НЕВИДЉИВИ АРХИТЕКТА

Живот је очигледна чињеница али и тајна. У својој основи, у односу на материју, он је „статично ништавило“. Његова природа није заснована на енергетској основи шта више, на неки волшебан начин он је узрочник енергије. Велика је мистерија на који начин нематеријална основа живота, ствара контролише и дизајнира материјални свет. Како „нешто“ што није енергија може бити њен узрочник шта више дизајнер њених творевина, законитости и свеукупне уређености? Вишедеценијска потрага за овим невидљивим стваралцем, створила је читаву драму у научном свету која нас, барем на први поглед, приближава решењу али и истовремено учи о неадекватним принципима које – у науци – треба избегавати.

Коментаришући макрокосмос, Артур Кларк је констатовао да је његова једина нелогичност што је савршено логичан. Овај исправан закључак, родило је још веће питање – ко или шта узрокује ту логичност, на које није нађен одговор?

Никола Тесла је својевремено наговестио, да није потребно ићи у свемир да би га упознали, већ је довољно упознати себе. Међутим и у оквиру микро-света опет наилазимо на велике тајне. Чак и квантна физика наилази на ову енигму где један од аутора констатује: „Можда је најтеже питање икада постављено у науци оно што се назива “тешким проблемом” или “проблемом повезивања”. Ради се о проблему суочавања нематеријалног света наших мисли и осећаја са материјалним светом нашег тела. Емоционална стања, чији су узрок мисли и осећаји (нематеријални свет) се директно рефлектују у физиологији нашег тела (материјални свет)…Од када је Декарт одлучио да подели тело од ума, највероватније нећемо добити одговоре из Њутнове физике.“

Када су (Watson, Crik) 1953. открили тајну ДНА кода, створена је хипотеза, да гени контролишу биологију. Али то је била само хипотеза, створена пре много година. Хипотеза је радна претпоставка, после које морају да следе експерименти. Проблем је када нешто што је хипотеза, годинама понављате поново и поново, а при томе заборавите да је то само хипотеза, она у међувремену постаје  „чињеница“. Овај, али и пример назива „Велики прасак“, који је употребљен у пежоративном смислу, а који се данас користи као оправдан, такође говори за себе. Термин „Простор време“ у оквиру кога наука није дефинисала време, лакрдија је без преседана.  Уколико је циљ науке, заглупљивање широких маса, овакви поступци су сасвим оправдани. На сву срећу, још увек постоје научници који се држе основних постулата науке – запис чињеница и њихово објашњење на основу експеримента.

Џ.Вотсон, уочава проблем у микрокосмичком окружењу ћелијског света. У својој књизи „Молекуларна биологија гена“, суочен је са мистеријом матрице кодирања. Пратећи материјалне аргументе, он је извео закључак да су узрочници генетског кодирања извесни макромолекули (биоматрице прим.аут.) који посредују између киселина и синтетишућих беланчевина, а познато је да су оне основа свега живог. Према Вотсону (1978), ови посредници несумњиво постоје у свим ћелијама, али сам претендент на улогу матрице остао је буквално невидљив иако је одговоран за кодирање беланчевина и сваке од 20 природних аминокиселина које улазе у њихов састав. И поред драматичне потраге за овом неухватљивом супстанцом матрице стварања, довела је Вотсона до закључка да је немогуће решити проблем настанка генетског кода.

Липтан у оквиру „нове биологије“ уочава бесмисленост идеје да гени контролишу биолошки изражај. Током својих истраживања(1985) увиђа грешке у научној литератури где се бркају појмови КОРЕЛАЦИЈА и УЗРОЧНОСТ јер, док корелација означава повезаност између ствари, узрочност је деловање или посредовање које ствара одређени учинак. Он каже:“Гени ништа не узрокују, то је истина“, „гени само корелирају са телом“. Он се позива на (1990. H.F.Nijhouta) који каже:“Када је потребан продукт одређеног гена, сигнал из његове околине, а не произилазни део самог гена, активира експресију/изражај тог гена“. Липтан објашњава да „не произилазни део самог гена,“ значи да су  гени само нацрт. Нацрт нема (ON/OFF) опцију, он је само податак. Нацрт се не може укључити или искључити, већ се укључује/искључује оно што очитава нацрт. Липтанов закључак је да на ћелију  утиче спољна информација.

