ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Вуковско наслеђе

Небојша Филиповић, политиколог, показао нам је једну стару црно-белу фотографију (https://www.youtube.com/watch?v=lfSwz7Kk55A)  која сведочи да је Анте Павелић 16. априла 1941. године полагао усташко-поглавничку заклетву, такорекућ присегу, са три широко растављена прста; како још рече, на исти начин положили су заклетву и његови министри.

Ту своју “тропрсту” причу и слику проширио је појединошћу да је тај и такав поздрав ушао у широку употребу код Срба пре тридесетак година, заслугом Вука Драшковића, предводника Покрета обнове, наводно србског, али и “оправдањем” да је он то учинио “не знајући да је то била усташка заклетва”. Не може бити да се ради о незнању јер је Вук Драшковић и тада и касније деловао знајући шта ради и против кога ради, да и не нагађамо за кога ради.

Он је, тако, током 1990. много учинио за буђење националног духа у млађем делу србскога народа, али је после пораза на изборима децембра исте године почео да делује деструктивно (разорно), што га је одвукло са националне линије, на преголему штету србских националних интереса.

Или, како то казује ћирилична верзија Википедије (без обзира на тамо исписане будалаштине о “водећости”, о наводном грађанском рату и о још наводнијој репресивној политици), “од почетка вишестраначког политичког живота 1990. године након трансформације Савеза комуниста Југославије у Социјалистичку партију (СПС), постаје водећи политичар, антикомуниста и националиста који се залагао за Велику Србију и рехабилитацију четничког покрета. После неколико суморних година, изолације и страдања, као последица грађанског рата, незапамћене инфлације, репресивне политике режима СПС и ЈУЛ, мења политички став и постаје отворени заговорник савезништва са САД и државама чланицама Европске уније и Нато пакта. Инсистира, као добро упућен, на ослањање на старе, западне савезнике (силе) као међународне факторе и гаранте, те постизање уз помоћ њих могућих спољно-политичких циљева српске државе. Истовремено је иступао против тешњег повезивања и ослањања на Русију, образлажући то њеним комунистичким наслеђем које се сачувало, пре свега у војном врху у Кремљу”.

Да је и Драшковићев “национализам” био искључиво паролашке природе, казује и чињеница да је током октобра 1990. године, у два наврата, одбио молбу да подржи намеру Србске демократске странке у Западном Срему и Барањи да свој започети “митингашки” национални рад на отвореном простору пренесе у биоскопске или друге сале, тако што би његових четири-пет сарадника тамо “србовало” на културним, научно-популарним и политичким трибинама; процењивано је да Хрватска, иако је наоружана, своје оружје неће употребити барем до пролећа, па се то време желело искористити за одржавање извесне политичке “температуре” у националном расположењу србског народа, достигнутог током лета.

Вук је то глатко одбио: никаква помоћ не долази у обзир док не прођу избори, али зато, “кад победимо на изборима, сви српски проблеми, а то значи и проблеми Срба из Крајине, биће решени”. “А ако не победите”, постављено му је питање. На то се Драшковић само погнуо и, ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо даље”.

После непуних пет месеци, Вук је почео да “гледа даље”, тако што је “осмислио” да на власт дође својеврсним политичким и популистичким пучом. Сазван за 9. март, са прокламованим циљем да се смени неколико уредника београдске Телевизије, митинг већег броја опозиционих странака најразличитије политичке оријентације претворио се у сукоб полиције и демонстраната. Погинула су два човека, а разваљивањем и пљачкањем радњи у ужем центру града причињена је огромна материјална штета. У ствари, тога дана требало је да се испуни “обећање” које је Вук Драшковић, у тренутку свога политичког пораза дао Србији, да власт која је оформљена после управо остварене изборне победе, неће опстати ни три месеца.

