ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: О србској старини само условно

 

Као ружан пример недовољне заинтересованости “српских научника” за прошлост (али и за будућност) сопственог народа, може послужити њихов однос према једном амбициозно замишљеном међународном научном скупу о Србима у Панонији. Наиме, када је пре скоро четврт века, 9. септембра 1997. године, у Новом Саду, у организацији Покрајинског секретаријата за културу, образовање и науку, одржан консултативни састанак “еминентних стручњака” о намераваном скупу, одазвала су се два академика, четири универзитетска професора, један доктор од науке, један научни саветник и три “остала”. Није дошло, “због раније преузетих обавеза или болести”, седам академика (Драгослав Антонијевић, Јованка Калић, Василије Крестић, Дејан Медаковић, Никша Стипчевић, Сима Ћирковић и Божидар Ферјанчић), два универзитетска професора (Петар Влаховић и Душанка Динић-Кнежевић) и један професор (Даница Димитријевић).

Академик Славко Гавриловић (1924-2008), по струци историчар, један од сазивача овог консултативног састанка и, чини се, његов замишљени идеолог, сугерисао је да се тематика планираног скупа не сме зауставити само на историји “у најужем смислу те речи”, већ мора обухватити и “историју књижевности, историју уметности, историју музике, етнологију, а и неке друге гране уметности (напр. филм)”. Нигде се, дакле, не помињу археологија и лингвистика, иако, по логици ствари, без тих двеју наука нема ни старе историје. Мада изриче став да, “када је реч о доњој временској граници, не треба избегавати ни једну тему ширег значаја”, из Гавриловићеве логике проистиче да пре 15. века у Подунављу нема Срба. Заправо, он нуди да се на планираном скупу расправља о Србима тек од 15. века, али и то само кад су у питању “културна струјања” и њихов живот у градовима. У области трговине, економског и политичког развитка, он је Србе сместио тек у почетак 16. века, док демографска питања, као да се ради о споредној ствари, оставља за 17. век, односно за промене настале такозваном Великом сеобом Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Листа Гавриловићевих тема је следећа:

1.   Привилегијално питање код Срба у Хабзбуршкој монархији;

2.   Срби у трговини у Средњем подунављу од 16. до 19. века;

3.   Срби у Војној граници;

4.   Демографија о Србима у Хабзбуршкој монархији од 17. до 19. века;

5.   Миграције Срба са Балкана у Средње подунавље;

6.   Карловачка митрополија као оквир за црквену, политичку и културну историју Срба од 18. до 20. века;

7.   Срби у политичком и економском развитку Троједне краљевине од 16. до почетка 20. века;

8.   Културна струјања код Срба у Средњем подунављу од 15. до 19. века;

9.   Срби у градовима Средњег подунавља од 15. до 19. века;

10.Аграрни покрети код Срба у Хабзбуршкој монархији од 17. до 19. века”.

Ако је одсуство бројних академика с овог састанка, без обзира на њихове “разлоге”, знак потпуног непознавања (и непризнавања!) србске историје у крајевима северно од Дунава и Саве, али и потврда да се том делу србског народа не придаје било какав значај у вези са судбином Свесрбства, побројане теме указују на сву трагику савремене такозване србске историографије. Гавриловић и иначе сматра да о србском боравку у северном Подунављу “ми располажемо сигурним подацима од 1523. године, а све остало су индиције”.

Непомињање других тема, нарочито оних које се тичу дубоке србске старине на овим просторима, укључујући и све хрватске “знанствене” покушаје да се Срем отме од Срба, може се објаснити подложношћу нордијској школи, оптерећеношћу “југословенским” историографским начелима и потпуним несхватањем србских националних интереса. Да је друкчије, о прошлости србског народа у Подунављу расправљало би се са националних позиција, а при томе би се узимале у обзир и “индиције”.