До истог закључка долази и др.П.П.Гарјајев ,  творац „таласне генетике“ који констатује:“Испоставило се да је наш молекул ДНК антена, не само ДНК, него и протеина, јер садржи атоме метала, који су нека врста антена које су усмерене ка космосу и примају неке управљачке космичке информације.“  У експерименту који је обавио наводи:“Када сам уклонио молекул ДНК из ласерске зоне и ласерским зраком осветлио празан простор, тај празан простор се понашао као да тамо постоји молекул ДНК.“ Експериментишући са молекулом ДНК у воденом раствору, Гарјајев уочава да ДНК „пева“, производећи сложену мелодију са музичким изразима који се понављају. Ипак, када га је озрачио ултразвуком, ДНК је престао са „песмом“ производећи само једну усамљену ноту. Ово доказује Липтанову тврдњу: „гени само корелирају са телом“ тј.  да је ДНК само посредник у комуникацији два света – материјалног и нематеријалног. Гарјајев поступак указује на светлост као једног од узрочника.

Неколико научника са универзитета у Мичигену заснива своју тврдњу (о добијању нечега из ничега) на премиси (претпоставци) да вакуум уопште није тако празан као што нас уче у школи. За њих, вакуум је састављен од балансиране комбинације материје и антиматерије, честица и античестица. Даље, честице оба типа имају велику густину, али их ми не можемо детектовати, јер се њихове обзервалне карактеристике међусобно поништавају. Тачније, као што утицај негативног наелектрисања може поништити утицај позитивног наелектрисања, тако и ове честице међусобно делују тако, да их ми на крају не можемо детектовати. Резултате је опет – погађате – дао ласер.

Они су развили одређени сет једначина које указују на могућност да високоенергетски ласер може да “пресече” кроз празнину вакуума, претварајући је у базичне честице и античестице. Сем тога, ово сецкање вакума би започело ланчану реакцију која би генерисала додатне материја-антиматерија парове.

Да би било јасније, Према стандардном моделу, физичкој теорији која описује основне градивне елементе и силе у природи, антиматерија је супстанца састављена од елементарних античестица, за разлику од „обичне“ материје која је састављена од елементарних честица. Свака елементарна честица се одликује неким особинама (маса, наелектрисање, спин…) које је разликују од осталих честица. За сваку честицу постоји и одговарајућа античестица, чије су неке особине, попут масе или спина, једнаке, а друге особине, попут наелектрисања или магнетног момента, супротне. Најпознатији пример чине електрон и позитрон, чији су наелектрисање и магнетни момент супротни, а све остале особине идентичне. Материја и антиматерија не могу постојати једна поред друге. Када се нађу заједно међусобно се поништавају (анихилација) уз ослобађање велике количине енергије у облику гама зрачења или других честица.

Како долази до ове ланчане реакције, током сецкања вакуума? Када се материја и антиматерија међусобно пониште, настају гама фотони који могу да произведу додатне електроне и позитроне (позитрони су антиматерија у односу на електроне). Такође, унутар јаког ласерског поља, електрони настали поништавањем материје и антиматерије могу се комбиновати у три различите честице плус одређени број фотона.

На основу последње тврдње долазимо до ситуације да, захваљујући “цепању” вакуума, могуће је завршити са већим бројем честица него што смо пре самог процеса имали (јер је почетак био вакуум, празнина). Научници су мишљења да се горе описани процес дешава (без ласера​​) у близини пулсара и неутронских звезда. По њима, дакле: Рецепт за добијање честица из “ничега” подразумева да имате ласер високог интензитета, убрзивач честица и врло широко поимање “празнине”.

