ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Велики рат и ослобођење Војводине Србске

 Војска Краљевине Србије

Беч у страху од србских војних победа

Резултати балканских ратова, понајвише оног Другог против Бугарске, нису били по вољи Бечу и његовој дипломатији. Још док се садржина мировног уговора могла само наслућивати, цар Фрањо Јосиф умиривао је Бугарску тврдњом да њена будућност не може бити препуштена искључиво ратној срећи, а Немачку је уверавао да Аустроугарској прети велика опасност од увећане Србије. Ипак, да се у новонасталим околностима Румунија и Грчка не би чвршће везале за Србију, Берлин није подржао агресивне бечке кругове. Србија је тако добила још једну годину каквог-таквог мира, током које је национално одушевљење Срба у Аустроугарској кренуло ка врхунцу.

Док се борба србског народа за национално ослобођење распламсавала на свим странама, на Видовдан 1914. године група ђака и радника из организације Млада Босна извела је у Сарајеву атентат на надвојводу Фердинанда, наследника Хабзбуршког престола. Тај догађај добро је дошао ратоборним круговима у Бечу да приступе реализовању својих замисли о смиривању јужних суседа, нападу на њих и проширењу хабзбуршке власти све тамо до Солуна. Званични војни кругови оценили су атентат као србску објаву рата Аустроугарској и “препоруку” да се рат прихвати “из политичких разлога”, а генерал Конрад Хецендорф, начелник генералштаба, тврдио је да “ако пропустимо прилику, Царство ће бити изложено експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација”. (У мемоарима из 1926. године он ту “прилику” није везао за атентат, већ за потребу да се коначно остваре кључни аустријски стратегијски и политички циљеви: “Аустрија је имала да бира да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву”).

Догађаји су се одвијали брзо, тако да је већ 23. јула Аустроугарска у својој ноти србској влади оптужила Краљевину Србију да се идеја о атентату родила у Београду, да су атентаторима оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови Народне одбране и да су њихов прелаз у Босну осигурале и извеле србске пограничне службе. Са тим у вези, Беч је пред србску владу ставио листу од десет ултимативних захтева чије би прихватање представљало потврду да је Србија заиста одговорна за атентат и чиме би се многе србске службе ставиле под непосредну контролу аустроугарских органа.

Србија, наравно, није могла прихватити све што је од ње тражено, због чега јој је Аустроугарска објавила рат.

Рат започиње

Почетна аустроугарска офанзива у Србији сломљена је већ пре краја августа, а ослобођењем Шапца и Мачве, 24. августа 1914. године, са територије Србије протеран је и последњи непријатељски војник. Петнаестак дана касније аустроугарска војска поново је прешла Дрину, да би се нарочито од половине октобра, надмоћнија и материјално и војнички, нашла у новој снажној офанзиви. Срби су се повлачили уз осетне губитке, али је истовремено и непријатељ почео да малаксава. Да би се искористила физичка исцрпљеност аустроугарских војника, војвода Радомир Путник издао је 2. децембра наредбу Првој армији и Ужичкој војсци да наредног дана на левој обали Западне Мораве нападну непријатеља и принуде га на повлачење.

Тај србски маневар, у војној историји познат као Колубарска битка, имао је ненадан успех: аустријски фронт био је пробијен и растројен, а њена војска дала се у панично бекство. Ова битка била је најсјајнија србска победа у светском рату. Уз податак да је заробљено преко сто хиљада непријатељских војника, србска Врховна команда могла је 15. децембра саопштити да, осим заробљених, “нема више ни једног Аустријанца у Србији”.

Почетком 1915. године у Србији није било рата, али планови великих сила нису је могли заобићи. У том дипломатском надмудривању показало се да је бугарски интерес одлучујуће превагнуо на немачку страну, будући да су јој стављени у изглед сви крајеви источно од Мораве и делови србске Маћедоније. Бугарска је почетком септембра наредила мобилизацију својих снага, нешто касније Аустрија и Немачка кренуле су у заједнички рат против Србије, а на самој средини октобра прикључила им се и Бугарска.

Опкољена са свих страна, Србија је пружала грчевит отпор, али сасвим безизгледан. Двадесет петог новембра Врховна команда србске војске издала је наређење да се, с обзиром на новонастале околности, “даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар... На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште и политичке и војничке ситуације код наших савезника”.

У врло тешким условима, по великој хладноћи, стално трпећи нападе непријатељских војника, али и заседе арбанашких домородаца, на арбанашко приморје стигло је тек око 170.000 људи, међу њима и око 30.000 цивила. Највећи део њих пребачен је на Крф, део у Бизерту (Тунис), а нешто мало на Корзику и у Француску.