По несрећи, протагонисти наводне србске историографије не признају оно што су знали и о чему су писали бројни писци и историчари на страни и што је пре више од сто осамдесет година покушао да Србима, и осталима, приближи Павел Јозеф Шафарик, човек коме “ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љубави”. Како је поодавно рекао Ђуро Даничић, Шафарик је о Словенима знао “све што се у његово време могло знати... и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио... Он је свакоме народу словенском показао шта је, - шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао то све ни примити”.

Шафариково учење није било особито пријемчиво научењацима потеклим из србског народа, иако су се многи трудили да му се не замерају до краја. Бавећи се Шафариковом књигом О пореклу Словена и оцењујући је негативно, академик Никола Радојчић (1882-1964) неће пропустити да се, у духу такозване србске “критичке” историографије, сасвим ослоњен на германску школу, подругне Шафариковој “смелој и смешној етимологији” и тврдњи “да су се сви Словени називали Србима”. Мада га хвали као ученог и образованог, доброг зналца класичних језика и прилика у славистици и европској науци онога времена, Радојчић ни једним јединим аргументом неће показати шта је “смешно” у Шафариковој етимологији и у Шафариковим сазнањима о старијој србској прошлости. Радојчић ће записати да је Шафарик “гвозденом марљивошћу сабрао све дотад познате изворе и целу литературу о Србима, с намером да њима, особито за старија времена, пре свега докаже своје погледе на Србе, на српско име међу Словенима, на његово пространство и старину”, али ће, за сваки случај, подврћи жестокој критици све те Шафарикове тезе. Радојчић неће одолети ни потреби да истакне како је и Иларион Руварац ценио Шафарика и како му се дивио, не усуђујући се да дирне “у представу о Шафариковој научној величини”, али ни њему, Радојчићу, једнако као ни Руварцу, тако “високо” мишљење о Шафарику неће бити повод да се и за црту повуче са својих “критичких” и “антиромантичарских” ставова.

Ни наши савремени историчари неће се потрудити да Шафариковој књизи О пореклу Словена посвете барем мало пажње. Академик Симо Ћирковић, главни редактор Енциклопедије српске историографије, чак ће издавачу грдно замерити што је ту Шафарикову књигу припремио за штампу, снабдео је прикладним и врло информативним предговором и поговором и ставио на увид стручној и осталој јавности. Такав њихов став био је разумљив у времену док се књига могла читати само на немачком језику, али данас, кад постоји и српски превод, избија на видело дубоки страх пред истинама чијем су прикривању и они сами допринели. А да на видело не би избила и истина, преостало је само да се Шафарик окриви за “романтизам у српској науци” и да се Шафариково знање до крајности игнорише и потцењује; баш онако како то чини и Енциклопедија српске историографије: “Шафариков труд, посебно на издавању извора има огроман значај за развитак српске историографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет усадило у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”.

Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”; због тога, Шафариков историографски рад био је по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Шафарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети да је више десетина страних аутора, које је Шафарик навео “без свих набрајања или решетања досадашњих виђења”, почев од 11. века па до његовог времена (до 1833. године), писало о дубокој старини словенској, везујући их, на пример, за Илире, а Панонију одређујући као њихову прадомовину.

Зна ли се све то, постаје јасно да се владајућа логика у такозваној “српској” историографији најдуже и најлакше може одржати ако на њену измену не пристану “званични” историчари, историчари од каријере, историчари смештени у крилу Српске академије наука и Матице српске, двеју ваљда јединих институција у Србији које се називају србским а које су по својој оријентацији далеко од Србства, нарочито она прва.

Наши савремени историчари као да не знају, а можда заиста и не знају, да се славист Јернеј Копитар, у једном писму Јозефу Добровском, “оцу словенске филологије”, питао “зар није никоме пало на памет да при ‘Срему’ мисли на Србе, Сармате”. А ако већ ни то нису хтели да знају јер то питање није поставио Србин, онда се може сматрати разумљивим што су потпуно одбацили не само “сремска” тумачења већ и све остало што је писао Милош С. Милојевић, један од најобразованијих Срба свога времена, представник србске изворне школе, односно “родољубиве историографије”, како је поспрдно назива већ помињани Радојчић.

