АТИЛИНО БЛАГО

    

Највећа мистерија европске археологије је гроб Атиле Мечеславића „Хунског“. Постоји мноштво теорија где се његов гроб налази а одређују се дуж реке Тисе, од Мађарске преко Сенте до Титела. Али, Тиса је пре 15. векова текла источније него данас, а до пре три векаи Иђош се звао Тиса-Иђош, пошто је Тиса текла поред села. После Другог светског рата, оснивач и први директор музеја и архива у Кикинди био је Лука Надлачки (1910-1989), аутор књиге од око 200 страна о животу Атиле „бича Божијег“, која није објављена.После његове смрти рукопис је нестао, али је делове те књиге ипак запамтио и записаоСиниша Јаконић, преневши разговоре које је водио са Луком у његовом сиротињском стану, у кругу кикиндске фабрике обуће “Слога“. Појавом Атиле Хунског, Срби и јошдвадесетак народа и племена створили су тада најмоћнији војни пакт на свету, Хунски савез против Роума. Према неким подацима, Атила је младост је провео у Риму као талац-гарант где је стекао обрaзовање, научио латински и упознао се са организацијом ове империје, посебно војном, тако да је видео њене врлине, али и слабости. Атила није заборавио своје порекло, тако да је знао да каже напамет 33 имена својих предака, међукојима су била имена Султан, Манџука, Бели… Сам назив „Атила“ није име већ надимак изначи „гвожђе“ (оцила).

Приск, који је из Константинопоља послат у дипломатску мисију Атили, оставио нам је драгоцен запис у дневнику, казујући како је прешао реку Истер (Дунав) и путовао Банатом, а уз пут су га гостољубиви србски становници нудили типичном „словенском“храном медовином, просом и кобиљим млеком. После неколико дана, стигао је у Атилин »Блатни град«, који је био окружен са више концентричних прстенова од безброј шатора и кола. Лепо изрезбарену Атилину дрвену кућу, Приск је видео на узвишици у средини града, а његова кућа је опет била опкољена мањим кућама припадника телесне гарде, као имноштвом номадских шатора.

Ромејски дипломата Приск, који је дошао да преговара, заправо плати златом Хуне да их не нападну, оставио је запис о Атилиној престоници коју је погрдно назвао “Блатни град”. Његов опис дужине и смера путовања и топонима недвосмислено смештају Атилин град на„тромеђу“ севера Баната. Место где је био Атилин Логор, данас је простор »Детосевачке тврђаве« између Кикинде, Мокрина и Иђоша. »Блатни град« се налазио у петоречју, Тисе,Мориша, Дјукосина, Златице (Аранге) и Галацке, а место зову и »Три Анте«. Треба напоменути, да је маџарски назив Мокрина »Хомок-рев« (< homok, хумка и rev, речни песак), у слободном преводу: “гроб у речном наносу”.

Атила је наводно умро после још једне своје свадбе, у току прве брачне ноћи, у постељи с новом супругом Илдико, међу 300 Атилиних жена. За његов гроб, делом је преграђена река, вероватно Тиса која је пре 15. векова текла на „тромеђи“. Песма каже да је сахрањен у земљу, у воду, у сунчеве и месечеве зраке, односно у три ковчега, прво од злата, па од сребра и на крају у гвоздени. Затим је око 200 робова, сведока места погреба побијено. Са Атилом, речни таласи су прекрили његово благо и одсечене главе његових 25 принешених белих коња.

После сахране, у ноћи, међу Хунима односно Атилиним синовима који нису могли да се договоре ко ће наследити положај вође, избио је крвави сукоб, па су ослабљени и разједињени пре повлачења, углавном у североисточне степе, поједини Атилини синови ивеликаши у близини закопали сваки своје благо. Мислили су да ће се вратити, али нису. Ове приче, легенде и веровања, сигурно се код Срба не би сачувале да они нису живели Панонији за време Атиле. Атилино доба, којег нису успели да прекину у континуитету чак ни »Римљани«, Ромеји, Татари, Турци…

Лука Надлачки је тврдио да се Атилин гроб налази у атару села Мокрин. Надлачки је рођак и учитељ мокринчанина Милоша Деспотова, из чије куће на крају села, када је лепо време поглед досеже на Детосевац, удолину и хумку у средини, где се по Приску налазила Атилина кућа од истесаних дебала. Деспотов се аматерски бави археологијом и историјом, па је наставио истраживања покојног рођака и учитеља. Он поседује земљиште на том песковитом и огољеном месту, где су раније били виногради, воћњаци и шуме.

