Космополитизам: Грађанин света у доба АИ и глобализације – Значај и будућност

Истражите космополитизам и концепт "грађанина света" у ери вештачке интелигенције и глобалних промена. Откријте његову историју, значај и како обликује нашу будућност.

Шта је космополитизам и зашто је важан?

Космополитизам – концепт "грађанина света" – није само филозофска идеја из далеке прошлости. То је жива, еволуирајућа мисао која данас, у времену вештачке интелигенције, дигиталне повезаности и турбулентних геополитичких промена, добија на значају више него икада. Од својих античких корена до савремених изазова, концепт космополитизма нуди нам неопходан оквир за разумевање нашег места у све међусобно повезаном свету, посебно у добу АИ и глобалних промена.

Глобална повезаност и АИ

У својој суштини, космополитизам је идеја да сва људска бића припадају једној јединственој заједници, превазилазећи границе држава, култура и религија. Термин потиче из грчке речи kosmopolitēs, што значи "грађанин света", и у својој суштини описује широк спектар важних погледа у моралној и социо-политичкој филозофији. То није само пука дефиниција, већ и тежња да људи могу и треба да буду "грађани света" у "универзалној заједници". Овај концепт нас изазива да преиспитамо своје уобичајене привржености – породици, држави, локалној култури – и да развијемо шире разумевање људске припадности.

Космополитизам се манифестује кроз неколико димензија:

• Морални космополитизам: Наглашава да сви људи имају једнак морални статус и заслужују једнако поштовање, без обзира на националност или културу. Сваки појединац има урођено достојанство и вредност, а кључни морални принципи који га подржавају укључују универзализам, непристрасност и солидарност.
• Политички космополитизам: Залаже се за јачање глобалних политичких структура и међународних институција и закона како би се ефикасно решавала светска питања попут људских права или климатских промена.
• Економски космополитизам: Подразумева транснационалну повезаност у производњи, финансијама и трговини, што, према неким тумачењима, води маргинализацији националне државе у економској сфери. Слоган „светски мир кроз светску трговину“ често се повезује са овим аспектом.
• Културни космополитизам: Односи се на отвореност према културној разноликости, практичан однос према плуралитету култура и спремност за ангажовање са њима, приказујући човечанство као универзално заједништво.

Ова вишедимензионалност чини космополитизам флексибилним оквиром који се прилагођава различитим аспектима људског постојања, од личне етике до међународне политике. У 21. веку, у свету где су економије, културе и друштва међусобно повезани као никада раније, космополитизам нуди неопходан оквир за разумевање и деловање. Пораст транснационалних питања, као што су климатске промене, миграције и пандемије, чине космополитске идеале још релевантнијим за решавање заједничких глобалних изазова.

Међутим, космополитизам се суочава са сталном тензијом између глобалног и локалног. Док промовише глобалне вредности и заједничку хуманост, истовремено изазива уобичајене привржености локалним државама и парохијално подељеним културама. Прави изазов космополитизма јесте помирити универзалне вредности са поштовањем и неговањем локалних идентитета. Ова тензија је кључна за разумевање како се космополитизам развијао и са којим се критикама суочава у савременом свету. 

Путовање кроз историју: Од Диогена до Канта

Историјски развој космополитизма открива његову дубоку укорењеност у западној филозофској традицији, као и његову способност да се прилагођава и еволуира кроз различите епохе.

Идеја космополитизма није нова. Његови корени сежу у античку Грчку, где је Циник Диоген из Синопе први експлицитно артикулисао ову идеју, изјавивши: "Ја сам космополит!". Његова изјава је у почетку имала негативну конотацију, изражавајући Диогеново неслагање са политичким системима тадашњих градова-држава и одбацивање локалних припадности. Циници су били познати по свом радикалном изазивању друштвених норми

Међутим, тек су стоичка филозофска школа Диогенову идеју трансформисала у позитиван и свеобухватан концепт, уско повезан са њиховим учењима о „космополису“ – идеалном граду настањеним мудрима и боговима. Стоици су веровали да сви људи деле заједнички разум (logos) и подлежу једном божанском закону, те да је прави стоички мудрац грађанин целог света, а не само једне државе. Стоички филозоф Хијерокле је развио утицајан модел идентитета као концентричне кругове – од себе, преко породице и пријатеља, до човечанства у целини – са циљем да се други људи приближе себи као "наша родбина", чиме се раствара дихотомија себе и другог. Каснији стоици, попут Епиктета и Марка Аурелија, наглашавали су практичну етику која је укључивала дела доброте према свим људима, те ширење љубави према човечанству у целини. Њихов фундаментални слоган „Живи у складу са природом“ подразумевао је живот у складу са људском природом као друштвеним и разумним бићем.