Сва ова истраживања наговештавају о значају светлости као покретача и материјализатора физичке стварности. Ипак да би дошли до момента, у коме ћемо боље разумети појам светла, неизоставно морамо разумети принципе торзионих поља, које професор Емеритус Ервин Ласло, назива А-пољем („А“ је од Акаше) и који се залаже за разумевање принципа „квантног УМА“. Торзиона поља формирају Торзиони таласи.

О овом феномену говори и „Теорија струна“. Теорија струна је покушај да се у оквиру физике честица помире принципи квантне механике и опште релативности. Такође, уколико се покаже као исправна, постаће главни кандидат за тзв. „Теорију свега“ (енгл. Theory of everything – ТОЕ), односно за покушај описивања свих познатих основних сила и стања материје, на коначан математички начин. Да би се схватила важност овог научног подухвата, довољно је навести плејаду научника који тренутно раде на њој а то су: Стивен Хокинг, Едвард Витмен, Хуан Малдасена, Том Бенкс, Вили Фишлер, Стивен Шенкер, Стивен Габсер, Игор Клејбанов, Мичио Каку, Александер Пољаков и Леонард Саскинд.

Торзиони таласи су врло необични таласи зато што се никада не троше. Они се шире до најудаљенијих углова свемира без губитка снаге. Са тог аспекта они живе вечно. Торзиони таласи на свом путовању кроз физички вакуум не наилазе на било какав отпор, па зато задржавају своју енергију. Путујући свемиром интерферишу с другим торзионим таласима. Током тих процеса, (чије трајање и промене меримо временом, прим. аут.), плету таписерију и историју свих догађаја, који су икада настали у свемиру од кретања најмањих субатомских честица до кретања планета и експанзије галаксија.

Важно је знати да ове таласе генеришу многи феномени, као што су вибрације или измештање материје, електромагнетска енергија и наше свесне мисли (колапс таласне функције, прим.аут.).

Торзиона поља су зато информациона поља пошто имају кодирано све што је икада оставило своје трагове у форми торзионих таласа у овом свемиру. То се спушта све до записивања сваке мале мисли која је икада промишљена и сваког малог покрета који је икада направљен. Матрице или обрасци интерференција торзионих таласа формирају огроман холограм који прожима цео свемир.

Као што таласи мора формирају мустре интерференције, што у теорији омогућава декодирање кретања бродова, који су ту површину покретали, тако нам и торзиони таласи теоријски дозвољавају декодирање историје нашег свемира. Једина разлика између морских и торзионих таласа је у томе што морски таласи губе своју енергију приликом разбијања о обале. Суперпозиција торзионих таласа и њихов меморијски капацитет је међутим бескрајан и вечан.

Торзиони таласи дозвољавају пренос информација преко свемира, јер повезују сваки атом са сваким другим атомом ма где био, па обзиром да ови таласи путују суперлуминалним брзинама, они могу да објасне не-локално дејство, које је предвидела теорија а који су емпиријски откривени у квантној физици.

Информационо поље омогућава повезаност целине свемира, повезујући сваки мали атом са свом другом материјом у свемиру, информишући је о својој локацији и активностима.  Додуше, наука открива врло висока стања повезаности у нашем физичком свемиру, али се та повезаност не може објаснити, моделом свемира као групе појединачних одвојених делова атома, молекула, планета и звезда, које одржавају контакт само раздвојеним силама као што је гравитација која делује на њих.

Квантно испреплетане честице држе свој повезани однос вечито и не смета им било каква међусобна удаљеност, од неколико нанометара или удаљеност галаксија. Таква, међусобна повезаност, се може једино објаснити, ако неко невидљиво поље прожима свемир и тиме их међусобно повезује.

То невидљиво поље (читај море, прим. аут.) представља станиште нашег архитекте, а светлост алат помоћу кога ствара своју невероватну креацију. Да је све ово одавно познато, говори песма из србског народног предања:

„Бијели двори од биљура,

подкићени искићени,

у облаку троглав зраку,

бијелим светлом осветљени,

осветљени Световидом.“

Александар Ђ. Манојловић