ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Бјеж’ од Црне Горе његошевске

 

Предисловије

У данима који су претходили локалним изборима у Никшићу - заказаним за 14. март 2021 -, могла се, као својеврсна супротност тродеценијској власти у Црној Гори, чути и синтагма “његошевска Црна Гора”. Уочи изборног дана, тај израз употребио је и Владимир Божовић, србски амбасадор прогнан отуд, с тим што му је додао и кованицу “светопетровићка”.

Као супротност тим изразима, сасвим ненамерно бавила се пошира верзија овога текстића, писана средином јесени 2008, у виду прилога за научни скуп о Његошу, Петру Другом Петровићу (1813-1851), најављен у Матици србској за 20-21. март наредне године. Речени прилог почињао је пасусом који је казивао да би при вредновању неког књижевног дела и његовог философског, мисаоног, моралистичког, образовног и васпитног склопа упутно било узети у обзир, барем у назнакама, и ауторов људски лик, а на самом крају нашло се наивно питање да ли би онај ваљда најцитиранији двостих из Горског вијенца (“Коме закон лежи у топузу / трагови му смрде нечовјештвом”) требало сматрати подалеким уводом у Владичино покајање и “предсмртно помирењем са Христом”.

Првих дана марта 2009. године сачињен је програм поменутог научног скупа, а у том програму, као што је протокол “званичне” стране и налагао, овога текста није било. Наиме, научни скуп о Његошу био је позивне природе, што значи да су на њему могли учествовати само посвећени, они којима је за скуп упућен званичан позив, а који су раније, ко зна кад и како, стекли искључиво право да о Његошу знају све или бар понешто.

Десетак дана пошто се сазнало за ту “позивну” појединост, 16. марта, а ценећи да тема којом се рад бави заслужује пажњу, тај текст понуђен је Зборнику Матице српске за историју. Како се до последњег дана децембра није сазнало по којим мерилима Матица србска прихвата или одбацује србске теме, потписник ових редака договорио се са самим собом да текст, унеколико прилагођен, и у уверењу да неће реметити замишљену целину, смести у своју књижицу “Црногорска похара Куча”, Подгорица 2010, као посебно поглавље под насловом “Кучи и владика Раде”. Тамо су још уврштени и погледи неколицине тумача Његошевих ставова према Кучима, једном од србских Седморо Брда у саставу данашње Црне Горе, као и Пресуда Вукићу Попову Петровићу, Кучу.

Године 2013, пошто се прочуло да митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић, 1938-2020) кани да свог подалеког претходника на цетињском митрополијском трону прогласи за светитеља, текст је 9. маја издвојен из књиге и, под насловом “Светац или зликовац”, послат сајту “Васељенска телевизија”; тамо је, почев од наредног дана, објављен у три дела.

У недељу 19. маја, објављено је саопштење Митрополије црногорско-приморске да је, свечаним литургијским уношењем иконе светога Петра Другог Петровића Његоша у Цетињски манастир, тај датум установљен за празновање новог светитеља Цркве Божје, под светачким именом “Ловћенски тајновидац”.

Ипак, Свети архијерејски сабор Србске православне цркве, на свом заседању одржаном 21-22. маја 2013. године, није ни разматрао предлог за Његошеву канонизацију, пошто је “иницијатива повучена из процедуре”; како и зашто, није речено.

Књажевске “истине”

Књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860), владар црногорски после владике Рада, причао је о Кучима као о издајницима, а можда није ни знао да су Кучи “умјели сачувати своју слободу у најтежа времена и кад им је граница с Турском била до Рибнице и доврх Дољана... Прве војводе, од Дрекала до Перуте (Радоњина Петровића), нијесу били господари народу, но слуге без плате и учитељи народни. Нигдје се не може опазити да је војвода Дрекаловића узео паре од народа за свој труд и трошак, осим ако су му друге државе што давале... као што су... војводама Петровићима давали руски цареви и царице у име плате. Но по свему се види да су они те паре за народ употребљавали, а не сами трошили, јер су се истим парама цркве градиле у Кучима... У народу се не чује и види трага од богатства Петровића, а што су за народ чинили то им се чуло и видјело” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела - Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 282-283).

