У
старој србској вери обичаји се заснивају на основним небеским кретањима, због
чега је настала изрека: мењати обичаје значи реметити равнотежу у
космосу. У васељени постоји ред који иде од Природе ка човеку,
а обрнути ред од човека ка Природи обично је последица незнања или намере у
коју спада и интеркалација старог сарбатског, алијас „јулијанског“ календара.
Померање почетка годишњег циклуса с мистеријскoг тока Остварења у годишњој
обнови Природе, његовим уметањем на ток Стварања о рођењу зимског Сунца (јужни
овраг) представља антицивилизацијски чин.
Промену
биолошког ритма и назива старог сарбатског календара, преузетог од македонских
Лагића у Мисиру, полуверци
су извели помоћу интеркалација уз увођење геоцентричне рачунице по тропској
години. Ове новине, на простор православља увео је Петар Велики са својим
немачким академицима, што руска и србска црква никада нису званично прихватиле.
Иако на први поглед делује веома логично, правдање интеркалације позивањем
на већу тачност тропске године је формалне природе, јер, релативност
времена је само фикција добијена уз помоћ математике (М.
Стеванчевић). Не постоји та математика која може тачно израчунати
календар, зато што цикличност времена нема реципроцитет у небеској
механици(исто).
Основа
сваког календара је ритам, а његова суштина
усклађење природних периодичних
временских јединица.
Земља
је временски брод и планетарни холон, који путује кроз галактички простор, па
је сврха календара као модела времена галактичка координација, односно
целокупна синтропијска организација живота (Х.
Аргуељас).
Већина
успостављених календара су вештачки производ математике и идеологије,
али, ма колико астрономски рачун захтевао прецизност у свакодневном животу
важнија је практичност од тачности, јер, календар није само астрономско
већ и метеоролошко питање од кога зависи опстанак човека. Свет је у старој
српској вери холограмска представа светлости, у којој свака ствар или биће
имају своју вибрацију (библијска реч божија), а синоптички циклус на Сунцу
траје седам дана и понавља се три пута. Отуда, седмодневна недеља је уз
космичко правило броја три, основна природна јединица мере времена у
србском календару. На Сунцу и целокупном Сунчевом систему постоји први месец
прве године када започињу све активности. Узимајући у обзир, да је Земља
саставни део Сунчевог система, онда је почетак календарске године усклађен
првим месецом прве године активности Сунца (М. Стеванчевић).
Почетак
лета, као и почетак зиме немају фиксне датуме, али српски календар прати
пресеке природних енергија које стижу с нашег Сунца и дубине космоса, што
доказује његову научну утемељеност (исто). Зато су године у србском календару
линеаран низ бројева који се не рачуна већ сабира, а линеарност у сабирању
година чини србски календар јединственим и изузетно поузданим. Хронографија
српског календара, који је био у званичној употреби до 1919.
године, научно је утемељена и званично утврђена Протоколом Законоправила почетком
13. века. Службени језик је србски, бројеви се пишу словима с
карактерима а њима претходи галактички лук, јединствени неолитски симбол за
време који пресликава кретање Сунца око осе Млечног пута. Он
је пресечен с две паралелене праве, у којима тачке пресека представљају
доток природне енергије из космоса, а поклапају се с Митровданом (почетак
зиме) и Ђурђевданом (почетак лета). Галактички лук стоји стоји у вези
с поделом године на два годишња доба, лето и зиму (13,5 ротација Сунца), а
овај јединствени симбол србског календара научно је утемељен.
Природна промена магнетног поља Сунца је у
априлу, што се поклапа с почетком србске народне метеоролошке Нове
године:
Нема
брата док не роди мајка
Нити лета
без Ђурђева дана.
(народна
песма)
У србском
народном предању, Младо лето или астрономска народна Нова година
је 1. марта и зове се Летник (Пролетник) или Вратиловдан. Младо
лето је у народу друго име за годину, а сматрано је најважнијом тачком
у времену, јер је то рок за борбу„добра“ и „зла“. Само, што у народу
први дан Младог лета није 2. март већ девети март, дан Змија и
први дан пролећа који се зове Обретеније, јер се све „обрће“ и креће
на боље, зима попушта, дани су топлији а биљке „крећу“. Oсталих осам дана
зову се „зајмљеници“ и не броје се, а по старом србском календару пролећна
равнодневица пада управо осмог марта (21.3. по новом). „Зајмљеници“
стоје у вези „Баба Марте“, оличења Огња старе године која
„умире“ у марту месецу смрти, чије име долази од ариј. марта,
смртан, чин умирања.