Мокринчанка, Софија Ђуканов је 1799. године у оближњем винограду великосемикулском код села Накова, пронашла закопано благо из петог века, када је живео и умро Атила, па јето благо названо „Атилино“. Састојало се из 23 златна пехара, бокала и соља. Врло брзо, као и многи драгоцени предмети из Србије, благо је однето и смештено у Шенбрун, музеј-дворац у Бечу.

Надлачки је 1934. године при истраживању античког града Басијане, крај Сремске Митровице пронашао надвратник на једном свињцу, уствари надгробни камени споменик, који је подигла ромејска удовица. На уклесаној тужбалици пише да удовица официра подиже споменик супругу који је заувек нестао у извиђању, на три дана хода северно уз Тису код Блатног Града. Пре 30 година, мокрински старац Гавра Вањеси ископао је у оквиру Блатног града, при орању велики камен, можда „хунски“ жртвеник или део ковачког алата, јер на том месту има много шљаке. Данас се из ваздуха у равници могу видети обриси тог места, тањирастог удубљења на тромеђи Мокрина, Иђоша и Кикинде.

Једна старица из Иђоша, пре око 80 година је на гозби певала народну песму, коју јеНадлачки записао. Песма каже, да је у Иђошу једном давно рођено дете с „црвеном кошуљицом“ (крвава постељица у легенди о Атили) које је било видовито. Песма се завршава дилемом, већ одраслог младића пред женидбом. Младић телепатски види место у близини села где је похрањено благо, али се плаши да га узме пошто је отето у крви и донеће проклетство ономе ко га откопа и поседује. Мештанин Неда Николин причао је Јаконићу децембра 2009. године, да поред Иђоша постоји „закопано скривено благо“ која„чувају једна врата“.

Неки Иђошани и Мокринчани су копали и тражили скривено благо, а да у легенди, пророчанству или народној песми има истине, показало се у лето 1941. године, када су на„тромеђи“, најближе Кикинди, крај хумке Киндја војници СС дивизије „Принц Еуген“ састављене од домаћих Шваба, изводили артиљеријско гађање. Једна граната није експлодирала, па су при трагању за њом тројица Шваба пронашли благо. Откриће нису пријавили официрима, већ су га током три ноћи ископали, а пошто су предмети тежили девет тона, пренели су их камионетом и сакрили на више места. То су биле ствари старе 15. векова из Атилиног доба, злато, сребро, »римски« оклопи и оружје.

Тајна је откривена када се један од Немаца напио у кафани и одао, што је убрзо сазнао Гестапо. Проналазачи, заиста уклетог блага су похапшени, а налазиште код Киндје исте године је проучавао чувени археолог, барон Александар фон Рајсвирц, доцент минхенске Катедре за археологију. Асистенти су му били, мокрински учитељ и археолог Јохан Сасер и Лука Надлачки. Немци су хунско благо однели за Немачку и губи му се сваки траг.

Атила је био ослободилац јер, подсећам, Херодот је написао 444. ст. ере да су Срби живели око Каспијског, Азовског и Црног Мора. Страбон је 70. пре Христа оставио сведочанство да су Срби Брђани живели на Дону и Волги, а Плиније 39. г. после Христа, да Срби Рашани обитавају на Дону и Волги. У четвртом веку вођа Хуна био је Белхамир, а 435. годинезавладао је Атила, док су му савезници били каспијски Срби, звани Хуно-Сабири или хунски Срби, које је описао још Херодот. Записано је, да су се Срби и Хуни поново ујединили 778. нападајући Источну и Западну римску империју и Гото-Немце. Као и да је Панонија (Доња и Горња) земља „пана“, господе (од Пан, србски Бог ситне стоке и планина). Надлачки јечесто истицао да је Атила крај „Блатног града“ сахрањен по србским обичајима. То је пре 80 година исто записао у књизи »Словенска митологија“ његов пријатељ, такође археолог и историчр Спасоје Васиљев, рођени брат србског песника Душана Васиљева. Оба су рођена у Великој Кикинди. На страни 188 књиге је сведочење Јордана „да су Словени славили„страву“ , гозбу у част Атиле над његовим гробом. Хуни су обичај преузели од Срба којих је било у њиховој војсци. Тако су по римско-ромејским оценама „најсуровији и најгори од свих“, Хуни, имали верско-националну толеранцију, за разлику од Рима и „Ромеје“ који су све друге вере уништавали, храмове рушили, а свештенике убијали.

Ретор Приск је забележио да су Хуни кували 80 разних врста паприкаша. Хуни су пекли лице усијаним ножевима да спрече раст браде и лакше одржавају хигијену, па су имали ожиљке који су плашили непријатеље. Пре борбе су се огртали у коже дивљих звери, на главе су стављали медвеђе и вучије чељусти, па је њихов изглед заиста плашио противнике.