За такву врсту борбе за власт, србски народ са западне стране (из Србске Крајине и србске Босне и Херцеговине) није могао имати разумевање, пре свега имајући на уму аспирације нове хрватске државе према србским територијама. Страначки сукоби у Србији могли су користити искључиво хрватском експанзионизму. Због тога, Србско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (СНВ СлБаЗС) није се устезало да се својим саопштењем датим у ноћи између 6. и 7. марта, директно упусти у расправу започету на србској политичкој сцени. Ево тога текста:

“Имајући на уму све аспекте трагичног положаја српског народа на свим његовим историјским просторима; Суочено са сваковрсним насртајима на српско национално, духовно, културно и морално биће; У тренуцима судбоносним за српски народ, док Срби у Славонији, Барањи и Западном Срему врло тешко доживљују српска страначка надметања која наочиглед бројних српских непријатеља, у заједничкој држави и другдје, наносе директну штету српској позицији у тражењу расплета за југословенску кризу и када имају све мање разумијевања за најразличније страначке међусобице; 

СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ

Регионални одбор за Славонију, Барању и Западни Срем…

Позива руководства свих српских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све српске духовне, културне и научне институције, све Србе и све њине умне представнике, ма гдје живјели:

1. да се замисле над оним што је српски народ довело на праг биједе и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о постојању;

2. да се одрекну илузија о братству са свима онима који су га кроз вјекове задуживали једино безумљем и крвљу;

3. да се освијесте пред силама зла и мржње које су се устремиле на саме темеље српског националног и духовног бића и да покушају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;

4. да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важни посао спасавања националног идентитета;

5. да нађу један заједнички минимум српских националних интереса око којег би се све српске странке и сви српски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена.

Ако се то не учини сада, одмах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике. Српска матица једина је и последња нада свим Србима који данас имају несрећу да живе изван њених злосрећних административних граница.

Срби, браћо, у памет се!”

Телевизија Нови Сад емитовала је овај текст скоро у целости (без последње реченице, о Србима, браћи и памети), али зато Телевизија Београд није дала ни реч; ништа ново јер она за претходна два месеца ни један једини пут није поменула Србско национално вијеће СлБаЗС.

Знамо, демонстрације су 9. марта одржане, а Влада Србије оценила је да је њихов “циљ... био рушење уставног поретка”. Тих дана, око Теразијске чесме, у виду наводног Теразијског парламента, експозитуре несрбског (антисрбског) Савеза реформских снага Анте Марковића, којој се на челу налазио некакав београдски глумац Бранислав Лечић, окупљала се студентска и друга младеж изразито антисрбске и несрбске оријентације захтевајући “демократизацију живота у Србији и мир”. Многи млади Срби, анационално школовани, одазвали су се позивима слаткоречивих београдских демократора и данима (и ноћима) истицали некакве наводно своје захтеве. Дванаестог марта међу њих пристигли су и “народни” посланици, после чега информативна гласила саопштавају да је највећи број студентских захтева испуњен; није речено којих. 

А о каквом се скупу радило, најлепше се види из једне изјаве коју је поменути Лечић, назван “Јунак са теразијске чесме”, дао Танјугу: “Кованица ‘Само слога Србина спасава’ рецепт је да се Срби држе у покорности”.

Како се прилике у Србији и даље нису смиривале, Србско национално вијеће оценило је да је његов позив од 6/7. марта био узалудан. Због тога, оно 12. марта предлаже србском народу “да се оснује Савјет националног спаса, форум умних и мудрих Срба, људи од угледа, посленика чије дјело служи на част србској култури и цивилизацији. Задатак Савјета националног спаса био би да изнађе један заједнички минимум србских националних интереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, остављајући своја страначка и лична ривалства за нека срећнија времена. Враћајући нас србским источницима, овај Савјет требало би да носиоцу власти у Србској Земљи послужи као међаш духовне и националне традиције и постојаности, али и поуздан ослонац србском народу у његовом будућем ходу ка звијездама. Ако су Срби у хуманизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се, већ деценијама трагајући за излазом из биједе, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, опстанак Срба изван Србије доведен је у питање, а ни будућност србске Матице није много извјеснија”.

Србско национално вијеће предложило је да Савјет националног спаса делује изванстраначки, да има дванаест чланова, те да на његовом челу стоји Патријарх Србски, као тринаести, или, по части, први. За почетак, Вијеће је сугерисало да се чланови Савјета први пут окупе у Матици србској основаној као научно, културно и књижевно друштво, а уочи Великог рата врло активној на окупљању интелигенције и на подизању националне свести србског народа у Угарској.

