ЂЕВОЈАЧКА РЈЕЧ

На улазу у Мјећан махалом Лекића, на средини Махале по лјевој страни, био је у кући Мостовића волат (затвор). У овај волат је био затворен Вук Мићуновић, који на превару ухваћен од Турака, па је требало да му се суди, или да се под јаком стражом спроведе везиру у Скадар.

Код подгоричких мухамеданаца, ђевојка која је прешла двадесет година није се могла удати за момка, већ су је удавали за старца или болесна човека, па макар и сакатог, само да би њена породица могла што више искористити. Да би могла боље да живи.

У Мостовића кући била је једна таква ђевојка, млада и лјепа Џевахира, која је имала преко 25 година. Укућани су је од милости звали Џефа. Ова Џефа је била обећана неком Омеру-Осману, пошто му је жена умрла, а он био  добростојан и инокосан, јер није имао никог више од породице.

Џефа је била присутна када су довели везаног Вука Мићуновића, убацили у волат и навукли багламе. Гледала је то Џефа и у себи размишљала: Зашто овако силна и лепа човека да униште, да убију, или одведу Великом везиру у Скадар. Ако је јунак, као што причају за њега, требали би га убити јуначки, а не срамотно преварити, и сада га убити, или послати везиру у Скадар да он то учини.

А зашто мене моји не удадоше за момка, док сам била испод 20 година, но хоће да ме удају за Османа старога, слинавог и сакатог! Све ово чине да је њима добро. Што ћу ја робовати Осману, док бидне жив, то је такав адет и влера наша одобрава. Ако ови каурин није жењен, и ако ме шћедне узет, ја ћу шњиме бјежат у Црну гору, неће ми бити црње но кот Османа слинавог!

У акђам су браћа вечерала, пошли на кафу, па у џамију. Џефа је искористила прилику, пришла је мајци и почела говорити:

- Мајко моја, какав је ово начин? Чојка су на превару ухватили, довели

га у нас и бачили у волат. Ови наши пошли су у кафу, па у џамију, а он човек два дана без залогаја. Јели то мајко наша влера хоће, да се јунак мучи, или треба шњим поступат ка с чојком, дат му бар да се напије воде, и мало леба и сира. Некад, кад пође на истијат Алаху, рече-једни ме срамотно преварише, али ме други нахранише прје него што ме убише. Мајко, ова наша кућа Мостовића чувена је по добрим дјелима. Аман, дозволи да нахраним роба.

- Добро моје дјете, а што ће ти браћа рећ, када чују да си нахранила великог турског крвника, и како мислиш то учињет? Како ћеш му дат да ије? Ако те уфати за руку, и ако те тефтерише, што ћеш ондак?

- Мајко, мајко, није јунак они који убије, но је јунак они кад да рјеч,

главу ће изгубит а реч одржат. Ти нјеси мајко виђела како се он држа, ка да иде на свадбу, а не на погибију. Ја ћу му мајко, воду, леб и сир пружити кроз шмагицу, па неће моћ мене за руку уфатит.

- Џефа моја, узми сине и понеси. И млјека му понеси. Нека последњи

пут попије млјека – рече мајка. 

          Џефа је брже-боље припремила воду, леба, сира и једну сафицу млјека. Понела је то ка волату и зазвала Вука:

- Каурине, каурине, примакни се близу. Ево ти носим да ијеш и пијеш,

воде и млјека. Примакни се.

Вук се примакао близу шмагице, и када је видио воду, млјеко, леб и сир, зачудио се и промислио:

- Зар има и код ових лажова понека добра душа?

Узео је Вук прво воду, отпио неколико гутљаја, и када пружио руку да

узме леб и сир, чуо је женски глас:

- Каурине, каурине, јеси ли жењен?

Вук је промислио, промислио, па је рекао:

- Нјесам жењен. А што ој!

- Ако нјеси жењен, хоћеш ли ме каурине узет за жену, па да бјежимо

заједно у твоју Црну гору.

- Мичи ми се женска главо. Ја ти не могу дати рјеч, јер сам због вере

доспио овђен у ову јазбину- рече Вук.

Џефа је дубоко уздахнула и проговорила:

- Кунем ти се мојом ђевојачком чашћу, ако нјеси жењен, и ако ћеш ме

узет за жену, бјежат ћу ноћас са тобом у Црну гору, ако ми влерујеш.

- Не био ја Вук Мићуновић, један  међу Црногорцима, но највећа кучка и лажовчина, ако те преварим. Но, хитај брзо, док је мркло да бјежимо.

Џефа је покупила ствари. Загрлила је и пољубила мајку. Брзо узела пучку и ђугуме, те пошла пут волата. Одмах је скинула багламе и рекла Вуку:

- Излази брзо, узми ову пушку и хајд да бјежимо.

Одмах су побегли ка Капичића мосту, а у путу нису никога срели. Кад су

прешли на другу страну моста, Џефа је ђугуме бачила, па су онда преко пољане побегли ка Горици и преко Горице на Морачу, у место звано Мостине, где су рјеку прегазили и стигли у Рогаме.

У Рогамима су ушли у кућу Радевића, ђе су их домаћини лјепо угостили. Кадсу кретали, Вук замоли домаћина, да му даде коња за Џефу, и два три момка да их испрате до Велестова. Сву дугу ноћ су путовали, јер су морали заобићи Спуж, па су тек у саму зору стигли у Велестово.

Пред кућом Мићуновића су спустили Џефу с коња, а Вук Мићуновић је повикао из свег гласа:

- Андрија брате, ево мене!

Андрија, мајка, жена Вукова и ђеца, једно преко другог су истрчали из

куће и сви, као у један глас повикали:

-      Благо нама, ево нашег Вука, те га приватише у загрљај.

Џефа, видјећи жену и ђецу, и чувши ђецу ђе вичу да им је отац жив

осудила је себе и промислила:

- Тешко мене што учињех. Макар и слинавог Османа да узех, било би са

Образом.

Вук је то осјетио, па љубећи мајку рече:

- Мајко, ево ти снахе, а теби Андрија ево невјесте. Повјеровах на задату

рјеч Турцима, и имадох изгубит главу. Повјеровах ђевојци, були, и зарадих главу и ђевојку. И ко год не верује заклетви ђевојачкој, није чојек ни јунак! Заклетва ђевојачка је највиша од свјех заклетви. Часна је и поштена!

Ова ме је ђевојка, була како ми кажемо, спасла и пристала да иде самном у моје Велестово, да дјелимо добро и зло. Ја сам овој нашој Милени рекао, да нјесам жењен, и да ћу је узети за жену. Она ме је ослободила и на моју витешку реч рачунала, да сам зборио истину. Морао сам тако учинити и по први пут рећи неистину. Ослободих се и доведох њу да оженим мог драгог брата Андрију, а мене ће наша драга Милена, тако убудуће треба звати, опростити што сам ово учинио.

Џефа се осмехнула, погледала мајку Вукову, и Андрију, па жену и ђецу Вукову и рекла:

- Ја опраштам свом ђеверу Вуку, и пристајем да се удам за његова

брата Андрију. Њихову мајку примам укјесто своје мајке, а жену Вукову као сестру. Јер, ја и немам друге сестре.

Настало је опште весеље и цјело се Велестово слегло пред кућу Мићуновића, да честита слободу Вуку, и младу његовом брату Андрији. Кажу, да су Велестовци пород од Андрије, а поред презимена Мићуновић, звали су их и Булићи.

         

                             Митар Ј. Мрчарица, по казивању Зарије Радичевића