На Солунском фронту

После краћег опоравка, преживели србски војници пребачени су у Солун, где су неколико месеци раније били ударени темељи новом фронту. У међувремену, у Француској је одржана једна конференција савезничких војних команданата, а тамо је представник србске Врховне команде, у уверењу да ће “Савезници дати наоружање, које ће нам допустити да се до краја боримо са полетом и издржљивошћу за које су српски војници способни”, саопштио да Србија располаже са око 110.000 бораца и нешто преко 40.000 небораца.

Савезници су прихватили понуду, а Срби су добили своје место на положају према непријатељским трупама. Војне операције у тој раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама; само у борбама за Кајмакчалан (где су се посебно истакли добровољци) избачено је из строја преко 4.600 србских војника, а до ослобођења Битоља близу 29.000. И даље: од краја августа до средине децембра 1916. године, број мртвих, рањених и несталих износио је приближно 32.500 војника и официра.

Током 1917. и више од осам месеци 1918. године линије на Солунском фронту нису се много мењале.

Петнаестог септембра 1918. године савезничке снаге кренуле су у општи напад на непријатеља, тако да је Солунски фронт пробијен. Србска војска, бројнога стања 140-150.000 војника, међу њима око 73.000 добровољаца изван двеју србских краљевина, кренула је у незадржив јуриш.

Мада је француски генерал Луј Франше д’Епере, од јуна 1918. године командант Савезничке војске на Солунском фронту, познавао “стравичну храброст Срба”, био је забринут њеним пребрзим напредовањем. У једном тренутку, из бојазни да Прва србска армија “срља у авантуру”, због чега би могла “компромитовати цео наш успех”, он је наредио да се заустави даљи поход према Нишу. На срећу, србска Врховна команда оставила је војводи Петру Бојовићу “да се управља према ситуацији”, а он је тај посао обавио најбоље што се могло. Током наредних двадесетак дана, у сталним окршајима, избегавајући директне нападе на насељена места, не би ли их поштедео од разарања, србска војска ослободила је своју Отаџбину. Првог новембра 1918. године војвода Петар Бојовић са својим штабом ушао је у Београд.

Србска војска прелази Саву и Дунав

Последњих дана октобра 1918. године, балканско ратиште престало је да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брзи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове као увредљиве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, однос између тек успостављене пучистичке маџарске владе и фелдмаршала Макензена, команданта немачке војске затечене у Румунији и у тек проглашеној независној Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући то на уму, Франше д’Епере предложио је војводи Живојину Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских јединица, које би тамошњи немаџарски живаљ, пре свега србски, охрабриле да убрзају ослободилачки покрет. Док се Мишић трудио да изнађе најприкладнију форму за намераване операције, стигле су вести да би и Аустрија могла затражити примирје.

Мора бити да је Д’Епереов предлог био замишљен у француском политичком врху јер је и Никола Пашић, који се тада налазио у Паризу, строго поверљивим телеграмом поручио војводи Мишићу да хита “најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро-Угарске”. Са тим у вези, Д’Епере је издао специјално наређење србској Врховној команди за покрет ка северу, у коме је истакнуто да “српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије потребна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Словенском покрету... да би пружили руку елементима који има да се организују”.

У току 4. и 5. новембра 1918. године србске трупе из састава србске Прве армије кренуле су на територију Аустроугарске, на што су непријатељске снаге почеле да се повлаче. Победничко расположење србског живља у крајевима северно од Дунава и Саве, створено новим околностима, навело је председника маџарске владе грофа Михаља Карољија да се запути у Београд и тамо, с генералом Д’Епереом, 6. новембра, започне преговоре о миру. Себе и своју делегацију он је представио као заступнике независне Маџарске која је током рата била присиљена на ћутање и која, због тога, “одбија сваку законску и моралну одговорност за чинове извршене од стране бившег режима, како у области унутрашње политике, тако и у области спољне политике”.

Карољијево правдање за маџарске злочине у рату и позивање на демократске и пацифистичке принципе америчког председника Вилсона, који су тада у политичким расправама били на свим странама често цитирани или служили као политичка поштапалица, Д’Епере је презриво одбио: “Ви сте ишли заједно с њима, и ви ћете заједно с њима испаштати. Маџарска мора платити... Ви сте тлачили националне мањине и начинили од њих своје непријатеље. Сада држим на длану Чехе, Румуне, Југословене и Словаке. Само један миг и они ће вас уништити”.