Тринаестог марта, када се могло учинити да су се прилике у земљи Србији нешто смириле, овај предлог је у Матици србској уручен њеном председнику, уз додатну сугестију да се институција из предлога назове “Савјет националне слоге”.

У складу са непријатном истином да се у нашем времену афирмисала искључиво у области науке и културе, потпуно занемарујући своју националну компоненту, Матица србска проследила је ту иницијативу “некоме у Београду”, тако да се нашла у рукама некаквог “Иницијативног одбора за оснивање Српског националног Савета као драгоцени прилог конституисању Савета и дефинитивном обликовању” Декларације о србском националном јединству. Биле су то “руке” Вука Драшковића који је траг о томе оставио у тексту Основ декларације - национално помирење Срба, објављеном у Политици 2. априла 1991. године, у коме каже да се “обрадовао” кад га је “18. марта увече телефоном позвао Матија Бећковић (биће да је он био онај “неко у Београду” - ИП), председник Удружења књижевника Србије... да 19. марта дође у Удружење књижевника Србије где ће се наћи... челни људи водећих политичких странака и српских националних институција да би се договорили око састављања једног документа који би представљао основу српског националног програма и који би носио име Декларација о националном јединству”.

Иако је на састанку реченог Иницијативног одбора, 29. марта, ова потенцијална институција названа “изванстраначким сабором српског народа”, Драшковићев захтев да у преамбули Декларације мора бити истакнуто да као њен иницијатор “мора бити означен Српски покрет обнове”, обезвредио је ову племениту идеју, чија је да је. Од ње није остало ни сећање.

Како је Драшковић размишљао о србскоме националном јединству види се и из позива његовим присталицама у Босни и Херцеговини (где је његов Покрет обнове, наводно србски, био друга политичка струја по снази, иза Караџићеве Србске демократске странке) да не излазе на изборе и не гласају.

Са тим у непосредној вези, Слободан Јарчевић је записао да се “не зна колико су Срби, таквим поступком, изгубили посланичких места у Скупштини. Из чињенице да су Срби имали већи број популације старијих годишта а муслимани оних испод 18 година... може се закључити да су Срби могли имати више од половине посланика да су сви гласали. Тада посланици Хрвата и муслимана не би могли изгласати издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије, па је постојала могућност да се, српским гласовима против сепаратизма, избегне међуверски рат 1992. године. Много година касније, Вук Драшковић ће изјавити да СПО није изишао на изборе у БиХ ‘да не би поделио српско бирачко тело’. Ужасна и подла тврдња! Па ако део Срба није гласао - а није, онда је српско бирачко тело најдиректније подељено. Да је СПО изишао на изборе и освојио, рецимо, двадесетак посланичких места у Скупштини Босне и Херцеговине, ти посланици би, у каолицији са посланицима Српске демократске странке, чинили парламентарну већину и имали би власт у држави. Да ли се радило о погрешној Драшковићевој процени, или њега нису интересовали српски национални интереси, свеједно, штета је причињена”.

Збивања која су почетком деведесетих наговестила геноцид над србским народом у крајевима западно од Дрине и Дунава, трећи у 20 веку, за Драшковића су била богомдана прилика за извођење најразноврснијих “мисаоних егзибиција”.

Он, тако, јесте “за отцепљење крајине и свих српских крајина у Хрватској само онда ако Хрватска прогласи отцепљење од Југославије. Док је Хрватска у Југославији, мислим да оваквим одлукама (крајишким, о аутономији и прикључењу Србији - ИП) нема места, без обзира на то што српски народ у Хрватској у трагичној успомени носи хрватску државу. Лично сам за то да представници Срба у Хрватској и представници хрватске заједнице седну и разговарају”.