Хијероклеов модел

Идеја космополитизма поново добија на значају током ере Просветитељства у 18. веку, када се појављује велико интересовање за пројекте „вечног мира“. Већ у 16. веку, Еразмо Ротердамски се надовезао на учења стоичког космополитизма како би заговарао идеју светског мира. Међутим, Имануел Кант је својим списима о "вечном миру" и моралној дужности разматрања интереса целог човечанства поставио темеље модерне космополитске мисли. Кант је увео концепт „космополитског права“, сугеришући га као трећу сферу јавног права – поред уставног и међународног права – према којем појединци поседују права као „грађани Земље“, а не само као грађани одређених држава. Он је економску међузависност међу нацијама видео као кључни катализатор за успостављање космополитског правног поретка.

Културни аспекти Просветитељства такође су били прожети космополитизмом. Концепт космополитизма био је централни део просветитељске агенде самокултивације, повезан са путовањима, познавањем страних језика и префињеним манирима, дефинишући архетип „уљудног“ космополита.

У 19. веку, Карл Маркс и Фридрих Енгелс су космополитизам видели као идеолошки одраз капитализма, легитимишући „слободну“ трговину. Међутим, они су такође препознали да пролетаријат у свакој земљи дели суштинске карактеристике и има заједничке интересе, а комунистички покрет, са својим слоганом „Пролетери свих земаља, уједините се!“, представљао је посебан облик космополитизма.

У 20. веку, посебно након завршетка Хладног рата, појам глобализације добија централно место. Збигњев Бжежински је дисконтинуитет сматрао централном реалношћу савремене историје. Глобализација подразумева сједињење друштвено-економских промена у свету који се посматра као целина и који одбацује државне границе као факторе решавања глобалних проблема.

Космополитизам у 21. веку: Нови изазови и димензије

Данас, космополитизам не само да опстаје већ се и развија у сусрету са епохалним променама. Космополитизам и вештачка интелигенција: Етички оквири и глобална координација.

Историјска еволуција космополитизма

Развој вештачке интелигенције (АИ) представља нове изазове и могућности које захтевају глобалну координацију и етичке оквире. Иако се директна филозофска расправа о АИ и космополитизму још увек развија, утицај вештачке интелигенције на глобално грађанство и међународну сарадњу је све израженији. Иницијативе попут Глобалног партнерства за вештачку интелигенцију (GPAI), које Србија активно подржава и чији је домаћин била, показују космополитске тежње ка заједничком управљању и етичком поступању са овом трансформативном технологијом. АИ, са својим универзалним потенцијалом, захтева универзалне етичке принципе и глобалну сарадњу за одговорну примену.

Дигиталне платформе и друштвени медији: Нови облици глобалне повезаности

Дигиталне платформе и друштвени медији значајно су убрзали глобалну повезаност. Интернет омогућава лакше ширење космополитизма као извора идентификације, стварајући "дигиталне урођенике" који природно делују у глобално умреженом друштву. Ово доводи до интензивног мешања култура, религија и идеологија, потенцијално смањујући нивое конфликтности између различитих народа. Иако постоји опасност од индивидуализма у оваквом окружењу, дигитална повезаност нуди и невиђене могућности за глобални дијалог, разумевање и сарадњу, учвршћујући идеју да смо сви део једне, глобалне заједнице.

Геополитичке промене и изазови космополитизму

Разноликост и јединство човечанства 

Космополитизам се континуирано суочава са изазовима које доносе геополитичке промене и динамика међународног поретка. Расправе између интернационализма и космополитизма су актуелне, при чему се национална припадност често види као један од проблема савремене политике. Постхладноратовски период изазвао је преиспитивање међународних правних поредака и концепта државног суверенитета, подстичући разматрање легитимитета међународних институција. Космополитски поглед на свет наглашава потребу за превазилажењем уско националних интереса у корист глобалне стабилности и мира.

