ПРИРОДА СТВАРИ
Не постоји ништа под капом небеском,
што се не може објаснити помоћу “природе ствари”, или онога што она узрокује,
а то је “ствар природе”. Законитост “природе ствари” проистиче из система празнине,
док је “ствар природе” анатомија
креације, настао као последица деловања неухватљивог повратног
дејства. Веома је важно разликовати ове допуњујуће циклусе и
процесе, јер од њиховог разумевања зависи практична примена знања, односно
веза с истинитим Бићем.
Када су свештеницима древнога Мисира поставили
питање, да ли постоји реч која може да опише све што постоји, они су одговорили
да је то “омер“
(ариј. матра), мера једнака за све, која објашњава читаву васиону. Ако је
то тако, ко онда одређује омер?
Управо, “природа ствари” која гради Биће, а
чија је активност “ствар
природе”! Суштина
неиспољеног увек се крије у испољеном, а препознатљива је по омеру, који се
приказује као склад или хармонија.
Природу
ствари одликује специфична једноставност, онога по чему је она баш то, што јесте, или, без чега она то не може
да буде. Јер, ништа на овом свету не може изгубити своју суштину, а да при томе
не престане да постоји. Зато, крајње
шаљиво делује одредба, да је “природа ствари” избор између једне
могућности. Изучавање последица те могућности у појавном свету, није могуће без
циклусног знања, чије разумевање почива управо на “природи ствари” самих појава, које су предмет нашег проучавања
(Бића). Природа ствари се састоји
од неиспољеног (нематеријалног) и испољеног (материјалног) вида, где неиспољено
крије суштину природе ствари, кроз закон који узрокује њен склоп. Испољени вид те законитости,
представља „ствар природе“
у коме
делује оно што је створено. Анатомски вид суштине неиспољеног, представља
законитост на основу које делује оно што је створено, јер, склоп појаве чини основу
(структуру) сваког система,
а њено деловање представља испољавање система у неком окружењу. Чињеница, да
више мањих система може градити још веће, крије у себи исти принцип, а са тог аспекта величина
није битна.
У древном знању, природа ствари подразумева
оно што називамо
„Јесте“, ариј. асти, постојеће, или оно што (по)стоји, од корена ст'а, стање, стајати.
Представљена је симболом круга са тачком у средини, где је
тачка круг и круг тачка.
Појам „Јесте“ представља саму суштину, док се, „Биће“ односи на облик носиоца
суштине, помоћу кога он врши утицај на материјални свет. Испољени или
материјални вид (силе) је “ствар природе”, на основу које делује оно што је
створено.
Представа тачке у кругу симболише неиспољено Јесте, док је материјално
Биће дете два света, чија је форма светлосни медиј, у коме природу
светлости одређује србска реч “слава”,
ариј. срава, ток. Читајући славску молитву, свештеник љуби колач у име
Бога, светитеља и дома говорећи: Јесте и Биће. То понавља и домаћин, потврђујући
тиме ток Стварања у његовој вечности. Али, недељива двојност је данас претворена
у “биће” и “небиће”, а онај ко изван себе тражи Бога (Закон свих закона)
призива лаж! Извор,
као природа
ствари даје нематеријалну (таласну) информацију, чија се суштина крије у речи “омер”
коју треба схватити као холограмску законитост. Тиме се мера по идеји и
појмовно изједначава са духовним појмом Бог, ариј. б'ога, Закон (деловања једне
могућности) или биолошки ритам Земље у звезданом закону,
као синтропијска организација целокупног живота. Сама информација
се дефинише као „обликовани ток података“, где по трећи пут имамо исту
споту облика или форме, ариј. д`арма, закон, правило, облик
(Веда), посматрање…од корена д’ри, држати, носити, поседовати, чувати.
Суштину природе ствари дефинише њена
функција, одакле
произилази Закон по коме „Форма прати функцију“. На овај
начин, за сваку природу ствари везује се њој својствена функција, која је
уједно и доказ њене
бити. Анатомски доказ који је произашао из суштине,
чувар је законитости доказа (функције)! Он је постојан у вечности и на њега се
увек можемо ослонити. Свака суштина скривена у неиспољеном, у основи
је само информација или кодирани медиј (средина) у улози градитеља постојане
природе неке ствари, која
представља темељ њене одређености.
Заједничко
суштинској и испољеној природи ствари је функција. Јер, иако на изглед
различите, суштина и испољеност у основи садрже нит исте функције,
која им обезбеђују начин и врсту деловања. У једној фази, та нит функције
одржава структуру система, а у другој, омогућава да систем може имати одређени
однос с окружењем. Суштина
природе ствари, крије у себи закон који материјализује прво анатомију те
природе, а
после ње, све
што је потребно како би суштина успоставила контакт са светом покрета.[1] Природа
ствари је основ сваке објективности. У логичком значењу, прво почело које омогућава
да нешто постоји је “бит”, ариј. б'авита, узрок постојања, која
предпоставља “битак”, ариј. б'авитака, створен, произведен, манифестован.
Ова два
принципа, недељива су, али разликују се метафизички, јер, бит је
обележје суштаства, ариј. сат-та, суштина, постојање,
бивање. Природа ствари чини, да ствар без (мере и)
облика, не може
постојати у материјалном свету. Свака ствар у природи има изглед, односно уобличеност, а то је информација, заправо облик који носи информацију.
Човек о различитим стварима сазнаје тако, што црпи информације, јер, свака ствар носи целину података о самој себи, пошто је то њена природа
ствари.
“Јесте” представља носач природе ствари, а његов смисао се
односи на тренутак који се никада не мења, и представља “вечно сада”. „Јесте“, јер прожима све облике и нема дуалност, нити могућност
да себе негира, пошто је представља деловање једне могућности. На питање, каква је његова природа ствари, одговор гласи „Јесте“.
То је појам који се односи на чудесан свет празнине, а опет је и стални извор логике. Кад нам околности дозволе да чујемо тишину свога
бића, понекад се јаве речи тог извора, уливајући нам спокојство у душу и тело.
Тај извор, увек се обраћа кроз нас а препознатљив је као интуиција или говор душе, који
је у народу познат као „немушти језик“.
Природа
ствари крије у себи примордијални (апсолутни) закон, подударан појму „првог
покретача“ код античких филозофа, којим се структура космоса уводи из симетрије
у равнотежну асиметрију. Ова законитост утиче на квалитет сваке цивилизације, у
оквиру које можемо доживети мноштво различитости. То је она танана нит живота,
која дели босоног ход по трњу до хармоније достојне постојања.
[1]
Ствар природе или однос
створеног са окружењем, активан је код отворених и затворених или пасиван код
изолованих система. Отворени систем размењује
енергију и материју, затворени
само енергију, док изоловани систем са својом околином не размењује ни материју
ни енергију.
Коментари
Постави коментар