ЈЕЛИНИ АЛИАС ГРЦИ

Кикеро, отац западноевропске културе, за своја дела каже да је поред јелинских оригинала користио и старохелмске (старобалканске) источнике, под којима треба разумети културни континуитет неолита Хелмa (Балканa). Упоришна тачка тог културног континуитета је цивилизација Винче, а она је као старохелмски источник доспела до нас преко трипољске, критске, микенске и тројанске културе Гвозденог доба Хелма, укључујући Виланову и њој савремену Јонију.

Творци јонског темеља народног васпитања будућих Јелина, били су Егијалски Пелазги(Даново племе) досељени у Јонију с Пелопонеза после Илионске војне (Тројански рат). Ови малоазијски Јоњани, познатији су у историји као Спартанци или Сарпати, тачније Сарбати (Меди) које Еусебије помиње на 800 година пре Илионске војне, а Италикус држи да су истог порекла с Бригима (Фригима) и Дарданима. Најпознатији међу њима, био је „божанствени“ песник Илијаде из јонске регије Меонија који је писао на језику Брига и сарбатском дијалекту, за који Р. Латам каже да је најближи аријском и његовој рецензији „санскрита“.

Митски оснивач Атине је хамовац Ерехтејон из лозе Дива и брат тројанског Енеја о коме пева Еврипид у Медеји (3,4): Од давнина срећни Ерехтејци (Тројанци), Ви богова бесмртних синци!

Јелини изводе Дорце од епонимног Дора који је син Јона, а Херодот изједначава Јонце с Данајцима и каже: Неки од Данајаца су се помешали с Пелазгима у Атини, након чега су се Атињани прозвали Јонци. Најстарији јелински дијалекти су „јонски“ и „еолски“ из кога се развио „дорски“, док се из јонског развио „атички“ дијалект, језик јелинске образованости који је Атина преузела из јуначке народне песме Јоније.

Поједностављена слика културног порекла Јеладе, упућује на њен микенски карактер који је историјски анахрон (Б. Вукушић) и нејелински, поготово, што у владајућој науци постоји временски прекид од четири века. Аристотел је први у старом веку рекао да су Јелини мешавина народа, а Х. Кито изричито за њих каже да су они дете две културе: прекласичне и класичне. Ова друга је настала у Гвозденом добу као континуитет цивилизације Винче, а почива на рушевинама Пелазгиона који је основао митски Хиперборејац с Хелма, кажу Херодот и А. Шилов. Период Гвозденог доба приближно је трајао од 1200. до 800. ст. ере, а обрадио га је М. Финли у својих 11 књига где насупрот владајућој науци, приказује постојање једног високо развијеног и цивилизованог друштва.

О Финлијевим радовима, осим белега из Срба чији су потписници Зерби сведочи и нејелински Сард, културна престоница јонске Меоније и тада познатог света у сусрету Истока и Запада. Гозба седам сардских мудраца малоазијске Бригије претходи више од 200 година Платоновим предавањима у Академовом врту, а Сард је као и Крит с Кикладима преко Микене извршио велики културни утицај на Јеладу. Има бројних писаних споменика Крита и Хетије истиче О. Шпенглер, али ниједног осим Илијаде из Момировог времена (!?). Такође, он истиче недостатак архитектонских споменика у Јелади од 1200-600 године ст. ере, као и јелинско напуштање градњу у камену иако је њега било у изобиљу!

Јелини су хвалисави када су у питању њихове старине, знање и писменост, али у свему претерују. Своју писменост везују за Кадма и феничко писмо или „пелазгику“ Хелма, Крита, Ханана и Феникије, на којој су писали рашански (пелашки) песници Тамир, Лино, Сорбеј (Орфеј), Пронапић, Тимотије и Момир бесмртни песник Илијаде. Неки Пелазги Јеладе примили су језик хуритске („грчке“) мањине, али шиштећи и нечисти хуритски гласови у изговору, нису могли да се прилагоде богатим пелашким гласовним могућностима, закључује још М. Милојевић, а јелински је србизиран у тој мери да се данас убраја у аријске језике, констатује Г. Чајлд.