Ако је Југословенска народна армија и покушавала нешто да учини за спас србскога народа са западне стране, почетком новембра 1991. године била је то прилика за Вука да Слободану Милошевићу предочи своје наводно миротворство кроз неко неодређено “мирно решење српскохрватског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ставила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат против свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету”. И, даље, “послушајте српску омладину која неће рат, послушајте мајке и очеве јединаца, и то је, знајте, воља огромне већине у Србији. Нема пречег националног задатка од обуставе рата и демократског и економског препорода Србије... (Баш као што су Туцовићеве социјалдемократе тражиле да Србија “хитно демобилише” своју војску у дану кад је већ била оружано нападнута - ИП). А онда, и само то, када изградимо демократску, економски снажну и од Европе прихваћену Србију, биће заштићен и национални интерес свих Срба на простору данашње или већ бивше Југославије”.

Некако истовремено, по Барањи су почели да круже леци којима су србски војни обвезници позивани на дезертерство. Неколико таквих летака са потписом “Српског” покрета обнове и Вука Драшковића, новинарима је 6. јануара показано у Ердуту, а из њега, названог “легак србског раскола”, сазнаје се да је “садашњи режим у Србији постао таоц у рукама комунистичких генерала и допустио је да се једна праведна борба претвори у окупаторску, а Србија остане без и једног савезника. Садашња власт у Србији ради све да одгоди време мира, јер би то био крај режима у Републици”.

Исте вечери, Вук ће устврдити да је “барањски” летак фалсификат, али својом причом није се ни за црту одмакао од садржине тога наводног фалсификата (у коме и реч “таоц” показује “рукопис” неписменог Вука). Он је поновио свој добро познати став да се мора све учинити “да их присилимо (постојећу власт у Србији и армијску команду - ИП) да не учине подвалу да пред Европом изигравају миротворце, а испод жита траже начина да продуже рат”.

Занемаримо ли Драшковићеву будаласту и неписмену синтагму “српскохрватски ратни сукоб”, за њега је све било једноставно, почев од премисе да су Срби са западне стране и тада, као и педесетак година раније, започели рат против себе, преко премисе да су и тада, као и пре пола века, спровели геноцид над самима собом, све до закључка да ће им цертификат о непостојању геноцида стићи од Европе уместо, као некад, од сопствених отпадника, онаквих о којима је писао Андреј Митровић у књизи Србија у првом светском рату, Београд 1984, 501-504.

Средином јануара 1992. године, Драшковић изјављује париском Монду да Србија не постоји. “Немам ништа против постојања Хрватске и Словеније, али жалим што Србија не постоји, јер њен садашњи режим не дозвољава да се сахрани леш који носи име Југославија, волећи више да се та смрт зове Србија. Међутим, Србија није мртва и моја је тежња да се она што пре трансформише у независну и суверену државу”. Из једне Драшковићеве аутоконтроверзе “произведене” тих дана, проистиче да је “велика Србија” могла бити формирана мирним путем, само да је Југославија очувана. Овако, Србију је поразила сопствена власт која је исту ту Србију препустила као таоца комунистичким генералима. Све то указује на опасност да се праведна борба српског народа у Хрватској изроди и претвори у окупаторску (?!), због чега би демократски свет припремио нову “пустињску олују”, овога пута на подручју Србије.

Тих дана, у интервјуу немачком “Шпиглу”, Драшковић се обрушује на Србску православну цркву за коју каже да “трећи пут у овом веку покушава један део црквеног вођства да у име косовског мита гурне Србе у колективну смрт... После геноцида над Србима у оба светска рата, сада патријарх поново позива на тотални рат, у коме би у неколико месеци умрло два до три милиона људи”.

На самом крају маја исте године, Вук на страначком митингу изјављује да “ускоро следи Нирнбершки процес за политичаре и новинаре који су криви за рат”. Како се од Клауса Кинкела, немачког министра спољних послова, истога дана могло чути да је “разуман предлог да се формира међународни суд за злочине против човечности”, намеће се питање ко је за кога “навијао” о тако крупној ствари. За сваки случај јер је две-три године раније био спреман да сече руке у којима би се нашли муслимански барјаци, Драшковић је на поменутом митингу изразио своју спремност да оде у Сарајево и тамо се извини (како сам рече, неписмен какав је, “да би се извинуо”) муслиманима и Хрватима за клања која су претрпели.

