ИЗ ПРОШЛОСТИ ПЕТКE

Живо предање о настанку села Петка, износи да је насеље добило име по Петку, ковачу цара Душана, преноси Јордан Мирковић. По легенди, Петко је у данашње истоимено село дошао 1372. године. Населио се с два брата - Марком и Степаном, а имали су  сестру Јевдокију-Доку.  Поред осталог народа, с њима је из Сереза дошла и Јефимија жена Угљеше Мрњавчевића.

Простор Петковог насељавања, омеђили су  Уб, Љиг и Ваљево. У сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1689 године, многе породице из ове регије, нашле су привремено уточиште у Срему. Касније, Петку бележи Историја кнежевине Србије, из 1876 године, у Колубарској кнежини кнеза Аксентија Миладиновића.

Петко је имао шесторо синова, Луку, по коме је Лукавица, Тому, по коме је име села Стубица, затим Николу и Јеремију. Пети син се удавио у Сандића бари, а шести најмлађи, страдао је од уједа стршљена из гнезда с неке врбе на коју се попео. Сахрањен је испод врбе, ту на месту догађаја.

Сматра се да је Дока родоначелница села Докмире. Она је жалила брата Марка, који је погинуо у Косовском боју.  Дока је остала у Непричави три године жалећи брата. У Непричави су биле помоћне зграде брата Степана, а легенда каже, да је село Непричава добило име по одбијању слуга да једу и говоре, услед жалости због смрти свога господара.

Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламљена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.

Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.

Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године,  имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром у Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.

На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић - војник са страже, остао „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.

Предање зна, да је Петко оснивач села сахрањен без обреда, у истоименој цркви свете Петке, која је срушена, а податак о развалинама цркве је оставио Магарашевић. Обновљена је 1871. године на истом месту, заједничком акцијом, од камена с црквеног гробља.

У црквеној порти села Петка, била је похрањена глава Илије Бирчанина, поред које је стајао  натпис с именом  Илија Бирча, заједно с његовим грбом:

Сл. 1. Забелешка о похрањеној глави Илијиној у порти цркве у Петки[1]

Како је глава Илије Бирче овде доспела? Када су Алекса Ненадовић и Илија Бирча посечени почетком 1804. године, Турци су њихове главе набили на коље и истакли на ваљевском тргу, поред моста на Колубари. Главе су чувале сталне турске страже, тако да им се није могло прићи близу. Трећи дан је, хајдук Цига из дружине која је дошла да их покупи, успео је да украде Илијину главу и да је сакрије. Алекса је сахрањен с главом у порти цркве у Бранковини, а глава Илије без тела, у селу Каменица југо-западно од Ваљева.

Затим је глава Илијина пренешена у Боговађу, а одатле у Ћелије. Турци су то дознали, па је његова снаха из Петке од Пантића (изумрла породица), удата за брата Илијина, предложила да се похрани у Петки, где је стајала све до 1865. године, када је глава враћена  у Каменицу и поново састављена с телом.

Причу „живог предања” о селу Петка, пренео је Андреја, деда Јордана Мирковића, чији је прадеда (Јорданов) Ђорђе у рату 1876-78., био командир одреда из Лазаревачког краја. У том одреду је био и Спаса Нешић[2] од Петровића из Вреоца, чувен по довођењу „живог језика” у србско-турском рату, што је био разлог окумљења с командиром Ђорђем.

Једини материјални траг из времена насељавања, били су темељи и делови керамике „Петкових двора”, које је уништила власт Друге Југославије 1950. године, кратко време после посете другарице Спасеније Цане Бабовић и њених пратилаца[3] селу Петка. Док су посетиоци разговарали о остацима на пољани са учитељицом Вером Максимовић (родом из Липљана), а ђаци слушали, окупљени око њих, тадашњи ученик основне школе и наш данашњи саговорник генерал Јордан Мирковић, поставио је питање:

-       Другарице Цано, чије су ово рушевине?

Неко из пратње је укорио дете, да не поставља таква питања, а „одговор” је уследио у веома кратком временском року.

Сл. 2. Пољана на којој су се налазили Петкови двори а потом стрелиште; сада неколико десетина метара поред локалног пута који излази на Ибарску магистралу

Брдо на коме су били „Петкови двори”, преко ноћи је стесано, а већ следеће године претворено у општинско стрелиште. Двори Петка, оснивача Петке су преорани, а остаци превежени и побацани у оближњу Сандића бару. То је био светао пример како се „у име напретка” затире прошлост, на путу у „лепшу будућност”.

                       

приредили С. Филиповић и З. Антонијевић,

на основу живог предања Јордана Мирковића

---

[1] Забелешку је направио Јован, чукундеда Јордана Мирковића, који је ишао у Русију и одатле донео црквену књигу, а по повратку свратио у Беч и тамо наручио звона за цркву.

[2] Спасоје-Спасојица Нешић од рода Петровића из Вреоца, за овај подвиг је добио медаљу за храброст која се чува у породици.

[3] У групи која је посетила Петку, том приликом, поводом празника рада 1. мај ,били су: Цана Бабовић, Вида и Богољуб Мартиновић, Иван Радоњић и возач џипа.