ТАЈНА ПОСТАЊА

Поглед ка небеским телима која светлуцају преко ноћног неба, наводи на помисао да је основа универзума наизглед бескрајна тама, у којој влада свет идеја које нису доступне чулима, али одавно је речено да су “очи и уши зли сведоци”. Када би с ноћног неба уклонили све што је видиво, остала би само тама у којој нема апсолутно ничега, чак ни посматрача да то констатује. Сада то више није космос или васељена, већ “велики” или “безреферентни” простор у коме постоји неко “неодређено место”, где се “из Једног рађа васељена”, РВ 1, 155. Овај примордијални процес асирска митологија иконографски представља као систем са тачком у центру круга, поетски описан у још у Ведама:

Ја сам Једини и све је у мени,
ја сам вечни Бескрај именом Брана,
ја сам дух највећи у васељени,
почетак и крај њеним ширинама.

Модернa наукa само потврђује оно што се одувек знало, да је нематеријална енергетска основа једина реалност и непресушно врело из кога све проистиче и враћа се у њега. Једно или Апсолут, садржи у свом енергетском потенцијалу идеју бескрајно “великог простора” којим је све апсолутно “прожето”. Читава васељена је смештена у „велики простор“, испуњен нематеријалном енергетском основом свега постојећег, с два примарна стања, активним у делујућој сили и пасивним у монополарно неодређеном потенцијалу. Апсолут (Једно) је у пасивном стању неодређен енергетски потенцијал, док је у активном сила, а Бог духовни појам, ариј. б’ога, 28 конака у биолошком ритму Земље, кога дефинишу испољеност и “велики” простор. Неенергетски потенцијал “великог простора” има само једног становника, а то је “чиста егзистенција” узрочник примордијалних процеса.

Неенергетски потенцијал Једног се холограмски претвара у “велики простор”, градећи први систем као производ примордијалног процеса, који се даље претвара у (под)системе. Све што постоји настаје из “чисте егзистенције” која је велика тајна у односу на свестворено, прво сама по себи а онда у односу на појавно, јер је основа свеколико створене васељене.

Једно или Апсолут недри читав универзум, али, суштинско питање гласи шта је потребно да се његов биполарни потенцијал покрене и резултира у неку појаву? Одговор је веома једноставан, потребно је да се деси барем један процес, да би говорили о дефинисању простора и времена. Прецизније, то је примордијални процес који узрокује ланац стварања у систему и егзактно дефинише целокупан ток догађања. Примордијални процес је инициран у садржају а одређују га поред процеса систем и циклус. Свака појава се дефинише и описује кроз процесе и системе јер изван њих постоји само монополарна неиспољена “запремина”. Ниједна појава не може да настане без процеса, који има свој дијаграм тока (улаз, интеракција, излаз) дефинисан временским трајањем, помоћу кога се правилно објашњава и одређује било која појава.

Манифестација “чисте егзистенције” је светлост, па је свет холограм, у коме процес каналише енергију а систем групише. Процес је нервни систем организма а системи органи универзума, па је зато примордијални циклус у старим културама сликовито приказиван као змија која гута сопствени реп. Примордијални процеси се одвијају кроз циклусе, јер су они непрекидно понављајући процеси који служе очувању укупне енергије једног система. Из примордијалног процеса стварају се (под)системи, који се посматрају анатомски, као природа ствари и организационо, као ствар природе, јер, анатомија је закон, а систем организација.

Анатомски део “великог простора” или како би се то рекло језиком модерне науке “квантни Океан”, настао је његовом поларизацијом услед ектропије, док систем представља анатомски део енергије који чува укупну количину исте, али је истовремено и њена опозиција. Закони проистичу из потребе божанске анатомије коју сам Бог мора да поштује, као што ми поштујемо законе нашег тела.

Из примордијалног процеса проистиче први космогонијски принцип или Закон испољавања по коме настају сви остали закони и законитости. На основу Закона испољавања можемо да закључимо да је “истина” изван процеса јер су они (само) делови истине. Отуда је Христос, на питање Пилата шта је истина одговорио ћутањем. Први космички принцип или “Закон испољавања” проистиче из природе састава нематеријалног света, а њему је подложно свестворено или оно што постоји. Реч “испољавање” овде треба схватити са људског аспекта, јер, подразумева човека као посматрача. “Испољавање” објашњава спонтани део спиритуалне еволуције, а исто тако и спонтани део космичке еволуције. Тиме је условљен чак и онај централни ентитет који је наш прародитељ Велики отац-мајка, онај, коме се одувек клањамо а “који јесте и биће”.