А тај Милош Милојевић, пошто је на београдском Лицеју свршио права, окончао је студије и на Историјско-филозофском факултету у Москви; тамо је, уз историју, три године изучавао упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с упоредном (светском) књижевношћу. По повратку у Србију, био је најпре чиновник судске службе, а затим професор и директор гимназија у Ваљеву, Београду и Лесковцу. У Србско-турском рату 1876-1878. године предводио је ибарске добровољце. Био је професор историје Србске православне цркве на Богословији Светога Саве у Београду и члан Србског ученог друштва, претече данашње Српске академије наука. Писао је много. Објављене су му, између осталог, три опсежне књиге Путописа по делу Праве Старе Србије и две књиге под насловом Одломци историје Срба и српских-југославенских-земаља у Турској и Аустрији. Његова Историја Срба у шеснаест књига остала је у рукопису, али су је противници србске аутохтонистичке школе и стварни непријатељи србског народа уклонили после ослобођења Србије 1918. године. Милојевићев допринос историји србског народа, иако утемељен на озбиљним изворима, непризнат је и игнорише се; расправа са његовим ставовима није могућа све док се под сумњу не стави владајућа теза о такозваном досељењу Словена на Балкан у VI и VII веку.

Игноришући разложна Милојевићева тумачења о значењу реч Срем, историчари и лингвисти из Србије отворили су свеколике могућности разним србским непријатељима да манипулишу Сремом и својатају га. Тако, на пример, хрватски етимолог Петар Скок објашњава да је Срем испрва било име града, “као и у римско доба што је Сирмиум било само име града, никако територија”. Он заправо сматра да се тим топонимом означавао велики римски град “који је пропао у 4. в., а (од њега) остало само славенско насеље око цркве св. Димитрија”. Скок избегава да укаже на србски карактер овога насеља, чак и кад констатује да је то “славенско насеље” било и “главно мјесто славенске жупаније прије доласка Маџара”. Маџари су, каже он даље, назив овог насеља преузели у облику Szerem megye, међа (подручје града који се налази у средишту жупаније) града Сријема. Временом, наставља Скок са својим домишљањем, Митровица је првобитни назив места потисла у заборав, а Срем се, само као назив територије, очувао захваљујући маџарском називу жупаније. Пошто се за ову територију не каже Сремска, што би се могло очекивати по узору на израз Бачка, “него само Срем (као и Барања), очито је да је ова појава могла настати само према маџарском сложеном називу Szerem megye, где је општа реч испуштена”. Како у време доласка Маџара никаквих других Славена осим Срба није било у Срему, очигледно је да читава Скокова етимолошка конструкција за реч Срем представља “теоријску основу” свих хрватских аспирација на ову стару србску земљу; најмање седам векова пре почетка хрватског тисућљећа данашњи Срем носио је назив Сирмијумска, односно Сремска провинција.

Потврду за реч Срем, много старију од римског присуства у данашњем Срему и много старију од латинских назива Sirmium или Sirmiensis, налазимо у Плутарховим Упоредним биографијама. Овај грчки историчар и књижевник живео је од 46. до 120. године, а у биографији Александра Македонског, Лесандра Србљанина (356-323. пре Христа) записао је да је млади војсковођа, у својој двадесетој години преузевши власт, “варварским покретима и ратовима у тамошњим областима учинио крај тиме што је изненада с војском продро све до Дунава, где је у крвавом боју победио и Сирма, трибалскога краља”.