---

Филозофски и социолошки принципи културе космополитизма

Култура космополитизма почива на низу филозофских и социолошких принципа који обликују њено разумевање људске заједнице и индивидуалне улоге у њој.

• Универзализам и заједничка хуманост: У сржи космополитизма лежи идеја универзализма и заједничке хуманости. Сви људи су део јединствене моралне заједнице. Сваки појединац има урођено достојанство и вредност, те заслужује поштовање и заштиту без обзира на своју националност, културу или социоекономски статус.
• Глобално грађанство: Централни концепт у космополитизму је глобално грађанство. То није само формални статус, већ пре свега начин размишљања и деловања. Глобални грађанин је особа која се идентификује као део настајуће светске заједнице и чије акције доприносе изградњи вредности и пракси те заједнице. Кључне карактеристике укључују свест о ширем свету, осећај улоге као грађанина света, дубоко поштовање и вредновање различитости, жељу за решавањем социјалне неправде, разумевање како свет функционише, спремност да се делује за праведнији и одрживији свет, и преузимање одговорности за своје поступке.
• Отвореност, емпатија и поштовање различитости: Космополитизам подразумева суштинску отвореност према другим људима, културама и начинима живота. Ова отвореност укључује спремност за учење о новим местима и вредновање перспектива и култура других. Емпатија и саосећање су такође виталне компоненте космополитске мисли, омогућавајући појединцима да разумеју и реагују на потребе и патње других. Иако наглашава заједничку хуманост, космополитизам истовремено активно поштује и вреднује културну разноликост, изазивајући етноцентричне перспективе и промовишући инклузивније разумевање људских искустава.

Космополитизам и индивидуална филозофија: Изазов "лажног космополитизма"

Равнотежа глобалног и локалног

Веза између космополитизма и индивидуалне филозофије је замршена и кључна за разумевање овог концепта. Томас Поге наводи индивидуализам као први елемент космополитизма, тврдећи да су крајња јединица забринутости људска бића, а не колективне групе попут породичних линија, племена, етничких, културних или верских заједница, нација или држава. Овај фокус на појединца као примарну јединицу забринутости савршено се уклапа у контекст Института за индивидуалну филозофију. Глобално грађанство се често поистовећује са „начином постојања у свету“ или „начином изградње идентитета за себе“.

Међутим, постоји и опасност од "лажног космополитизма". Филозоф Фихте упозорава да „космополитизам без отаџбине“ – онај који одговара економској глобализацији – „иде у супротном смеру, беспредметан је и бесмислен“. Овај тип космополитизма тежи растварању националних држава, које су бастиони економског суверенитета и колективног идентитета. Уместо да промовише истинску универзалност, он апстрактно обећава „отаџбину велику као цео свет“, али конкретно, „сваког монадског појединца претвара у властиту себи самодовољну отаџбину, у неповезани солипсистички универзум“. Овај сценарио открива како апстрактни универзализам, ако се погрешно схвати или примени, може довести до отуђења и губитка смисла за припадност, уместо да створи јединствену светску заједницу.

Насупрот томе, истински космополитизам, према Фихтеу, постиже се промовисањем универзализма еманципације полазећи од сопствене посебне националне заједнице, односно „почевши од сопственог самосвојног комунитарног укорењивања“. Ова перспектива наглашава замршену везу између космополитизма и индивидуализма. Овај приступ показује да космополитизам није само апстрактни идеал, већ захтева конкретну промену у индивидуалном понашању и моралном размишљању. Појединци су позвани да превазиђу локалне обавезе и преузму активну улогу у решавању глобалних проблема, што је фундаментално за „индивидуалну филозофију“ коју Институт промовише.

Универзална припадност у динамичном свету

Космополитизам, у својој суштини, наставља да буде релевантан оквир за разумевање и деловање у све међусобно повезаном свету. Савремени изазови попут вештачке интелигенције, нових облика глобалне повезаности и динамичних геополитичких промена потврђују потребу за космополитским приступом који наглашава универзалну хуманост, емпатију, поштовање различитости и колективну одговорност. У свету који се мења брзином светлости, бити "грађанин света" није само идеал, већ и неопходност за изградњу праведнијег и одрживијег друштва.

А.Манојловић