Алфабет прилагођен гласовним могућностима новопосталих Јелина, настао је тек око 600. године ст. ере како га датује Плиније. Сведок ових догађања је и мисирски свештеник из Саиса, који је рекао Солону приликом његове посете Мисиру, да су Јелини као деца која су до тада живела у мраку, јер су тек недавно добили писмо. Да су Плиније и мисирски свештеник у праву, доказује и временски приближан превод Илијаде на јелински језик. Платон у „Републици“ има негативан став о песнику Илијаде, али му се ипак извинуо због преправљања Илијаде приликом превођења, јер je изворна Илијада „вређала“ национална осећања Јелина. Уосталом, ако је Илијада “грчка” зашто је онда уопште превођена на „грчки“?

Данас је принципијелно и погрешно све науке и еманације култура приписивати „грчком“ (јелинском) и римском пореклу (Д. Жунковић, Николић), где се убраја и изворни текст бесмртног песника Илијаде, који је око 400 година после настанка преведен с бригијског (сарбатског) на јелински. Документован је још у античко време на језику Брига (Херодот, Диодор, Елијан) најбројнијег племена Меда.[1] Савремене анализе изворних фрагмената Илијаде, утврдиле су да је писмо пелашких Брига истоветно сарбатском или старокритском писму, које су Л. Пасоф, М. Грант и В. Вист одредили као српски, а Икономиди и Данковски као супстрат српског језика.

Да су сви Јелини („Грци“) били Скити или Сарбати (Пелазги) тврдили су Anacharsis и Дионисије Халикарнишки, а М.Б. Вуле је сто година пре Милоша Милојевића у Паризу 1772 године написао: Тројанци и Са(р)бини су били Пелазги (Рашани) који су Јелине и Латине научили градитељству, поморству и словима дајући им многе речи. Јелинска вера, уметност, друштво и обичаји су пелашки (рашански), али Јелини себе рачунају у старинце иако је непобитна и призната историјска чињеница да су Пелазги и Вари прастари становници Јеладе (Бенгстор)! Проблем је у томе, што најмање виде они који не желе да виде.

Опсада Илиона, алијас Троје завршена је 1183. ст. ере, а Јелини се појављују на историјској сцени тек после више од четири века. Како је Илијада писана око 1000. године, сасвим је логично што она (иако фалсификована) нигде не помиње „Грке“ и Јелине! У време највећег филохеленског одушевљења Европе, Ф. Фелмерајер добар познавалац Оријента и aнтике такође је одрекао у Историји Мореје 1830. године сваки етнички континуитет „Грка“, закључивши да су Пелазги или антички Срби пранарод данашње Јеладе. Зато, Бошар писање о „старим Грцима“ сматра сумњивим и неприхватљивим, а де Бунсен закључује да је хронологија „старе Грчке“ дело самовоље и бесмислица.

Управо је плагијат разлог, зашто је Илијада која описује грађански рат античких Сарбата преведена на јелински читава четири века касније, тек када су Јелини алијас „Грци“ добили писмо. Целокупна култура старог Хелма (Балкана) присвојена је од стране Јелина, па она не само да постаје аутентична јелинска већ је и Римљани као такву преузимају (Б. Вукушић).

***

Погрешна историјска поставка да су „Грци“ и Јелини исти народ, произвела је погрешно тумачење и бројне историјске феномене. Да би се разумео период пре јелина и Гвозденог доба(око 1200.-800. г. ст. е.), као и настанак њихове писмености око 600. године ст. ере, морамо познавати различите (не)етничке народе Хелма. Ко су Пелазги „Грци“ и Јелини? Пелазги су старинци Хелма и етнички Сарбати (Меди, Рашани, Тројанци…), „Грци“ нису били народ него помоћне војне чете Хурита из Азије (башибозук), а Јелини су мешавина старинаца Пелазга или античких Срба с малобројним азијским дошљацима.