И можда Данило није знао да су у време “најсјајније кучке прошлости”, Кучи “пријатељски помагали Црној Гори у њеном срећном рату против Турака 1756. године, а после су и са Шћепаном Малим били у савезу”, због чега су их Турци у два маха нападали великом војном силом.

Јован Ердељановић (1874-1944), етнолог, пише да је почетком 19. века “међу Кучима било у то време људи, који су радили и на сједињењу Куча са Црном Гором и ради тога ишли најпре владици Светом Петру И а после и Петру II... Али... ред, који је хтео владика Петар II завести, особито плаћање данка, наиђе међу Кучима на велики отпор. Због тога од сједињења заиста не би ништа” (Ј. Ердељановић, Кучи племе у Црној Гори, Српски етнографски зборник књига 8, Београд 1907, 64-65).

Крајем двадесетих година 19. века, од куге је у Подгорици умрло подоста турског живља, али не толико да није имао ко оружјем сачекати Куче и Пипере који су заједно кренули у варош да отуд узму оно што је иза те пошасти, по кучкој и пиперској рачуници, остало без власника. Турци су, дакле, спремно дочекали незване госте, лако их разбили и протерали (вратили) у Брда.

Тај кучки и пиперски покушај подстакао је владику Рада, Петра II Петровића Његоша, да тадашњем кучком предводнику Вукућу Попову Петровићу предложи сједињење Куча са Црном Гором, “па да се заједно бијемо с Турцима”. Вукић није томе противречио (“не могу Кучи искрај Арбаније ићи около свих Брда и Црне Горе на Котор ни саме соли да донесу, а камоли све друго што им треба”), али је то условио понудом да “ударимо на Подгорицу, тада ћу ти довести Куче да их сјединимо с Црном Гором, и ти да си нам поглавар’.

Станко Стијепов Петровић (1790-1852), отац будућега књаза Данила, “као мудар човјек предвиђао је да од тога посла не може ништа бити. Он је говорио Вукићу Попову и владици Раду: ‘Прођи се ти, Вукићу, нашега Рада и јединства с њим и ударца на Подгорицу. Што ће вам Подгорица? И да је освојите, опет ће вам је Турци узети, не можете је задржати... Но се прибиј, ти, Вукићу, у онај крш и чувај оно мало Куча да ти их Турци не здробе, а Раде нека чува ово мало Црне Горе, па ако царевини турској пође по злу с друге стране, да изнемогне од других царева, тек онда ми да отворимо очи и да почнемо радити за јединство. И немојте ви, као свети Петар (Цетињски, Петар И Петровић Његош, 1748-1784-1830 - ИП), мамити себе неком надом гдје је нема. Он хоћаше да сједини Куче и Црну Гору, а не могаше ни на Цетињу судити, но му често Цетињани ломљаху покривач од куће над главом, а он ништа друго не може, но само да плаче. И по њему и по вама видим, и добра прилика да вам се покаже не бисте је умјели Српству на корист употријебити, а камоли сад, кад никакве прилике немате” (Марко Миљанов, Наведени рад, 229-230).

Станко Стијепов имао је на уму покушај светога Петра Цетињског да се с кучким војводом Чубром Петровим Поповићем и још неким кучким главарима договори о сједињавању Куча са Црном Гором. Он је од Куча затражио “да му дадну ријеч, да не иду у Турака, но да иду к њему”. На његову понуду одговорили су потврдно сви осим Новака Мартинова Поповића који је без увијања рекао: “Свети владико, ако ми не дође мука на народ кучки од Турака, никад Турцима ићи нећу; ако ми дође мука и видим да ће ми пропасти народ кучки, отићи ћу к Турцима, па да ћу главом погинути од тебе или од Турака”.