Баш као да све то није ни чуо, Карољи је Угарску декларисао као присталицу мира и “одушевљеног присталицу Друштва народа”,саглашавајући се да коначно решење чешког и југословенског питања буде нађено у стварању њихових независних држава. Од Хрватске он се потпуно одрекао, док на независност србског народа у јужним деловима Угарске није ни помишљао; сматрао је да су србске амбиције претеране, нарочито кад се радило о Темишвару, Суботици и Печују. Чак, он је Д’Епереу рекао да “ако ви ипак имате намеру да наместите стране трупе на нашој територији, једина је наша жеља, да то не буду ни Чеси, нити Срби, нити Румуни, него само Французи, Италијани, Енглези и Американци, изузев при томе колонијалне трупе”. Без обзира на све, Карољи је прихватио услове примирја које му је Франше д’Епере предочио, али уз резерву да ће Маџарска потписати мировни уговор само уколико јој Савезници гарантују постојеће границе.

Деветог новембра, о стављеним маџарским резервама изјаснио се, врло концизно, председник француске владе Жорж Клемансо: “Молим вас да са грофом Карољијем третирате само војничка питања, сва друга питања су искључена”. За србску војску то је значило да се операције могу наставити без задржавања, све док Маџари не прихвате савезничке услове за примирје.

Два дана доцније, начелнику штаба србске Врховне команде стигла је депеша којом изасланик угарске владе извештава “да према инструкцијама, које сам у овај час примио из Будим Пеште, угарска влада у одговору на телеграм г. Клемансоа, достављен преко врховног команданта Д’Епереа, прима услове утврђене за примирје”.

Суботица и Сомбор тек су били ослобођени (13. новембра) кад је у Београду, уз учешће француског генерала Анрија, потписан Уговор о примирју између србске и маџарске војске. Прецизирајући које ће територије запосести србска војска, овај Уговор само је потврдио већ успостављене позиције на подручју Баната, Бачке, Срема и Барање. У складу с Уговором, србска војска запосела је пространство нешто веће од 40.000 км², ограничено линијом: Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад (на истоку), Моришом до Сегедина-Баја-Печуј-Барч (на северу), Дравом од Барча до Осека и железничком пругом од Осека преко Ђакова до Шамца (на Сави), целу Босну и Херцеговину до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно. Детаљи о примени овог Уговора налазили су се у тексту Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске.

Потписаним Уговором Савезници су резервисали право да заузму предео са кога ће се угарска војска евакуисати у року осам дана, с тим да се тамо могу задржати полиција и жандармерија, “у потребном броју ради одржавања реда, као и оне јединице које ће бити употребљене за обезбеђење железница”; Угарска се обавезала да ће ставити на расположење приближно три хиљаде железничара за оправку пруга, као и довољан број стручњака за обнову телеграфских и телефонских инсталација по Србији, укључујући, у оба случаја, сав материјал за потребне радове; сви заробљеници у Угарској морали су бити одмах ослобођени, док је рок за ослобађање заробљених Маџара остао отворен; да би се савезнички интереси у Угарској очували, Маџари су се обавезали на издржавање окупационих савезничких снага, што је, ако то нека команда буде сматрала потребним, укључивало и реквизицију; Угарска је морала прекинути све односе с Немачком; и тако даље.

Присаједињење Краљевини Србији

Без обзира на сва надања србског становништва из крајева северно од Саве и Дунава да ће слобода стићи са југа, наредба србске Врховне команде да почетком новембра 1918. године пребаци своје трупе у Срем и Банат била је заснована на масовном учешћу србских добровољаца у србској војсци. И са становишта Савезничке војске на Солунском фронту, односно њеног врховног команданта Франше д’Епереа, као и са становишта србске владе, прелазак србске војске на територију бивше Аустроугарске третирао се као ослободилачки поход. Србска војска у чијем је саставу тада било више од половине добровољаца пореклом са поседнутих територија, прешла је Дунав, Саву, Драву и Дрину с пуним моралним правом; србски добровољци појављивали су се тамо као ослободиоци. На њиховом учешћу у србском ослободилачком рату и на њихово бројно присуство у србским ослободилачким трупама у Банату, Срему, Бачкој и Барањи, ослонили су се србски политички делатници кад су током новембра 1918. године припремили и донели одлуке о непосредном присаједињењу ових крајева Краљевини Србији.

Прва одлука, у виду једне Резолуције, донесена у Руми 24. новембра 1918. године на Збору изасланика месних одбора народних већа, односила се на Срем, стару србску земљу између Саве, Дунава и Драве и линије Осек-Чепин-Трњани (десетак километара источно од Славонског Брода, мада се у једном хрватском тексту чита да је Славонски Брод највеће место у Срему). Знајући за хрватске политичке аспирације на све србске територије којима су раније, дуже или краће време, управљали Маџари или Аустрија, најистакнутији политички лидер сремских Срба др Жарко Миладиновић инспирисао је одлуку румског Збора о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији. За такво решење Сремци су се определили полазећи од прокламованог права на самоопредељење, а мимо става Народног вијећа у Загребу да је он надређен свим народним већима у словенским земљама јужне Аустроугарске. У том тренутку, међутим, није се могла занемарити ни чињеница да је србска војска већ била запосела демаркациону линију Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, утврђену уговором о примирју између маџарске и србске војске; источно од те линије налази се Срем, који ни по чему, чак ни по имену (Срб - Сирб - Сирм - Србија) раније није могао припадати Хрватској.

