ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Ђорђе Натошевић и образовање младих Србкињица

 Ђорђе Натошевић - лекар, један од првих српских педагога и педагошких писаца, просветни радник, надзорник српских школа у Аустроугарској, први писац уџбеника у Срба по Вуковом правопису, оснивач учитељских школа у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу и Панчеву...

Личност и заслуге Ђорђа Натошевића

Уз подсећање да је Ђорђе Натошевић, лекар по образовању, педагог, реформатор србског школства, био отац србске модерне школе, да је “у нашем школству створио епоху”; да је поседовао “врлине најславнијих и најотличнијих светских педагога”, те да је пре безмало сто година означен као “највећи школски човек до данас” у србском народу, ваља истаћи да је он, “као вешт лекар и изврстан педагог, имао пред очима два смера: здравствен и педагошки... Сви његови ученици и слушаоци знали су врло добро, да он говори и учи не само као педагог са свога васпитнога и знанственог стајалишта, већ да то упућује и препоручује, односно забрањује, лекар са здравственог стајалишта”. Бринући за здравствено просвећивање и морални одгој младих Срба, он је, са циљем да се разбукти народна свест и уздигне народни понос, тражио да се у цркви и школи чешће спомињу светле и свете личности из србске прошлости; да се певају песме и пишу приповетке с националним обележјима; да се на јавним местима дижу споменици србским славним и заслужним мужевима.

По његовом мишљењу, све то потребно је јер “људи који не поштују своју народност и њу не негују, то су људи без свести, изгубљени. Најпросвећенији људи свију народа, били су увек и највећи родољуби, као и народ на највишем степену образовања, што је највећма осећао свој националитет”.

Зашто србски народ пропада

У бризи за судбину србског националитета, онога што се данас најчешће назива србским националним бићем, Натошевић је у Србском летопису за 1865. годину изложио нека своја размишљања о томе зашто наш народ у Аустрији и Угарској пропада и морално и материјално, те да постепено нестаје, што због нерађања, што због одрођавања. Разлоге моралном пропадању он налази у немарном понашању општинских и црквених старешина и учитеља у народним школама, при чему њихови лоши примери убијају “понос и поштење и на дому, и у породици и у самом срцу народа”. Такво деловање србских предводника довело је до разузданог понашања млађих нараштаја јер “нити ко пази ни мари шта млађи чине, нити им то добра примера даје... Отуда мазност и својевољност већ у мале деце, распуштеност и неваљалство момчади, нерад и гиздавост девојака, раскалашност и разметљивост жена, незнабоштво и деморализација свуда”. Као потврду за то он наводи да “где год се нађу цркве и школе празне, наћи ће се пуне крчме”; у колу, млади извикују “подскочице на срамоту поезије”; на зборовима старијих чују се “грдне речи”, без “искре стида ни поштења”; девојке и младе жене својим “маскарама од белила и руменила” показују да им није стало до поштења и бриге за кућу; мобе и прела, кола и други скупови, у свему су се изједначили са крчмом; “момци су тако пали, да већ смерну девојку и не гледе, него се око оне стичу, која је најраспуштенија”.

По несрећи, у народу се не обраћа довољно пажње на здравље и на здравствене тегобе. “Небројено деце и одрастлијих помре у нас пре времена, пропадне са невеште неге, нечувања, неуредности, пијанства, сиротиње, нетражења лека у вештих лекара него у којекаквих варалица и баба врачара”. Није ни редак случај да се “плод људски, тај највећи благослов Божји, насилним начинима отерива”, чиме је “безбоштво и клетва све мере надвисила”. Према Натошевићевом сазнању, таква пракса “код срамотних и поганих нељуди овладава све већма, и ако овако пође, ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора. Грђега и безбожнијег убице народу нема него кад га његова рођена мати убијати пође”.

Србске народне школе и изображење србских женскиња

Натошевић је србским народним школама посветио посебну студију објављивану у Србском дневнику током 1860. и почетком 1861. године, а у њој - кључни су ставови према изображењу, односно образовању, васпитању, просветљењу, уздизању женске деце у србском народу. И баш због тога што је оно, у његовом времену, било “грдно и греотно занемарено”, он каже да је “женско васпитање и учење питање прво, најважније, сва остала далеко премашујуће... Све благослове што их је Бог људима наменуо, жени је дао; њу је одредио да нам мати буде, да нас роди, одрани, однегује и васпита; њу је одредио да нам друг буде, да помогне оснивати кућу, фамилију и друштво, народ и државе; са њом је на свет настанула љубав, братство, сродство и пријатељство, и у овима дружевна блага и благослови; са њом је и на њој основана вера и језик, те љубав отачаства и свега света; све милине са којима је она кући, мужу, деци, фамилији, а тиме целом народу облагорођење и освећење, њезине су и њојзи је предана нега свих ових и осталих људских красота и врлина, те на њој је основан приступ савршенству”.

Све су то, дакле, обележја за која је немогуће одредити које је од кога значајније за породицу и за народ, али су сва она, нажалост, толико занемарена да се за њих скоро и не зна.

А требало би да се сва та својства и дари женске деце у школи препознају и пажљиво однегују.

Пракса показује да се у свим областима људског деловања тежи усавршавању достигнутих знања, а само се у изображавању женске деце одступа од тог правила; зато се и дешава да неприкладно васпитање женске деце наноси зло и породици и народу у целини.

И можда баш због тога што га унутрашња женска лепота бескрајно опчињује, Натошевић своје ставове према образовању женске деце заснива на биолошким разликама у људском свету.