Двадесетак дана потом, Драшковић се, на питање колико је изгледна могућност да се обори Милошевић, “поверио” шпанском Дијарију: “Режим се ослања на неколико стотина фашиста (четници Војислава Шешеља) и на групе мафијаша у Београду. То није довољно да заустави милионе демократских пацифиста и то је гаранција да неће бити обрачуна”. (Биће да је баш због “пацифизма” захтевао од својих команданата у “Српској гарди” да довлаче оружје у Београд, а што се то није десило - може се захвалити мало Гишкиној непослушности, а нешто и одлуци пуковника Стојана Шпановића, једно време крајишког министра одбране, да се “замрзне” долазак Вукових гардиста на фронт).

Почетком новембра 1992. године, Драшковић ће на трибини “Гост Танјуга”, рећи да је “будућност земље пре свега у рукама председника СРЈ Добрице Ћосића. Заједно са демократском опозицијом, Ћосић може да спасе ову земљу, а самим тим и да одлучујуће утиче на прекид рата у Босни и Херцеговини”. А кад је Ћосић изабран за председника, Вук га је прогласио продуженом руком Милошевићевом и национал-фашистичким експонентом.

Заборављајући на своје “западњачко” порекло (из Херцеговине) критиковао је заштиту србског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској. “Последица те заштите су... милион избеглица, разорени градови, села, десетине хиљада мртвих и инвалида и упитао се да ли је то та заштита? Он је нагласио да је овај режим гурнуо српски народ у Херцег-Босни у највећу несрећу, трговао његовом несрећом, док му је то одговарало, а онда дигао руке. Зато, по оцени Драшковића, више нема Србина у Херцег-Босни, који би овом режиму поново поверовао”.

Ако је већ тако, ако “више нема Србина у Херцег-Босни”, откуд онда србски геноцид над муслиманима у Сребреници, за који Вук Драшковић сматра да свако његово негирање, “његово релативизовање или покушаји оправдавања злочинима претходно почињених над Србима, Србију и српски народ гурају у цивилизацијски и морални суноврат”.

Мада је један свој “озбиљан” телевизијски наступ почео констатацијом да “Телевизија Србије служи као проповедаоница личностима које су срозале српске националне идеале”, одмах се на то самокритички осврнуо питањем “докле личности... које су нас довеле у ову ситуацију у којој се сада налазимо... Те људе ја бих могао означити једном једином речју: битанге. (Ту своју “мисао” проширио је у “Недељнику” од 9. марта 2021. године, речима да су, три деценије раније, “робијаши и пљачкаши” кренули у “освету због усташког геноцида” - ИП). Онај најнижи духовни и интелектуални слој нашег народа добио је шансу да промовише оно што треба да промовишу паметни људи који су бачени у засенак”. Ту “мисао” подупро је наводом да се новинари Радио-телевизије Србије баве ратним хушкањем, те им треба судити за ратне злочине јер “ из дана у дан, из сата у сат, месецима приказују само српске избеглице, српске разрушене куће, само српске лешеве, само српско пострадање, а при томе не приказују и пострадање друге, односно треће, муслиманске и хрватске, са свих страна (због чега)... добар део нашег народа мисли да у Босни, у Хрватској, једино убијају Србе... наравно, то није тачно”.

Кад је већ тако, њему је лако да Рат за крајишку независност и Рат за Републику Србску, оба вођена за опстанак србскога националног бића на западној страни (јер су се геноциду одупрли “робијаши и пљачкаши”), сведе на ниво бесмисла, а србске жртве у тим ратовима обезвреди до нељудскости. “Ако би Телевизија Србије, ако би Телевизија Хрватске, ако би Телевизија Босне и Херцеговине, приказала поштено истину тоталну о овоме рату, пострадање свих, преовладали би свест и код једних, и код других, и код трећих, да је реч о једном ужасном, бесмисленом рату, и то би био највећи крик народа противу рата”.

Подразумева се да пад Србске Крајине (августа 1995) није могао проћи без Драшковићевог коментара. А он каже да су “за пад Книна криви они који од усвајања Венсовог плана, дакле за последње три и по године, нису утврђивали ни границу, ни војску, нити су бринули о народу”. Драшковић је још истакао да “Мартић није бранио Книн ни два дана, али је туђи Бихаћ (где ли њега нађе? - ИП) опседао веома дуго и са Караџићем чинио све да уједини свет против босанских и крајинских Срба”. Своју медитацију он закључује реченицом да нам Србска Крајина “налаже да судимо свима који су лагали, пљачкали, њоме трговали и на крају је предали и продали”.

