БОЖИЈИ НАРОД

Поистовећење “небеског” народа са новим Израиљом, има за циљ (прикривену) јевреизацију Србије, али, представља мешање “баба и жаба”.За разлику од Јевреја, који су идеолошки сами себе прогласили за“изабрани” народ, Срби су добили придевак “небески” по њиховим прецима, јер су они буквално дошли са неба као ванземаљска цивилизација која је донела знање и културу на “земљицу црну”.

Преношење културе из космоса и њен тобожњи настанак на Истоку, две су потпуно различите приче. О томе сведочи и Свето писмо, које помиње Дивове као богове: А беше тада Дивова на Земљи и после, када се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове. То беху силни људи од старине на гласу (6,4). Отуда и придевак “божији народ” зa Србе, који су једини народ на Земљи који чува циклусно знање библијских богова у континуитету мезолитске културе.

Срби су преци данашњих етничких Јевреја што они сами признају, али, као народ, ови други никако не могу постојати пре раздобља “вавилонског ропства” и прве јеврејске граматике и речника који су настали тек у десетом веку! Владајућа наука неаргументовано, али упорно инсистира на томе да је култура настала на Истоку, потпуно произвољно повезујућимитску јеврејску историју са кимерским, алијас сумерским предањем, иако су израиљски пастири веровали у пећинске духове све до примања знања у Вавилону (В. Дјурант, С. Ренак).

Библијска Хавила у Подунављу Европе, расадник је мезолитске културе а не њен увозник, што налази потврде у главној преистријској теми сеобебелог народа, од Архипелага до Индије каже О. Х. Амрајн. Србско име је на Истоку старије од аријског, а Венети су живели на Балтику 1000 година пре митолошког Мојсија који је на Србском брду примио Закон. Постојао јеједан протоисторијски језик од Британије до Индије (Х. Велс, Г. Чајлд),сагласно чињеници да су Срби и данас најбројнији народ у Европи, али иједини који живи у сва три подручја насељености: медитеранском, континенталном и субполарном.

Божији Закон свих закона је у свом небеском испољавању хармонија, а то је суштина старе србске једнобожачке вере која је нашла своје поравнањеБогочовека у светосављу, али је треба разликовати од ригидне јудео-хришћанске религије хуманистичког човекобога, коју подупире теоријарелативитета, где сазнање није могуће већ се предпоставља на основу математичких прорачуна!

Старо србско једнобоштво хенотеизма, основа је апостолског православља (= слава Права) у концепцији идентичној Теслином учењу, где је суштина света нематеријална светлост, физички сведена на реалност електромагнетног поља а теоријски одређена помоћу броја.

Тамо, где нема знања, нема ни Бога међу људима каже народни духовник Гаврил Венцловић. Јер, Бог нам даје физичку лепоту, а за ону духовну се морамо сами потрудити. Када су онда србски свештеници од чувара духовног знања постали његови власници? Онога тренутка, када су као духовни пастири изгубили верско осећање божанског у себи, поставши религиозни пси чувари материјалног царства удружени са земаљским моћницима.

У апологетици хришћанства, Риста има двоструку природу: божанску и људску, у којој она прва, проистиче из једнобоштва старе србске вере сагласне апостолском хришћанству. Светосавље је компромис са старом србском вером, несагласан данашњем јудео-хуманистичком хришћанству које је наметнуто преваром, присилом и фалсификовањем Светог писма. У односу на божанску, људска природа Ристе није од значаја, али проблем је у томе што он (идеолошки) мора да буде Јеврејин. Зашто Риста не може да буде Арамејац или Србин?

Да ли одговор на ово питање, стоји у везипрославе две хиљаде година хришћанства која је била у Нишу? Тесли је била позната тајна како се са два хлеба могу нахранити хиљаде људи, или како се од воде прави вино, али гладни и жедни су последњег ко је то урадио разапели на крст. Још је свети Мелхиседек благословивши Аврама, прорекао свештеника његовог бескрвног обреда, што налази потврде у речима Ристе да он није потомак Давидов (Е. Ренан). Да ли су због тога, црквени оци неколико пута мењали јеванђеља до трећег века(Целзус), како би идеолошки ускладили причу о Ристи? Уосталом, сасвим јасну потврду даје семантика: Давид је титуларно и инокосно име код Јевреја, Иса долази од аријског или архачно србског иша, господар, а Ристакао божански син од ришта, син праоца човечанства!

У старим србским текстовима, Постање је опширније описано него уБиблији, србској књизи коју једино Срби зову Свето писмо. То значи, да је она писана у Подунављу Европе, па с правом можемо поставити питање,колико је Свето писмо идеолошки прилагођено религијским потребама иземаљским моћницима? Очи и уши су зли сведоци каже Хераклит, али,наша чула ипак спадају у божански алат помоћу кога можемо сагледати миробитије.

Слободан М. Филиповић