Када је Атила умро, србски ратници, али и многи ратнички народи из хунског савеза ожалили су га по србским погребном обичајима: посекли су косе и ножевима унаказили лица и чела до крви. Херодот је овај обичај у случају смрти блиске особе запазио и описао још код србских Скита. По скитским обичајима, при Атилиној сахрани на његовом гробу погубљене су и његове слуге и свих седам жена. Атилин сарадник, србско-алански вођа Беог се 464. крунисао као краљ Срба и био кратко време савезник Римљана од којих је добио титулу «Rex Alanorum«.

Беог је обновио од Хуна освојени и разрушени Сингидунум, давши му име по себи Београд. Ватикан, односно Папа Јован VIII је коначно прихватио 878. године назив Београд, јер је Рим признао Беога за „цара Срба“. За епископа, у Београд долази Србин Сергије и Ватикан оснива епископију. Председник београдске општине Милош Савчић (1889-1939) поднео јеписмени предлог, да се као датум оснивања Београда узме 464. година, када га је Беог обновио. Међутим, САНУ предлог одбија уз образложење да се варварима који су рушили Европу не дижу споменици. Да ли има већих рушитеља и варвара од »Римљана«?

Ромејски преговарач Ретор Приск који је посетио логор Атиле Хунског у Панонији, записао је те 448. године, да је становништво које је тамо срео народ који живи на води, пије медовину, сеје просо уместо жита, а не говори ни хунски, ни готски (=гетски), ни латински, ни „грчки«. Фрањо Баришић је објашњавајући ове речи, написао да је то већинско становништво било србско, алијас „словенско“. Надлачки је 1987. године Јаконићу причао,да је прочитао роман који је написао француски племић Марсел де Брион „Живот Атиле“ („La vita Atila“). Затим, да једна стара немачка хроника казује да је Атила био „Герман“(Сарбат) и говори о старом граду Атиле као о „Ајцелбергу“, јер се у средини његовог логора, у удолини површине 16 квадратних километара налазио брег (berg) и по опису, то је у данашњем северном Банату, на месту велике хумке потеза Детосевац.

Археолог и историчар Лука Надлачки изнео је 1986. године причу, да се вековима пре појаве Атиле, због опасности од честих пустошења, пљачке, убијања и одвођења људи у ропство, на овом месту, великој Детосевачкој ували дужине и ширине четири километра, скривало србско становниство. На средини тог пространог скровишта, тањирастог удубљења налазила се осматрачница, која сада постоји као брежуљак висок шест метара, у основи широк 30 метара. Да ли је то погребна хумка?

Истражујући пре 60 година терен Детосевца на „тромеђи“, Надлачки је у околини Кикинде ископао и новчић са ликом Атиле на којем је утиснуто »Rex Atila hunorum«. Атила је приказан из профила са капом и одераном чељусти лава као Сербон алиас Херкул! Надлачки је објашњавао да су Хуни (Срби) у борбама против Ромеја користили тактику«психолошког рата« у модерном смислу, па су мазали лице бојама и облачили се у коже дивљих звери. Становници Мокрина и данас знају за легенду, по којој ко прислони уво на земљу, може да осети подрхтавање тла безбројних копита „хунских“ коња. „Хуни“ су на малим, али изванредно издржљивим коњима монголске расе проводили већи део живота. Путујући, на њима су спавали и кували (ставили би комад сировог меса између лаког седла и коњских сапи, па би се месо услед топлоте и коњског зноја омекшало и „скувало“). Сваки„Хун“ водио је за собом још једног или два коња и кад би се животиња под њим уморила, у покрету би скакао на леђа свежег и настављао пут без застоја. Противницима се чинило да је Хуна више него што их је заиста било, али то је био привид, јер су били веома покретљиви и брзи. Стари историчари сматрају, да је србски владар Свевлад или Самовлад из Велике(германске) Србије. Његов народ називали су „Готима“ ( =Гети), али истовремено су писали и да су „Словени“. Међутим, они су себе звали Лужичани, што значи да су били Срби. Да су Србе називали Готима сведочи и навод Томе архиђакона: И у наше време, кад се госпођедубровачке расрде на своје србске слушкиње зову их „готушама“ или „готкињама“. Док је Милош С. Милојевић боравио у Москви, прочитао је Луцијеву Историју где пише, да је после смрти Атиле из Велике или Балтичке (Германске) Србије дошао Свевлад (прво у Панонију,прим. С. Јаконића). Он је обновио некадашњу србску државу, подигавши србски народ „који је живео сасвим утамањен и сатрвен“.

+ Синиша Јаконић, приредио С. Филиповић