србског племства и народа. То је први забележени покрет герилског анти-империјалистичког ратовања у историји.
Званична наука, није придавала значај том
начину вођења рата, иако се он проширио по читавом свету, али, на срећу,
постоји усмено предање код потомака тих слободараца. Треба напоменути, да
су се они делили у три велике организационе
скупине: устанике,присталице и јатаке који омогућавају логистику
за време борбе, смештај и видање рана.
Такође, треба напоменути и то, да су они
између две борбе битисали на висовима гора (шумовитих планина), што потврђује
не само народно предање, него и записи из тог времена, а нарочито тематика
којом се баве наши знаменити књижевници, као например,Петар
Петровић-Његош (“Горски вијенац”) и Светолик Ранковић (“Горски
цар”). Хајдуци нису били у том корпусу народне одбране, јер су они упочетку
били извидница стања расположења Срба на Балкану под плаштом Угарске, а
повремено, успостављали везуустаника с Угарском и Аустријом.
Због свега тога, Турци су њих називали
хајдуцима, што подразумева разбојнике, тј.непријатељско
удруживање против турске државе. Такву ситуацију су често
покушавали искористити прави разбојници, који нису припадали ни једном ни
другом корпусу, али је њихов век био кратак јер, сецикесе нису били
борци за свеопшти народни интерес. Доказтоме, представља повремено појављивања
хајдука и после протеривања турског царства са ових
простора, због неприхватања тираније власти или услед пљачкашких
нагона против власти и народа, од стране похлепних појединаца.
Наши званични историчари наступају са позиција
непријатељских историјских школа, да србска државност на овим просторима
престаје с доласком Турака а наставља се са устанком Црног Ђорђа, којег је
планирала, организовала и извела хетеристичка организавција са седиштем у
Цариграду, Бечу и Петерсбургу. Доказ истовременог постојања две администрације
(државне управе) на једном простору, србске и турске, јесу и мартолози као
легитимне наоружане формације које успостављају поредак за време мира, а бране
територију за време рата. У садејству са Турцима, они су учествовали
у одбрани од католичких Аустријанаца, Угара, Пољака и Срба који су
ратовали на њиховој страни. Читава три века, Срби су ратујући с
обе стране успешно бранили западну европску границу, али је мање
познато, да су у тим истим биткама, србски мартолози
учествовали у садејству са Турцима.
Треба напоменути, да је једино горска Војска
Народне Одбране била изван тога, јер није признавала ни завојевачки
Беч, ни Млечиће нити Истамбул, већ, искључиво слободарски србски
мотив, који се може дочарати препричаним делом говора са горе Романије. Тада језванични
врховни владар србског народа, деспот Змај Огњени Вук позвао племство и
народ, да се придруже борби, уз крилатицу, да србску круну не
треба да признају постојећи центри моћи, већ слободарски србски народ који
је кадар да је брани и одбрани од завојевача, поштујући славу
и чистоту свога оружја.
Срби су увек бранили
“небеске” и арханђелске идеале вечних заштитника славе и
части, оличених у Архангелу Михајлу и Гаврилу. Зато су,
многи империјанли центри моћисматрали и данас сматрају Србе “дивљацима”,
јер, за њих је чување духовних идеала “варварство” и
“дивљаштво”. Из истих разлога, у империјалном
свету је неомиљен и руски народ, који је такође имао
народну слободарску војску.
Сасвим исправно можемо да закључимо, како
је борба против народних завојевача у идејислободе са
тежњом богољубивим идеалима, вечна и нужна
категорија а самим тим и космогонијска.
Вл. Марковић
(приредио С. Филиповић)
Коментари
Постави коментар