Пелазги, Рашани Тројанци или Сарбати су етничка имена за античке Србе и старинце Хелма пореклом од Меда. Предање дарданских Аркађана каже, да је први човек на Земљи био Пелазг а песник Илијаде њихове потомке назива придевком „божанствени“.Страбон за те исте божанске Пелазге каже да су насељени по целој „Грчкој“, а зове их Титани или Гиганти (Пелагонци) и каже, да су они најстарији становници Јеладе. Аполодор и Акусалије кажу, да је Пелазг био син бога Неба по коме су становници Пелопонеза добили име Пелазги, а Хесиод да је Пелазг добио име по „земљи“. Сами Јелини, такође зову Пелазгију или Рашку (Тракију) „земљом светлости“ и домовином Низа (Низејки) које су претворили у „музе“, као што су јелинизовали целокупно културно наслеђе Пелазга.

По јелинском сведочењу, Пелазги су не само њихови преци већ прарод људски (Асиос, Хекатеј…).Милећанин Хекатеј и Страбон кажу да је Пелопонез пре Јелина био насељен варварима. Потврду дају и други антички писци који за Јелине тврде да су то исти они Пелазги, само су променили име предака (Тукидид), а Херодот каже: Народ атински био је пелазгијски који је „погрчен“ и научио је нови језик, „Грци“ су се мада слаби много увећали захваљујући бројним Пелазгима. Још каже: Затим је настао „грчки“ језик увек употребљаван са њим (пелашким), како се мени чини. Пошто су се отцепили од Пелазга, будући слаби од малог броја у почетку, повећали су се (Јелини) у мноштво народа, захваљујући прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа.

Пелазги и Минијци су народ Аргонаута, језички најстарији становници Хелма (Гавела) које античка историографија уопште не разликује. Они су били чувари Миновог царста у критској таласократији, а говорили су негрчки историјски језик у микенско-минојско доба пре доласка Грка у Европу, каже и немачки Лексикон античких народа (Николић). Најстарији становници Јеладе су пелашки Аркађани (Паусанија) и аутохтоност Пелазга није спорна, али наука ипак игнорише логичан закључак Бенгстора да Јелини себе сматрају старинцима, иако то противуречи чињеници да су Пелазги (и Минијци) или Вари (јел. Кари) старији становници Јеладе?

Име „Грци“ не подразумева народ у етничком смислу, него војне чете Хурита придошлих из Кападокије, за чији језик В. Рамсе каже да је из Анадолије и горњег тока Прата (Еуфрат).[2]Кападокија је само једна од етапа њихових долазака, јер они су још код Неброда (Нимрода) били помоћне војне чете (башибозук), као и Јелини код Управде (Јустинијана), па су их антички Срби свуда водили са собом. Отуда, Милојевић за Грке каже, да они нису орали ни копали већ отимали од других. „Стари Грци“ као народ су обична али корисна измишљотина у циљу идеолошког прикривања старосрбске културе.

Историјски, „стари Грци“ никада нису постојали као народ, а нарочито не као „носиоци културе“ (Николић). Први пут се име „Грци“ у етничком смислу историографски јавља у другом веку ст. ере, за време римске окупације Јеладе 146. године. Овим погрдним именом су Римљани назвали Јелине. Пре Римљана, погрдно име „Грк“ се јавља три пута: код Аристотела, у Пелопонеским ратовима код Тукидида, а забележено је и као лично име градоначелника филистејског града Ашдоде кога је протерао Саргон.

Помоћне војне чете Грка нестале су с историјске сцене пре 3000 година без икаквог трага, а Европа и Ватикан су у време буђења национализма почетком 19. века, када су европски народи добили на поклон 1000 година историје, повампирили грчки башибозук изједначивши га етнички сa Јелинима. Ова превара владајуће историјске науке, претворила је уз присилу тројанску културу неолитског континуитета у јелински плагијат „чуда у Јелади“, који је постао „грчка“ тапија европске културе? Упркос томе, што Јелини с правом не воле погрдно име „Грци“, па себе зовуХеленима а своју земљу Хелада.