Доказ тачности почетка
годишњег циклуса у старом календару, јесте и преступни дан који пада
крајем фебруара. (29. 2.). Периодичност преступног дана у годишњем циклусу
графички је представљен у облику кружнице, а долази на крају циклуса (или
почетку). Календарским померањем почетка годишњег циклуса с 1. марта на 1.
јануар (Божић за мртве), периодичност је поремећена, без обзира да ли је у
питању намера или незнање, јер, мартани кокот не пева узалуд већ
слути Младо лето (Нову годину):
Па се
чудим на Нову годину што је данас ошћела људима.
Рашта
није с почетком прољећа кад се сунце с југа поврати
и кад почну дневи
напредоват,
кад се
земља обуче зеленилом и ствар свака кад на њој добије,
нови живот и вид сасвим
нови.
Луча
Отуда,
србска народна традиција, ведска астрономија (Џјотис), као и библијско рачунање
времена или црквено у источном хришћанству, имају звездану годину у обреду или
одређивању датума празника на астрономској основи. Астрономску Нову годину
одређује Сунце и сазвежђе на небу, али клима на Земљи зависи и од кретања
Месеца, па је зато Васкрс покретан празник, а народно предање јасно
разликује астрономску од метеоролошке Нове године. Свакако, да цркву више
интересује симболика и канон од астрономије, али се ипак држала периодичности
звезданог календара за разлику од творaца грегоријанске интеркалације, који су
из идеолошких разлога увели погрешан геоцентрични приступ, а који је управо
због нетачности ширен преваром и присилом.
Знање
србског календара старије је од сваке идеологије, али, нажалост, има практичан
значај само у хронобиологији, која се своди на ритмичност физиолошких функција.
Свака дужа временска рачуница календара прати звездано небо,
а звездани Месец је у биолошком ритму Земље што у србском
језику налази потврде у семантици појма „Бог“, ариј. б’огá,
„месечев дан“ (28 конака), речи која између осталог значи: „закон“, „правило“.
Како је реч Бог у србском језику духовни појам, у народу повезан „с небом“ или
„капом небеском“, имамо у закључку сасвим јасан смисао: Бог је Закон
свих закона, наравно, у биолошком ритму Земље! У обреду, о томе
сведочи троструки опход литије око Записа којим се врши хармонизација
енергије са Земљом, у смеру супротном од привидног кретања Сунца, исто као
код сејања или кађења. Стара сарбатска календарска
година која је с уметањем постала
„јулијанско“ кукавичје јаје, ближа је звезданој, јер, како каже
А. Асов, за разлику од тропске она „збија“ прецесију земљине
осе, односно прати положај небеских тела. Отуда је звездана година више
хелиоцентрична и климатолошка, а тропска геоцентрична, математичка и
технократска. Небеску механику и црквени канон може помирити само звездана
година старог србског календара, која једина даје природну периодичност у
хронометрији и хронолгији! Једини проблем овог неолитског и најстаријег
употребног календара, јесте то што је изворно србски, па сви мудро ћуте а
нарочито Срби. Елза Кристенсен је овај „немушти“ језик науке, песнички
назвала заборав на људско достојанство.
Сарбатски
или старосрбски луно-соларни календар, алијас „јулијански“ у
интеркалацији, најстарији је употребни календар с ером
настанка о библијском потопу 5508.
с.е., који уједно представља и најстарији научни
споменик културе холоцена. То је једини употребни календар заснован
на природној цикличности времена, а његова научна основа утемељена је на
природи сунчевог система која је позната савременој науци. Потребно је
нагласити, да прекид с прошлошћу никада не доноси срећу (Д. В.
Љотић), али, признајем, да не знам одговор на питање ко чини већу лудост: онај
ко спушта Небо на Земљу или онај ко му у томе повлађује? Хоћемо ли онда и даље
подносити календарску аномалију и тражити зрнце истине тамо где га нема?
Вратимо календар у биолошком ритму Земље, поготово, што све психичке болести
укључујући и шизофренију потичу од губитка везе с природом.
Природни ритам календарске године, с почетком циклуса о
равнодневици пролећног неба прати обнова Природе, а то може да види и
осети сваки божији створ на Земљи!
Зато,
предлажем, пре свега србским („словенским“) академијама наука, али и свим
осталим институцијама те врсте на северној полулопти Земље, да размотре научну
аргументацију званичног враћања почетка годишњег циклуса, који се од
искона поклапа с астрономском Новом годином и пролећном равнодневицом у
мистерији обнове Природе, онако како је то Бог рекао и записао на небу.
Слободан М. Филиповић
Коментари
Постави коментар