Незадовољан оним што је чуо, свети Петар је проклео све чланове депутације, иако је “несмислено било и од светога Петра и од Куча, што су хтјели да сједине Куче и Црну Гору, јер он није могао у ред довести Брда која су била близу Црне Горе: Бјелопавлиће, Пипере, Пјешивце и друге. Није ни Црну Гору довео у ред, но су му се по истоме Цетињу тукла племена: Цетињани, Бајице и Доњокрајци, Добрљани и Цеклињани”. Толико је невоља имао смирујући их, да се у народу причало како су светога Петра “посветили неваљалство и муке које су му задавали Црногорци, радећи он народу добро, а њему народ враћајући злом” (Исто, 230).

 

Напад на Подгорицу

У време док се на србској страни размишљало о нападу на Подгорицу, турски војни планови окренули су се према Малој Азији. Процењујући да би то могао бити прикладан тренутак за остварење замишљеног похода, владика Раде позвао је на Цетиње кучке, пиперске и бјелопавлићке главаре и предложио им да заједно ударе на Подгорицу. Да би му се план могао остварити, највише би морали “залећи” Кучи и Пипери. Војвода Вукић Попов баш и није био вољан да тек тако зарати против подгоричких Турака бојећи се да би Турци, ако напад не успе, могли Кучима забранити да улазе у подгорички пазар. Због тога, тражио је да се напад припреми тако “да се Подгорица мора заузети по сваку цијену” (Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности, Цетиње 1948, 211).

Без обзира на своју мудрост и умереност, или можда баш због тога, Станко Стијепов није могао одвратити владику Рада од његове намере, те фебруара 1832. године Црногорци ударе на Подгорицу очекујући помоћ од Хота и од Куча. Кад је напад почео, показало се да није све најбоље припремљено, тако да су се Турци лако одбранили: Хоти не дођоше, а Вукић Попов, пошто је са кучке стране, од Дољана, видео да се напад не одвија како се очекивало, предложи црногорском команданту Ивану Ивановићу који је у међувремену напао на Зету, да се повуче. Да ли због Ивановићеве друкчије процене војних прилика, или је уредно повлачење било немогуће, настављено је с окршајима: црногорској страни прикључили су се и Брђани и Затрепчани, али је турска војска била успешнија, те србску “војску сву растјерају од Подгорице” (Марко Миљанов, Наведени рад, 231).

После, да би се како-тако сачувао образ владици Раду и да би се срамота за пораз пребацила на Брђане, протурена је прича да се то десило јер су Турци, наводно, “успјели да потплате неколико главара који су и дотада били у турској служби” (Ј. Јовановић, Наведени рад, 212).

О Владичину нападу на Подгорицу, руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић (1783-1859) обавестио је свог министра спољних послова у Петербургу:

“Концем минулога фебруара (1832) Црногорци су опет покушали да заузму Подгорицу и да присаједине Црној Гори Зету... али послије осам дана изненада ноћу оставише Подгорицу и при њој један топ; срамно и стидно, без нужде, повукли су се у своје границе, предавши освети турској побуњене и устале против њих зетске и албанске хришћане, чије свештенике и старешине Турци немилосрдно истребљују” (Душан Д. Вуксан, Поход владике Рада на Подгорицу, Записи, часопис за науку и књижевност, Цетиње, 1930, књига ВИ свеска 5 - мај 1930, 282).

Ето чега су се Кучи заиста с разлогом прибојавали ако омане “братство по оружју” са Црногорцима; Црногорци се лако могу повући “у своје границе”, а они, Кучи, без икакве и ичије помоћи, тада остају на милост и немилост турској сили.

Подразумева се да у папирима владике Рада нема никаквог трага о овом промашају под Подгорицом јер је Владици, по природи ствари, одговарало да се његова војничка неспособност сасвим прикрије. То се најлакше могло учинити пребацивањем одговорности на друге, у овом случају на Брђане, пре свега на Куче.