“Чиста егзистенција” је извор и основа живота, једини становник “неодређеног места” у “великом простору”, где се догодила почетна интерференција примордијалног процеса, погрдно названог “Велики прасак”. Она у свом потенцијалу крије живот, као саморазвијајућа супстанца нематеријалне природе и основа живота, коју човек у фази мировања не може идентификовати па је доживљава као “празнину”. Монополарна запремина има само два стања, монополарно и биполарно.

Апсолутно монополарно или биполарно стање није могуће, јер смањење укупне температуре универзума води ка монополарном, док повећање температуре води биполарном стању. Кретање је у простору условљено температуром блиској апсолутној нули, а њено окружење карактеришу хемијске реакције, јер се на темеператури од нула степени Келвинових догађа преко 100 хемијских процеса.

Примордијални процеси су хемијски, а ниједан није без јода, у којима активни део “чисте енергије” обликује њен пасивни део стварајући “привид” материје.

Пошто је истинска суштина живота “празнина”, материја у односу на њу није илузија већ објективна стварност. Забуну, да је материја илузија ствара наше погрешно гледиштe да смо “месо” а не “дух” чисте енергије. Материја није илузија већ систем изграђен од пасивног дела (тела) чисте енергије. Живимо у наизглед “чврстом” свету у коме чулна опажања доживљавамо као реалност.

Енергија је основа материјалног живота, па је материја субјективно стварност, а објективно артикулисана енергетска форма, високо концентрисана енергија која се организује помоћу процеса и система. Настанак материје није “маја”, већ анатомија и матрица процеса који се дешавају. Научени смо, да све што је изван нашег субјективног опсега поимања света представља својеврсну апстракцију и загонетку, али, негирати апстрактно у најмању руку није мудро.

“Чиста егзистенција” је основа живота која у оквиру својих примордијалних процеса користи четири архетипа, уз четири типа информација(1), а то су телесна сензација, слика, емоција и мисао(2). За сав развијени живи свет супстанца “чисте егзистенција” je невидљива, све док се не испољи, односно не произведе неки процес (нпр. “Велики прасак” као космички кондезат). Уређеност космоса сведочи да је он настао, али “нешто” не може настати из “ничега”. Нико не може открити оно што не постоји, па ни универзум, који недри само оно што има а то су импулси енергетског извора који долазе из “неодређеног места” (Једно), одређене фреквенцијом и таласном дужином. Због ове особине, “чиста егзистенција” је ултимативно бесмртна, а по Закону о одржању енергије то укључује и људски род као њен саставни део.

“Чиста егзистенција” је архитекта свих облика васељене и свега постојећег. Њен облик пристиче из њеног активног дела, у коме она користи форму (производ процеса) да се изрази. Облик и сврха форме није условљен природом пасивног дела чисте енергије, тако да она може заузети било који облик без ограничења. Она зависи искључиво од сопствених потреба, које јој уједно одређују смер развоја. Њена животност се огледа у потреби да се самоиспита и самодефинише. Ипак, ова мисија чисте егзистенције није могућа, пошто је сама себи референца. Зато је она извор вечитог почетка и краја (“згусни и разреди”).

Чињеница, да “чиста егзистенција” представља нашу истинску природу, за нас ће остати вечита тајна, али и извор неисцрпне инспирације са ове “стране” испољења, која подстиче самоеволуцију живог света, све до апсолутног самоувида у којем јединка постаје Велики отац- мајка сопственог универзума.

Свака егзактна појава има свој апстрактни садржај, а “невидиво” подлеже универзалним законима као и видиви свет. Облак је за ветар чврста материја, а цео универзум затрепери када се роди лептир. Трепери и због умирућих створења, судара галаксија или рађања супернова. Универзум треперећи ври у својој хиперосетивости, омеђен крајностима које су несхвативе човеку.

Сам “живот није толико тајна колико питање шта он све може подарити”? Звездани тренутак човековог сазнања у његовој тежњи да контролише енергију, јесте хармонија енергетских записа, утиснута на матрици живота коју покушавамо одгонетнути, а свако, па и најмање створење крије тај запис у себи.

1) Ж.М. Славински, Пеат, Бгд. 2010.
2) Нижи организми користе само део спектра ових информација. Mикробиолошки организми рецимо користе телесну сензацију за детекцију окружења.

Александар Ђ. Манојловић, приредио Слободан М. Филиповић