А рата не би било да је примењен рецепт Малог Ђокице. “Ако га је и морало бити, да је настављено угрожавање нашег народа, протеривање, онога тренутка кад би биле исцрпене све мирољубиве иницијативе, у свету, овде, а усташе упадну у једно село, онда се ради оно што нормална држава ради, објави се рат и формулишу се ратни циљеви... онда је пуно право Србије било да објави рат Хрватској, али да се каже... да обавести свет, да дођу страни новинари, да дођу стране дипломате, да иду уз српску војску да виде да неће убијати цивиле, да неће успут рушити градове, да запоседну границу... то се тада могло”.

И тако даље, у недоглед.

Вуку Драшковићу могло се тако, а можда се и морало. Јер, породична традиција налагала му је да баштини партизанско и комунистичко наслеђе свога оца Видака, оно које је описао Златибор Ђорђевић, а које је 12. децембра 2014. године објављено на линку https://www.srbijadanas.net/potomak-ratnog-zlocinca-otac-vuka-draskovica-vidak-komandovao-pa/ под насловом “ПОТОМАК РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА: Отац Вука Драшковића Видак, командовао партизанском јединицом која је стрељала 25.000 деце из Шумадије”.

“Коста Булатовић, некадашњи лидер Српског покрета отпора каже ми: – Зове нас Вук Драшковић у Гацко.

Пошли смо колима Коста Булатовић, Милорад Хаџи Лазић и ја, Златибор Ђорђевић.

Нашли смо се у кући Видака Драшковића, оца Вука Драшковића. После неодржаног скупа у Фочи (полиција разбила скуп), Вук каже: – Идемо за Миљевину. Колона аутомобила скреће са асфалта ка шуми макадамским путем ка Миљевини. Стајемо и затичемо чобане.

Вук Драшковић држи говор. Цитирам Вука Драшковића:

«На овом месту 1945. године партизани су убили и бацили у три јаме 25 000 Срба из Шумадије. Нико од њих није био млађи од седам (7) година ни старији од петнаест (15) година. Партизани су их на превару заробили на мору, где су очекивали обећане бродове западних савезника. Бродови никако да стигну а онда се појавио авион и бацао летке. На њима је писало да је рат завршен и да им се гарантује слобода и повратак кући. Они су се преварили и предали. У року од недељу дана сви су овде доведени, убијени и бачени у ове три јаме. Јаме су затим забетонирали».

Био сам шокиран овим сазнањем. Питам чобане - јел истина ово што Вук каже? Све је истина, одговарају они.

После десет година, 2000. године, зове ме из прогонства Милорад Хаџи Лазић да се нађемо у Чачку на скупу сабораца Драже Михајловића. Дошли људи са запада а Веља Илић им је дао салу Скупштине општине Чачак.

Повела се дискусија и о Миљевини. О томе шта се десило на Миљевини говорио је један од учесника и поновио готово исте речи Вука Драшковића. Али је рекао и следеће:

‘А знате ли ко је био командант те партизанске јединице? Народни херој Владо Шегрт’ (уз народне хероје Петра Драпшина, Мира Попару, Драгицу Правицу, Саву Ковачевића, “понајглавнији” за страдање србскога живља по Херцеговини - ИП).

‘А знате ли ко је био заменик команданта? Видак Драшковић”.

Вук Драшковић, син Видака Драшковића, у своје време “сарадник хрватског комунистичког челника Мике Шпиљка коме је писао говоре” и самоиницијативно брисао радни сто и кваке на вратима да се не би нечим заразио, врлудао је лево и десно, из магала у мрак, из сопствених конструкција у неистине, из Србства по рођењу у изразито антисрбство, у чежњи да као проверен Друг Члан коме је, како рече Биџа из Свилајнца, “комунизам дао све што има”, буде достојан очевог антисрбског наслеђа. Све у страху од “заклетве земље рају - да се тајне све сазнају”.