Кучи и Црна Гора

Не бавећи се питањем да ли су се, када и на који начин Кучи “придружили” Црној Гори, Марко ов Поповић (1833-1901) само каже да су они, Кучи, пошли код владике Рада да им постави суд. Тај суд звали су “гвардија” и капетани. Један од капетана био је Вукић Попов Петровић, “а у гвардију је изабрано 50 Куча, који су под платом одређени да купе данак и носе владици. Кад су почели данак купити, народ се збунио и зачудио, говорећи: ‘Какав харач тражите, хоћете као Турци?’ Главари су доказивали народу: ‘Није то харач као Турци што траже, но ово дајемо нашој цркви и владици’. И тако ових педесет гвардија нијесу могли скупити данак од народа, и морали су придати на исту плату још 50 гвардија, не би ли народ довели у ред и покупили данак, али нијесу могли, но су придавали по педесет и педесет до двије стотине. Тада су почели купити и грабити данак као на силу. Данка је било одређено талир на имућнију кућу, а на сиромашнију пола талира. Будући да тада није било пара, морали су стоку купити; за талир су узимали трећака овчјега или козјег, а за пола талира двисца, то јест брава од двије године и од три.

...Главари кучки, видећи да им народ не даје данак, призову и главаре црногорске... да им помогну да једне године купе данак... Народ је једва то и чекао, скупи се и растјера главаре, и они се нијесу враћали ни те ни наредне године. Народ се кучки збунио опет, да се покоље међу собом... Кучи се подијелише, неко у Скадар, а неко на Цетиње... Ускипјело све... но Вукић је бранио и стишавао, док је он био жив, да се не покољу... Но Вукић Попов, у то вријеме једина узданица кучка, погибе, и то на грозан начин. Убише га све кумови и побратими његови, који примише за то паре од владике Рада. (Љубомир Ковачевић - 1848-1918 - једно време главни секретар Србске краљевске академије, каже да је чуо од Тома Ораовца Перишића -1853-1939 -, књижевника и публицисте, да се Вукић грдно замерио владици због неуспешне опсаде Подгорице. Убице Вукићеве били су: два Поповића, два Ивановића, калуђер Мојсије са Дуге, манастира у долини Мораче, близу Биоча, и Никола Ђаковац - ИП). За Брацана Ивановића мање се знало но за те друге, али мене је увјерио поп Машан Мијушковић из Пјешиваца, који је донио паре владичине на Дугу и ту чекао да Вукић погине, па да подијели убицама паре, као што је и учинио. Кад је Вукић погинуо, поп Машан је дао Брацану Ђурову 100 талира као четвртоме другу” (Марко Миљанов, Наведени рад, 238-239).

У Кучима се могло чути да су Вукића убили Веко Бецић из Пиера и “неки калуђер из Ћелије Пиперске”; не зна се како је настала та прича, а лако је могуће да је тај “неки калуђер” истоветан с калуђером Мојсијом из Дуге.

То исто читамо и код Вуксана, који се осврће на писање извесног Ст. Петровића, Куча, о Вукићевој погибији: “Вукића су - каже Ст. Петровић - по наређењу Владике Рада ‘убили сјекиром у главу’ Веко Бецић Пипер и ‘неки калуђер из Ћелије Пиперске’ - коме за чудо ‘савременици и саучесници не памте ни име!’ Тако легенда, ма ја ипак не вјерујем, да је Владика Раде одсјекао русу главу Вукићу Попову Петровићу Кучу, кад је он већ успио да спали један дио Подгорице, чиме је покрио, бар донекле, Владичин пораз” (Д. Д. Вуксан, Наведени рад, књига ЏИИ, свеска 4 - април 1933, 202).

