БОСИЉАК - МОЛИТВЕНА БИЉКА

У роману “Рајко од Расине”, приказана је стара србкиња која живи у највећој немаштини, али, која ни за какав новац неће да прода своју саксију са босиљком. Тек, када је сазнала, да је босиљак потребан за мртвог војника дала га је драговољно и бесплатно, јер, босиљак је „божије“ цвеће које прати Србина од „колевке па до гроба“ и игра важну улогу у поезији, магији, обреду, народној медицини и свакодневном животу.

Босиљак је молитвена, зачинска и лековита биљка, својство бога Вида и замена за светлост с антисептичким својствима. Име му је од аријског или архаично-србског васула, један од осам главних аријских или србских богова, по коме је старосрбско василок (кропило) и називи „васлиген“, „васлиxен“, феслиген, васлиђен, мислођин (> Мислођин) божуљак, башолак… Данашњи назив „босиљак“ стоји у вези србизма „басилеус“ у  јелинској титули за архонта, насталој такође по имену србског  бога Васуле који је одомаћио име „босиљак“ одакле су лична имена Босиљко, Босиљка, Босиока, Боска, Бошко, Боса… или земљописно Босиљград.
У ведском миту, Сунце здружено са Месецом у Соми жени се Зором, која се по народном предању о постанку првих људи рађа из босиљка. У митолошкој приповетци чудноватог рођења Сунчарева мајка, жена рађа струк босиљка који се прометне у прелепу девојку златних коса:

У Бегата врата од истока,
а на врати капетан-девојка,
златна јој коса до појаса
и обадве до лаката руке,
у руке јој мача од босиљка,
од босиљка, од српског цвећа.

Злато, коса, мач и цвеће су епска и митолошка поређења за светлост, а  Босиљка је епска „Даничина богом посестрима“. Девојка с митским именом Босиљка  ухваћена у “Гори јаворовој” каже:

Ја сам Сунцу рођена сестрица,
а Месецу првобратучеда.
Босиљка је једно од личних имена тројне Зоре (вечерња, поноћна и јутарња):
Жуте јој се ноге до коленах
а злаћане до рамена руке…
Голу сабљу преко крила држи…
Отуда је босиљак моћно заштитно средство, па га јунаци из народних песама носе за калпаком:
Васлиђене сјеме моје,
да је мени име твоје.
Ја бих знала где бих стала:
У јунаке за калпаком.

Бројне су скаске о настанку имена босиљка и легенде о њему, а нарочито басне и народне песме. Два су празника о Годишњим обичајима посвећена босиљку: Макевеја (14. август) када се освећује нови босиљак и Крстовдан (27. септембар).

Један од придевака за босиљак кумовао је називу „фес“, за врсту капе која се као облик старосрбске капе први пут јавља у Асирији, а била је пурпурно-црвене боје. Почетком 19. века постала је турска војничка капа. Неки сматрају да је име ова капа добила име по вароши Фес у Мароку, а други по Ефесу (< ариј. апас, верски обред), али и капа и варош добили су име по србизму у турском, fesligen, искварено од србског „веслиген“, босиљак. Од ове речи је настао назив „фес“, за врсту капе с кићанком првобитно од босиљка, којим су Срби и Руси од искона китили своје капе из магијских разлога.

Босиљак има велику употребу у врачању, гатању и народној медицини. Сок од босиљка се употребљава против змијског уједа, а привија се и код уједа пчеле, осе, обада или стршљена. Босиљком се накађују сипљиви коњи, а мирисање сувог босиљка побољшава човеку вид.  Има чистилачку моћ, која се изводи помоћу кађења, пијења и прскања водом у којој је потопљен босиљак. Нарочито је популарно кађење болесника босиљком, да би растурила болест као дим. Посебно је делотворан босиљак убран на Светог Макевеју и осушен под стрејом. Отуда изрека: Тешко кући која стреје нема.[1]

Посебно магијско дејство има када се ставља у извор, па се њиме ките “кладенац”, цурак, поток или суд са богојављенском и “светом водицом” за знамење. Употребљава се о Божићу и Слави, а водом у којој је остављен босиљак, купа се породиља после порођаја. Да би се жена лакше породила, треба да пије воду са крстовданским босиљком. Новорођенче се првих 40 дана стално купа у тој води, а на Ускрс се у таквој води купају сва деца. Кропљење босиљком је прихватила и Српска православна црква, а освећење воде у сребрној чинији без босиљка,не може се ни започети ни завршити обред добијања “свете водице”. О Задушницама се босиљак ставља у реку, а када се приноси приликом “пуштања воде”, о Великом четвртку или Духовима  ките се њиме крстови на гробовима.

Кићење босиљком у већини случајева има обредни и магијски карактер, па се њиме ките девер на свадби,бардак и софра о Задушној суботи, затим славски колач за покојника, као и “положајник” или домаћин кад уђе у кућу и честита Божић. На  Тодорову суботу (коњски празник), босиљком се кити коњ који је ритуално пројахан. Приликом првог орања или  бразде и врсте ките се волови и јарам. На завршетку жетве њиме се кити “божја брада”,а на завршетку вршаја стожер, стог и камара сламе. У Србији се сматра, да је грехота китити се свежим босиљком пре Крстова дана.
Још увек код Срба постоји древни обичај, да када сватови улазе у девојачко и младино двориште, млада или девојка треба кришом да погледа младожењу кроз савијени струк (смиља) и  босиља истоветнo обичају забележеном у Риг Веди, VIII, 29. Верује се, да је босиљак прво изникао на Голготи на месту где је Христос био разапет, а Богородица најрадије мирише на бисиљак и то јој је најмилији цвет. Приповеда се, како је “овца разблудница” била једном код Бога на вечери, па јој Бог дао „златну јабуку“ а Богородица киту босиљка.

Агиница из народне песме буди свог агу босиљком, а стари  људи кад осете да им долази крај, тихо, нечујно, иду у забран да траже босиље са којим „причају и разговарају“ о овом и оном свету, јер босиљак је сеновита биљка. Свети Арханђео Душевадник “вади” душе праведника босиљком, а народ пословично вели за доброг, душевног и праведног човека: душа му на босиљак мирише. У песми “Бог ником дужан не остаје”, невина и лажно оптужена девојка Јелица, растргнута је везана коњима за репове. Тамо, где  је од ње капала крв ту је изникло смиље и босиље, кога има највише у рајском врту, поред ружа, рузмарина и ковиља.

Србски народ верује, да босиљак делује као сигурна заштита од урока, лоших мисли и сваке несреће, као амајлија или фитогено бактерицидно средство. Босиљак је од памтивека код Срба божија биљка, која се прва сеје,сади или расађује у „цветној“ башти, па тек онда сво остало биље у повртњаку или на “синору” (међи). Ова биљка прати Србина од рођења до смрти. Када се роди дете, младенцу се ставља до узглавља кита босиљка у освећеној води, младенци на свадби ките се босиљком, а када човек умре ова биљка се ставља се на мрца или сади на гробу.
                               

                                                                                                                                                                                              Слободан М. Филиповић и Љубодраг Пантић

---

[1] Ко се окупа у води у којој је преноћила стрелица од грома, црнокока бритва (кеба), направљена у међудневици, нокат од орла “крсташа” и кита босиљка, излечиће се, ма колико да је био болестан од ма које болести. Босиљак радо употребљавају породиље. Ако породиљу савладају ба(л)бице, треба је накадити ноктом од црног петла, којег је на раскрсници заклао удовац или окупати у води с босиљком узетог из девет  баштa.