Стари писци сведоче, да су Јелини исти народ с Пелазгима, а Тукидид каже исто што и Милојевић, да су робљење и пљачка били главни извор прихода раних Јелина. Семантичку потврду даје ст. рус. елинъ, поган човек, варварин, татарин (Фасмер). Сократ сведочи да су Јелини узели многе речи од Пелазга, а Аристотел је први изричито тврдио да су Јелини мешавина народа. Бројне реформе јелинског језика кроз историју, настале су услед немогућности међусобног споразумевања, а вршене су у правцу вештачког удаљавања од србског језика, као што је то био случај с бугарским и македонским.

Прича се, да је Јелада добила име по Јелину сину Деукалиона, али, песник Илијаде зна само за тројанско лично име Јелин које носи брат Касандрин: Пријамов син у птица најбољи гатар. Име Јелин је титуларно, етимолошки од аријског хели, сунце, по коме су добили име тројански Јелин, „оштрооки“ Хелије или тесалски Хели, Сели (јел. Selloi), који постоје у Илијади а по којима неки изводе јелинско име од истоимене реке Селеје. Ларису су основали Пелазги (Хеланик) и она је мајка пелашких предака (Софокле). На новцу из Ларисе је Ахилова глава, па Вергилије у Енеиди зове Ахила придевком „Ларишки“. Фтија и Хелада су главни мирмидонски градови у Тесалији која је постојбина Пелазга, кажу Херодот и Страбон.Пелазги су били од Тесалије до Крита, па Херодот као и Момир Пелазгима назива Атињане, Јоњане(Јонце), Еолце, Аркађане и Тесалце.

Tесалски Јелини су Пелазги, као и Мирмидонци или Ахајци који су добили име по Јелиновом сину Ахају. Зову их још и Аргејци по Аргу пелашком и „коњодавном“. Песник (фалсификоване) Илијаде већ у првом певању изједначава Ахајце с Данајцима, а Херодот и Страбон за Ахајце кажу да су они првобитно Пелазги. Име Ахајци, ариј. ахишава, злодух, односи се на Ахијаве (Ахијаваше) из античке краљевине Ahhiуa на западу хетске државе, а Хети су пореклом од хелмских (балканских) Меда. У таблицама Богаз-Кеја из 1325. године ст. ере помињу се Ахајаве, а један мисирски запис из 1221. помиње Акиваше који су се придружили „народима с мора“ у инвазији на Мисир. Ахајци су као и Дорци потомци су пелашких Мисираца (Херодот), од којих је и „поморски народ“ из мисирских записа међу којима су и хиперборејски Дануни, народ богиње Дане које Н. Сандерс зове Сардани антички Срби.[3]

Аркадски Пелазги (Дардани, Рашани, Илири) су од Меда (Аполоније Родоски) и прастановници Хелма. Дардани и Илири су Срби (Џ. Кембел), а Данајци под којима треба разумети Јелине, Ахајце, Дорце и Аргивљане, сви заједно изворно пелашког или рашанског (сарбатског) порекла. Име су добили име по придевку данају или дана, богиња мајка Дивова, а Пелазги су прихватили име Данајци када је епонимни Данај посветио светилишту у Аргу Вучијем Аполону, па су се Пелазги Тесалије и целе Јеладе прозвали Данајцима (Еврипид, Гревс). Епонимни Дор је син Јона и унук Аполонов, а Дорци (Даорси, Таорси) као потомци (србских) Мисираца азијски Пеласти познатији као Таври или Таури, што је само једно од имена за Кимере (Меде или Сарбате) по сазвежђу Бика, ариј. тавура, бик, сазвежђе Бик. Тукидид за Дорце каже, да су се населили 80 година после Тројанског рата у време када се Аркадија звала Пелазгија (Плиније).

Јован је у библијској географији име за Хелм, Кипар и М. Азију, од ариј. јавана, јахач, европљанин, како су на Истоку названи Арији или Меди. По Јованима је настало име за Јонце док су живели на Пелопонезу (Херодот) и још били Сарбати (Сарпати). У епонимној легенди о настанку Јонског мора, Апијан каже да је име настало по неком племићу с именом Јон. Првобитно су и Еолци такође Пелазги (Страбон, Херодот), а библијски Елиша је одредница за Еолце (Флавије), који су добили име по богу Ветра као и Еолска (Ветровита) острва.