А Марко наставља да “послије Вукића није имао ко стати на пут никаквоме злу, но су га Кучи по својој вољи чинили сами себи... На исти начин као Вукић погибе доцније Џуџо Радоњин. Убише га Боро Бакочевић и Милош Дмитров, који су га позвали да им крсти дијете, и тако га на кумство преварише и убише сјекиром у главу, па утекоше код владике. Џуџо није био војсковођа као Вукић, али је био правичан главар, те стога га народ звао ‘сиромашна мајка’. Народ је проклињао убице Вукићеве и Џуџове, и Бог их је жестоко казнио” (Марко Миљанов, Наведени рад, 238-240).

Подробније је о Његошевим односима према Кучима писао историчар Томица Никчевић (1922-1982), а све у склопу своје основне тезе да је крајем тридесетих година 19. века дошло до “политичке диференцијације” у Пиперима, Бјелопавлићима, Цеклину, Црмници и Кучима, што укључује постојање “протурских елемената” у тим крајевима. Пошто се узгредно позабавио побуном у Пиперима и Црмници (марта 1839), окренуо се “веома јаком утицају” које су “протурске политичке снаге у Кучима имале почетком четрдесетих година”. Већ из податка да се у тим “снагама” налазио “приличан број угледнијих Куча”, а да су их предводили Вукић Попов Петровић и Џуџо Радоњин Прелевић, лако се може закључити да је подела на “протурске” и “процетињске” снаге и у Црној Гори и у Брдима прављена смишљено и циљно: са друштвене и ратне позорнице требало је уклонити угледне племенске вође, из породица које су свој углед стицале вишевековном борбом против Турака, а на њихово место довести “нове мајсторе”, особе спремне да удворички подрже све поступке цетињских господара.

Баш као што то сведоче поп Вук Поповић (1806-1875), Ришњанин, да Данилових више хиљада Црногораца током Црногорске похаре Куча “опале и поробе многе побоље куће (виђеније - ИП), не гледајући ни на род ни на године (Вукова преписка, књига седма, Београд 1913, писмо 92, 293), и војвода Симо Поповић (1844-1921), једно време и црногорски министар просвете, да је “књаз Никола, по смрти очевој, продужио владати у томе правцу и код њега се отворено развила тежња: да старе, заслужне куће црногорске уништи, како би нестало помисли, да има њихових заслуга у постању нове Црне Горе и династије, а да подигне нове, које ће му за то бити обавезне и благодарне, а неће се моћи позивати на заслуге својих старих” (Војвода Симо Поповић, Мемоари, Цетиње 1995, 455).

Основна Никчевићева теза гласи да се политичка борба између наводно протурских и наводно процетињских снага водила “око питања присаједињења Куча Црној Гори”. При томе, како то он тумачи, “почетком 1840 године... кучке протурске снаге су, под руководством Вукића Попова, организовале побуну с намјером да потпуно униште органе централне црногорске власти”, али је, каже, побуна брзо угушена, тако што је “Правитељствујушчи сенат као врховни суд осудио Вукића Попова на смрт, а остале његове присталице и учеснике побуне на новчане казне. Касније је по наговору Петра II, извршено убиство и другог организатора побуне Џуџа Радоњина” (Томица Никчевић, Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX вијеку (отпор стварању државе), Цетиње 1958, 133-134).

Из ових неколико идеологизованих Никчевићевих речи избија на површину истина да је пресуда Правитељствујушчег сената била не само покриће за убиство Вукића Попова, него и Његошево правдање сопствених злочина, будући да Никчевић и не прикрива да су и Вукић Попов и Џуџо Радоњин убијени “по наговору Петра II”.