Друга одлука, инспирисана залагањем Јаше Томића, стварног вође србских радикала у овим крајевима, за непосредно присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, донесена је у Новом Саду 25. новембра 1918. године на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање. Без обзира на погледе војвођанских демократа окренуте Загребу и Народном вијећу, које је предводио Петар Коњовић, музикант несклон моралним обзирима, али зато јасне несрбске оријентације, будући србски академик, кључна одлука није могла бити доведена у питање: “Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе”.

О својој одлуци, укључујући и део који се тицао Срема, Скупштина је одмах известила владе савезничких земаља, а порука грофа Балфура, енглеског министра спољних послова, казује да енглеска влада подржава “прокламацију за уједињење са Србијом Југословена из Бачке, Срема, Баната и Барање”. Балфурова порука може се сматрати актом политичког и дипломатског признања одлука донесених на румском збору и на новосадској Скупштини, а чињеница да је 27. фебруара 1919. године посланике Срема, Баната, Бачке и Барање у Привремено народно представништво новоствореног Краљевства СХС за припрему Конституанте изабрала Велика народна скупштина у Новом Саду, несумњиво потврђује да је и Срем 1918. године Краљевини Србији присаједињен непосредно.

Доношењем поменутих аката престала је угарска окупација највећих делова Срема, Баната, Бачке и Барање.

Одлуке донесене у Руми и Новом Саду само су два сегмента једне исте државноправне промене која је Србе из ослобођених србских крајева северно од Саве, Драве и Дунава отргла од угарске окупационе власти и тако створила основни предуслов за њихов национални опстанак у заједничкој србској држави, уједињеној касније у Краљевство СХС, односно у јединствену југословенску државу.

Када је париска Мировна конференција утврдила услове за разграничење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца с Румунијом и Маџарском, и кад је у Тријанону, 4. јуна 1920. године, потписан мировни уговор са Маџарском, војвођански Срби дочекали су то као природни наставак својих напора из 1848. године и као остварење своје вековне жеље за “повратак у Србију”, односно за прикључење својој матичној држави. Није им, истина, припала сва територија која је етнички била њихова и која је снагом србског оружја била ослобођена у управо завршеном Светском рату, али зато се Србима из Србије могло учинити да је Србство дочекало своје ослобођење и уједињење и да је на тај начин окончан посао започет још 1804. године, у великом Покрету за обнову србске државности, познатом као Први србски устанак (у неким “паметним” круговима - помодно, али злонамерно: “Српска револуција”). Ипак, догађаји ће показати да је стварањем југословенске државе без јасно дефинисаних србских националних граница, велико национално дело и једних и других остало недовршено, те да је србска победа у Великом рату извојевана у корист сопствене штете.

У данашњем времену, то је све очигледније, србско национално питање и даље остаје без одговора јер, чини се, нема ко да на њега одговори. Биће да више не важи оно у шта нас је Стари Бард, Владислав Каћански, уверавао одговарајући на сопствено питање Де је Србска Војводина (У Маџарској, ил’ Угарској, Или у сну, ил’ на јави, У Банату ил’ у Бачкој, Ил’ у Срему, старој слави?), будући да се сви ми са дубоком тугом можемо запитати да ли је Србадија “чистом слогом умивена”, да ли је своје сопствено срце одбацила као страно тело и да ли је, истовремено, изгубила душу.

Мора бити да се баш то дешава јер како објаснити чињеницу да она, Србадија, не бира своје националне посланике у своју народну скупштину, она допушта да је тамо заступају страначки представници, лица које нису била бирана на изборима, већ су их именовале “изабране” странке, међу њима многи којима је србско национално осећање страно.

И како разумети чињеницу да је она, Србадија, оставила себе без сопствених школских уџбеника и запустила опствена национална гласила (новина, радија и телевизије) препуштајући другима да је представљају осталом свету и да, при томе, између осталог, демографским подацима баратају искључиво на србску штету, чак и кад су ти подаци били добро познати нашим блиским претходницима, а ни нама нису недоступни.

***Темерин, 9. новембра 2004. године, на свечаности коју је месна добровољачка организација посветила ослобођењу Војводине Србске од аустроугарске окупације (1918).