Дунав је прасрбска река (Робер) која налази географску потврду у Светом писму, а сви Јелини су произашли језички и културно од пелашког или илирског стабла (Робер). Помпоније Мела каже да су Сарбати или Пелазги један род с више имена племена и народа, а Апијан износи да су Јелини називали Илирима народ од Македоније и Рашке (Тракије), преко Подунавља до Паноније и Јадранског мора па све до Алпа. То исто каже и Доситеј после 2000 година: Све што живи од Будима па до Солуна и Јадранског мора, и говори једним језиком, један је србски народ. Чак и Орбини наводи, да су народи Илирије говорили србски пре појаве „Словена“ на територији Хелма.

Први историјски хегемон Јеладе био је Филип Македонски, што је и дан данас разлог одбојности Јелина према македонском имену. Прича се, да је његов син Лесандар дао препоруку да се књиге штампају на „грчком“ језику, за који кажу да је био језик трговаца. Зар су трговцима потребни наука и закони у писаном облику? Чак и да је тако, Јелини тада нису имали заједничи језик већ су говорили различитим дијалектима, а језик „старих Грка“ је уствари био староцинцарски (аромунски). Тек у четвртом веку нове ере створен је административном реформом заједнички језик Јелина. Иста примедба важи и за библијски превод Седамдесеторице. Зашто би сарбатска династија македонских Лагића преводила Библију на туђ језик? Поготово, што је србска црква примогена а не „грчка“ или латинска.

Први Јелин владар неетничког Србског-римског царства познатог као „Источно ромејско“ био је тек у IX веку (Деретић). Ово царство у коме су владале династије у рођачким везама с Немањићима и србским династијама, опстало је скоро хиљаду година после пада „Западног ромејског царства“. Назив Ромеја тумачи се по унифицираном називу за становнике с правом грађанства, јер нису биле признате друге нациналности. У XVI веку, то царство је названо измишљеним именом „Византија“, а назив је поистовећенс Јелинима који су почетком 19. века први пут у историји добили своју државу. Њихов први Устав прогласио за „Грке“ све оне који су били православне вере, а Јелада алијас „Грчка“ је од 1829. године 11 пута територијално проширивана!

Историографске чињенице владајуће науке су у потпуној супротности с њеним званичним ставом. Отуда, Никоклај Фјодоров поставља сасвим логичко питање: Шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с којима све почиње? Постоји, само континуитет цивилизацијe Винче културне матрице света који је владајућа наука прикрила, прогласивши га „чудом у Јелади“ као да нешто може постати из ничега.

Слободан М. Филиповић

[1] Медске Бриге класични писци зову Арији, а они су исти народ с Аријима на Истоку који су сами себе звали Срби, Меди и Кимери у асирским записима. Аријски или мајка језик има иста граматичка правила као и савремени србски, а то су два духовна језика једина на свету. У старом веку су Бриге држали за полубогове људског порекла, а десета књига Риг Веде каже за њих да су они митски народ, један од њених твораца који је човечанству даровао ватру (РВ X, 46).

[2] Изворно име Хурити се односи на србске Митане, а касније мешавину народа којој је припада и део оних који данас знамо Јевреје.

[3] Међу њима су и Сакалаши или Скири што је асирско име за индоскитске или србске Саке у Азији, од којих је и принц Буда творац религије будизма.

Грађа:

Херодот, Историја I-IV, Н. Сад 1966.
М. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.
Ј. Деретић, Серби, Београд, 2006.
S. Aeneae, Historia Bohemica, Prague, 1998 (1592).
М. Гимбутас, Винча колевка прве Евроопе, Београд, 2008.
У преводу: Ј. Џемисон, Хелмије скитски (расправа о скитском пореклу „Грка“), Единбург, 1814.
У преводу: Ј. Бикерман, Хронологија старог света, Лондон, 1969.
У преводу: Х.Д.Ф. Кито, Грци, Единбург, 1951.