Бројни аутори, из старијих времена нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и србске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин, који је живео и радио у XI и XII веку, земљу Трибалију, у крају у коме је много касније откривен Лепенски Вир, назива област Срба. Византијски историчар Лаоник Халкокондил, по рођењу Атињанин, без икаквих ограда каже да “род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам”, а знак једнакости између Трибала и Срба стављан је и много касније, чак и у прошлом веку. Тако су, на пример, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен, године 1803, објавили у Паризу, у шеснаест томова, дело названо Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима, и у десетом тому на страни 69, написали и следеће: “Равница звана Косово... славна је по великом броју битака, које су се на њој одиграле. Султан Мурад, кога ми (Французи - ИП) зовемо Амурат I ту је потукао, 1389. године, савезничку хришћанску војску, коју је предводио Лазар, владар Србије. После победе, Амурат је био убијен од једног Трибала”. Двојици учених Европљана, који су своје дело темељили на различитим документима и сведочанствима, могло се учинити да су Срби и Трибали на Косову били “савезничка хришћанска војска”, али у констатацији о погибији турског цара не може бити никакве сумње: Србин Милош Обилић и “један Трибал” исто су лице.

Не може се сумњати ни у Плутарха, пошто његов запис, настао у времену релативно блиском Александру Македонском, није могао противречити хеленским сазнањима о великом цару и успомени на њега. Ако се зна да је и подручје јужно од данашњег Срема називано исто тако, да је реч Трибали настала тако што је реч Србљи прилагођена грчком језичком изразу и да су Трибали били блиски војнички супарници Хеленима, може се закључити да је Александар Македонски ратовао у Срему, против србског краља Срба чије су име, због лакшњег изговора, Грци искривили у Сирм.

На намераваном научном скупу о Србима у Панонији, дакле, неће бити говора о овој тематици, јер је она временски премного удаљена од “доње границе” за коју се залаже академик Гавриловић. Она ће бити удаљена и од оне већ добро познате нордијске тезе о доласку Словена на Балкан у VI и VII веку, ниоткуда такорећи. И, због тога, кад намеравани скуп буде одржан, и кад на њему “еминентни научници” из Србије закључе да су неосновани сви записи о србској старини у Панонији одвајкада, односно да су се тамо појавили тек одскора, од 13. или 14, можда од 15. или 16. а нарочито од краја 17. века, послужиће то “демократском” западном свету као потврда да је германска школа социјалистичког смера “оправдано” дефинисала Србе као “отпадак народа”, “олупину народа”, “распрснуту нацијицу”, “умирућу народност”, “варваре” и сличан “дивљи народ”. Истовремено, биће то и стварна сагласност свим србским суседима да наставе са черечењем Српске Земље и растакањем србског националног бића. Онако како је некадашњи “српски” социјалиста Димитрије Туцовић својим отворено антисрбским списом Србија и Арбанија поставио темеље арнаутском “праву” на отимање Старе, односно Праве Србије, Косова и Метохије, тако ће и резултати наговештеног “научног” скупа о Србима у Панонији показати да су Срби уљези у Панонију; да Војводина Србска није стварана на Србској Земљи, већ у Јужној Угарској и Аустрији, или Аустроугарској; да се на Војводину Србску може односити онај већ помињани предлог о “кораку уназад”, о напуштању “неких својих амбиција” и “неких територија”; да се србска национална супстанца из крајева северно од Саве и Дунава не може очувати у Србској Земљи, већ је треба препустити северним или западним римокатоличким суседима.

И да све то скупа, без језика и археологије, али уз филм, представља “научни” пристанак на коначно и беспоговорно уништење србског народа.

Па, кад се све то добро осмотри, и податак да су научењаци из крајева јужно од Дунава пропустили да дођу на заказани скуп о Србима у Панонској низији, што ће рећи и у Војводини Србској, и чињеница да су научењаци из исте те Војводине Србске врло резервисани према доњој “старосној” граници србског народа у Панонији (а, богме, и према његовим “средњим” годинама), не могу се избећи барем два закључка: први, да она прва група научењака и не зна какве бриге море Војводину Србску, и други, да она друга група размишља о будућности панонских области на исти начин као што је новембра 1918. године, у време док је припремана одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, размишљао Васа Стајић не верујући у распад Аустроугарске и бежећи у Загреб у страху од србске националне мисли Јаше Томић.