ИГРА СВЕТЛОСТИ И ТАМЕ

     Уопштено гледано, зло представља само један део укупног ентитета, али када га посматрамо индивидуално оно је негативно. Супротстављеност „добра“ и „зла“ представља универзалну космичку покретачку снагу, јер, једно без другог не може да функционише.„Бог је измислио зло, да би искушао добро“. На овај начин, одржава се космичка равнотежа као механизам космичке хармоније.

Свака душа има сопствени извор светлости који долази изнутра. Као што крвоток одређује смер кретања крви, тако вера одређује смер кретања светлости. Када осетимо истинску безрезервну веру у нешто, осећање које тада доживимо изазвано је правилним протоком светлости. Наша права природа је „чиста енергија“, док је дух изграђени систем који представља „посуду“ за нашу истинску природу. Оношто крв чини за тело снабдевајући га кисеоником, то светлост чини за душу, снабдевајући је чистом енергијом. Када желимо да затрујемо организам, довољно је да затрујемо крв. Да би затровали бесмртну душу не можемо затровати светлост, за то је потребно знање „Лукавога“.

Еволуцијом, душа је развила трик, у психологији дефинисан термином „интенција“ или вољни напор, захваљујући којој утиремо пут светлости по сопственом дизајну. Ово је уједно и дефиниција слободне воље, која подразумева креирање стварности за сопствене потребе, али и принцип саморазвића. Ипак, треба имати на уму да то није баш тако једноставно и да је потребно време да душа научи како то да ради, а да себе не оштети или доведе у деградативно стање.

Истинита душа представља неисцрпан извор енергије и стварања. Насупрот њој, тамна страна душе нема своју енергију, па мора да се бори за енергију и попут паразита је краде од истинитих душа. Да би ово постигла, тамна страна мора да иницира истинску душу, да производи грубљу енергију, ону коју тама једино може конзумирати. Зато, стално искушава душу, наводећи је на грех све до незамисливог зла (са аспекта истинске душе).

Све што је потребно да се уназади бесмртна душа, јесте  да се наведе на погрешно веровање. Душа која западне у ово стање,такође осећа грубе вибрације и ако их проба може постати корисник оваквих врста грубе енергија. Уколико, овакве нове навике не наиђу на унутрашњи отпор чисте душе, она може постати на крају „тамна душа“ или „пали анђео“ како их неке религије називају. Грубе енергије изазивају сумрачна стања душе, која попут наркомана постају зависник и губи осећај фине вибрације истинске светлости.  Али, ни овај процес није вечит, пошто „тамна“ страна не сме да уништи све истините душе, јер би самим тим остале без извора енергије.

Борба за енергију није лака за „тамну“ страну, пошто може да је конзумира само „разблажену“ енергију. Када би добила чисту енергију истинског сунца, тамна страна би сместа била уништена, као када би човек удахнуо чист кисеоник.

Када желимо нешто, мозак интерферира са квантним окружењем и ствара облик жеље који је сразмеран јачини визије. Ако верујемо у то што желимо, ми уносимо светлост (електро магнетна сила) у визију и она временом заживи. Отуда изрека: “Оно у шта верујемо то и постоји, а постоји онолико колико верујемо у то“, јер, мисли поседују снагу остварења.

Александар Ђ. Манојловић (приредио Слободан М. Филиповић)