Највећим делом, та пресуда гласила је:

“25. марта 1840. Да се зна и да је вјеровати ова данас учињена сентенција пред господаром и свакијем правијем судом ђе би од потребе било приказати а то како се догоди међу Кучима буна и свој тој буни би узрок Вукић Попов и његов брат Радоња Симонов (који су) рерубулацију (можда: републику - ИП) хтјели у свом отачеству. И они исти двојица имали су више дружине с њима за учинити зло међу цијелом нахијом Кучком. И тако, када је Врховни Суд ово зло њигово разумио, тако ми Правитељство Црногорско и Брдско осудисмо Вукића Попова на смрт за његово зло дјело. И тако му би смрт по заповиједи Врховног Суда. И судимо да више за Вукића Попова поговора није. И који би се нашао те би за Вукића проговоријо, судимо да се има изгубити као и Вукић... А судимо Радоњу Симонова (наврнђеда овог потписника - ИП) са злочинцима глобе да дају: прво, осјекосмо глобе на Радоњу Симонова... а он је замиритао (заслужио) да му није ни куће у државу Врховнога Суда, но опет се Врховни Суд смиловао на његову старост, зато узима само 100 талијера глобе у готовој аспри (у новцу - ИП). Такођер судимо за друге злочинце (дванаесторицу њих - ИП)... који су прије смрти Вукићеве дошли и поклонили се, да даду оба глобе суду 15 талијера” (према Т. Никчевић, Наведени рад, 134).

Што несумњиво значи да је Вукић Попов прво убијен, па је накнадно донесена смртна пресуда јер су на новчану глобу осуђена она дванаесторица Куча “који су прије смрти Вукићеве дошли и поклонили се” владици Петру Другом. Исто тако треба тумачити и реченицу из пресуде “да више за Вукића Попова поговора није”, пошто је он већ био убијен.

Оно што у Никчевићевом тумачењу црногорско-кучких односа може бити посебно занимљиво, јесте навод да је поменутим убиствима “само привремено савладан отпор протурских снага у Кучима”, из чега извлачи јасан закључак да “припојење Куча Црној Гори у то вријеме нијесу дозвољавали објективни привредни и политички услови, иако је то за централну црногорску власт било потребно”, због чега “ни утицај протурских политичких елемената у Кучима, као и у неким другим пограничним мјестима, није било могућно уништити”.

Пишући о “политици пуног јединства са Црном Гором”, “сепаратистичким тенденцијама у Кучима”, “организованијем и енергичнијем супротстављању централизму Петра ИИ”, “непостојању територијалне заједнице” Црне Горе и Куча, казнама које је због наводног одржавања “веза са скадарским везиром и турским властима уопште, посебно од стране главара из граничних подручја земље... изрицао и сам владика, при чему је био неретко строг” , историчар Ђоко Пејовић (1914-1983) до краја штити “државничке” злочине црногорских духовних и световних господара, иако је потпуно свестан истине да “на поводе и видове отпора политици централне власти у Кучима свакако треба донекле друкчије гледати него на његове основне узроке и облике изражавања у другим крајевима”. Било је, дакле, и у другим крајевима покрета који су “слабили снаге јединства земље и организацију власти у њој, и то у вријеме када је то за њен положај у унутрашњим спољнополитичким односима имало пресудну важност”, али ни према коме као према Кучима нису црногорски господари и “њихови” поступали са толиком мржњом и одушевљеним злочињењем (Ђ. Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд 1981, 112).

Кучки отпор политици Петра Другог према овом племену није тиме ликвидиран. “И средином 1842. године Кучи су се углавном држали на растојању од централне власти Црне Горе и Брда, из којих су им упућивани позиви да се ‘не одбијају од своје вјере и од своје браће’, а владика Раде им је поручивао да ‘не хтјесте ли ви к мене доћи, а ви ћете опет ако Бог да и по ружном’. Савјетовано им је да се уз њихову помоћ успостави суд у Кучима, без кога они не могу бити у стању да рјешавају многе међусобне размирице, које су само њихови заједнички непријатељи (Турци) могли највише да искористе. Подмићивањем и забранама служења подгоричким пазаром, и онолико колико је то раније могло бити, ови су и даље непрекидно били у могућности да у неком смислу постојеће политичко јединство Куча са Црном Гором доводи у питање” (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 168-169).

Мимо песме и владичанства

Овде се владика Раде, Петар Други, више пута помиње као наручилац појединих злодела, а Марко Миљанов пише да се “у народу рачуна да је владика Раде... без разлога и на грозан начин... побио осамдесет тројицу бираних људи, Брђана, Црногораца и Примораца. Најприје се Кучима представљало да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цетињски) проклињао... јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи видјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што владика рече. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије војвода Томо Петров Поповић, чије су јунаштво опјевале гусле српске и пјесме арбанашке и многи други” јер после погибије Вукићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика наћи којега Куча да му некога убије за паре” (Марко Миљанов, Наведени рад, 240, 374)

О владици Раду може се понешто прочитати и код историчара Бранка Павићевића (1922-2012), у студији о књазу Данилу, у одељку који се бави другим доласком рускога дипломате Јегора Коваљевског (1809-1868) у Црну Гору, крајем марта/почетком априла 1854. године.

Коваљевски се са Црногорцима први пут срео с пролећа 1838. године, када је, за време свог боравка на Цетињу “имао прилике да чује мишљење истакнутих првака Црне Горе о Његошу, његовој нарави и склоностима, његовим методама управљања и начину обрачуна са онима који нијесу поштовали његову вољу. Владику су оптуживали неки његови сарадници за пријеку нарав, за жестоке обрачуне са свим лицима која се нијесу покоравала његовој вољи и схватањима. Дешавало се... да су за Владичине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због тога) што се у њих посумњало да би могли направити нешто што није било у складу са његовом вољом. За вријеме његове ‘строге владе’ побјегло је много лица из Црне Горе на турску територију, гдје су, по правилу, наилазили на добар пријем код турских власти, спремних да од црногорских избјеглица стварају личне непријатеље Владичине и велике противнике његове политике. Да би на неки начин спријечио оваква настојања турских власти, Владика је прибјегао  ‘завјереничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тражио лица да организују убиства таквих противника, не жалећи средства за такве сврхе. Тако је у Црној Гори било створено ‘суверено увјерење да се од казне Владичине не може сакрити’, па се стога свако без роптања покоравао” (Бр. Павићевић, Књаз Данило Петровић Његош : Књаз црногорски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 54).

Коваљевском, свакако, није било тешко уочити да је иза многих прича које је чуо о Петру Другом било не само сујете оних који су о њему “знали све или понешто”, очекујући да би им руски посланик могао помоћи да напредују у некаквој племенској или црногорској хијерархији, већ и злурадости. Исто тако, он је могао закључити да је у свему морало бити и неке истине, утолико пре што је и њему самом било јасно да Владичини песнички “послови” нису узимали толико времена да би државне послове препустио стихији, и што је врло лако запазио да је црквени живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно запуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две иконе и да се цетињска митрополија “налази у жалосном стању” (Исто, 54-55).

Уз ово последње могло би се додати, с великом сигурношћу, да су на недовољну Владичину заинтересованост за сопствену “основну делатност” утицала и нека лица из масонских кругова: најранији утицај “у том смислу” остварио је Симо Милутиновић Сарајлија, масон од 1826, Његошев учитељ од 1827. до 1830. године и, истовремено, секретар владике Петра И; Његош је међу масонима из Котора имао много присних пријатеља, а било је масона и међу пријатељима које је имао у Трсту; загонетни и тајанствени Његошев учитељ француског језика Антиб Жом, масон, толико је утицао на свог ученика (1838-1839) да аустријски полицијски документи описују Жома “као демона који инспирише Његошеве поступке и одвраћа га од вере и званичног православља”; на Жомов избор одлучујуће је утицао Андре Левасер, француски конзул у Трсту, масон, с којим се Његош познавао одраније; године 1847. упознао се и спријатељио с италијанским књижевником Николом Томазеом, масоном; за Луја Волфа, Његошевог француског пријатеља из Трста, тамошњег водећег масона, једна аустријска полицијска белешка од 1. априла 1850. године казује да се ради о “комунистичком шефу социјалистичке, демократске и републиканске уније која је недавно основана у Америци” (Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији 1764-1999, књига И, Беогррад 1999, 202-204, лат; Световид, Централни лист за просвету, новости, трговину и моду, Беч/Аустрија, бројеви 19. од 14. маја и 39. од 5. септембра 1850); и тако даље.

Сви они, од реда масони, “узиђивали” су, неко мање а неко више, у Његошево духовно биће понешто од деизма (учења по коме Бог јесте створио свет али у даљем постојању нема са светом никакве везе, пошто се све дешава по законима природе), антиклерикализма (залагања да се свештенство истисне из јавног живота), теорије природног права (учења по коме је сваки човек слободан да за очување природе и живота употреби своју снагу по својој вољи, да човек има неограничено право на све што може постићи, те да је човекова слобода ограничена једино снагом) и рационалистичког просуђивања живота (философијског правца који све теоријске и практичне проблеме решава са гледишта разума и мишљења, а занемарује све оно што је искуствено и историјски већ остварено, као и све што је изнад и изван разума)...

Знајући (или не знајући) све то, митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије прихвата да “није чудо што је било тумача Његоша чак као атеисте или пантеисте, космичког револуционара и сл.”, а све због тога што “његову упитаност и крик пред тајном, као и скамењеност пред ‘грдним судилиштем’ овога свијета, његову слободу у трагању за истином - многи претварају у потврду својим схватањима, други опет, у коначну истину његове философије живота” (Митрополит Амфилохије Радовић, Учешће светородне лозе Петровића у животу Цркве и народа : Богословље епохе Петровића, Зборник радова “Династија Петровић Његош, том И”, Подгорица 2002, 215).

 

Тестамент владике Петра II

Да би се видело и какав је то био “светачки” и “тајновидачки” лик владике Петра Другог Петровића Његоша, завирићемо мало у његов тестамент и, пошто испустимо његово свехвално и покорно обраћање Господу, саткано од девет мисаоних и поетски надахнутих ставова, навешћемо да је “владичество” оставио своме синовцу Данилу Станкову Петровићу, али и “свеколико движимо и недвижимо што имам у Црну Гору”. Ипак, највећи део своје движиме имовине (новца и вредносних папира) држао је на страни, изван Црне Горе, у Бечу и Петербургу. Само је мањи део држао код себе, тако да је, кад је осетио да му откуцавају последњи сати, позвао свог зета Андрију Кривокапића и даривао му кесу са 50.000 форинти, “да се има нашто издржавати”. Добит од новца похрањеног у Бечу (камата) била је намењена Владичиним родитељима и сестрама, да им се за њихова живота исплаћује по 700 форинти годишње. Новац и вредносни папири из Петербурга припадали су црногорском народу, а камату од тих средстава примао би будући владика и њом је једино могао куповати барут којим би црногорски народ бранио слободу (Александар Младеновић, Прилози о Његошу, Ваљево 1996, 157-158).

А могло би се поставити и питање откуд владици Раду, Петру II, толика движима имовина у сиротној Црној Гори, у Црној Гори која је, добрим делом, живела од руске помоћи. Не сме се, наравно, превидети ни запис Нићифора Дучића да је Петар II “продајом за новце земаља, наквашених србском крвљу доказивао њену независност” (Н. Дучић, Црна Гора, Београд 1874, 55). И, у потрази за одговором на то питање, могло би се “открити” да је владика Раде из тих средстава плаћао и убиства својих стварних и наводних политичких непријатеља по србским Брдима и Црној Гори.

После свега

Ако ни због чега друго, а оно због људскости, очекиване политичке промене у Црној Гори не би требало везивати са политичким приликама у “његошевској Црној Гори” или “светопетровићкој Црној Гори”.