Најпре, жена је рођена и одређена за кућу. Док је мужево да се стара о спољним пословима, да породицу и кућу храни и брани, женино је да брине о унутрашњем реду у кући, да кућу улепшава и облагорођује; она је у кући свештеница, владичица и помоћница; она на домаћем олтару негује пламен свега лепог и доброг; само је она у стању да, својом освешћеном душом, истреби зле обичаје, слабости и страсти.

Што се то не дешава, није кривица до реткости племенитих женских душа, колико до помањкања одговарајућих образовних и васпитних поступака у школама. И не само у школама јер и многи родитељи сматрају кориснијом сваку науку од оне која би женску децу научила да управљају домазлуком; са тако ученим женскињем у кућу не долази благослов, “него још дође гдегде немир, својевољство, незнабоштво, развратност, пак пропаст и срамота”. По природи ствари, лоши примери врло се лако преносе на околину, чиме се потврђује да развратно женско васпитање лакше растура кућу него неваспитање. “Са развратног васпитања женског пропали су велики народи исто онако као што поједине куће пропадају”.

Потом, жена је одређена за мужа. “Са мужем и уз њега живети, те њега и себе усрећивати, то јој је главно опредељење. И за ово је све нужне даре од Бога добила, кад би(смо) их ми само у њој освестили и изобразити хтели”. Натошевић је уверен да од женине “ваљаности и врсноће” зависи срећа једне куће и фамилије, а мужа посебно; млада жена у стању је да једном лепом речи оствари кудикамо већи утицај на мужа, него што то могу постићи његови родитељи свим молбама, саветима и клетвама. “Сва зла и добра млађих мужева у рукама ваљаних жена стоје, ове су кадре највећа зла и неваљалства са њих свући кад оће и на сва добра искренути”. Кадре су, дакако, али су им за тако озбиљне подухвате потребни и знање и васпитање; своје божанске дарове оне не могу исказати неприпремљене, пошто се при немарном односу према њима они могу сасвим изгубити.

И даље, жена је одређена за матер и васпитатељку. Прве године живота сваког људског створа у женским су рукама, сви они са материног крила и материних недара почињу да спознају околни свет и животне радости, од ње примају веру и језик, та највећа људска добра, она у њима распирује све божанске дарове и благосиља своју децу за цео живот. “Све најврсније мужеве род људски њиховим матерама захвалити има; прођи им животописанија, и између сваке десеторице деветорицу ћеш наћи што сву своју вредност од својих врсних матера имају. Редак је пример у историји да је славан отац и славног сина по себи оставио, али гледни свима најславнијим људима у њихово дртињство и наћи ћеш красну матер, која је све красоте и врлине из свога пуног срца у дечије пренела... Само је то жалост што су оваке матере ретке”. Ниједној мајци не може се порећи љубав према својој деци, ни жртва коју је она зарад своје деце спремна да поднесе; све оне, сиромашне или богате, срећне или несрећне, једнако су нежне, једнако брижне и једнако опседнуте страхом за одрастање своје деце. Између њих, “сва је разлика само у изображењу ових дарова њихових”.

Васпитавање за фамилију

Натошевић поручује родитељима да, уколико желе здраве унуке и здраво потомство, треба да најпре приђу здравом васпитавању својих кћери. “Желите ли да цео народ најчистијим христијанством засија и успламти, подајте му у вашим кћерима праве христијанске матере. Хоћете ли... јуначко... најпоносније, најврсније потомство, а ви кћери - матере тог потомства прво научите у чему се христијанство... јунаштво, понос, врсноћа састоји и како се однеговати има. Дајте нам врсне матере и бићемо господари света. Уквареним и пропадајућим народима само ваљане матере могу спасење донети, оне су у овом погледу свемоћне, Божију снагу имају, само су оне кадре народ облагородити, најслабије оснажити, прославити најнезнатније, подићи пропале”. Јер, где год се запушта образовање и васпитање женске деце, “и мужеви и народ ће се у томе изгубити, а где год се жене распуштено и неваљало васпитавају, и мужеви ће и народ у томе пропасти”.

Натошевић сматра да женско васпитање, с обзиром на обележја женске душе и даре којима располаже, “ни у мрву не попушта мушком, него га и далеко превазилази”. Мимо оних “спољашњих” наука и вештина, женској деци, макар колико то скупо и тешко било за један школски систем, треба омогућити да стекну васпитање за фамилију. Изображене жене тако ће свом народу дати “двоструко више душевне највредније снаге”, што ће истовремено значити да исти тај народ добија и на умном и телесном плану. Ово је утолико разумљивије ако се зна да жене, које чине више од половине укупног житељства, са неупоредиво већим задовољством (него што то чине мушки) учествују у васпитању и облагорођавању народа; знања и вештине којима оне располажу никада не пропадају јер их оне, због тога што највећи део свога живота проводе у породичном кругу, на своју децу и млађе чланове породице мало по мало преносе.

Због оних који мисле да је довољно што је свака школа доступна и мушкој и женској деци, Натошевић упозорава да су женске животне и васпитне потребе сасвим друкчије од оних које су окренуте мушкима, тако “да се не може ни помислити да се и једно и друго у истој школи истовремено, истим средствима, начинима учити и васпитавати могу”.

Логика по којој је корисно имати мешовита одељења, заснива се на претпоставци да се мушка деца “омекшавају” уз женску, а женска уз мушку “срчанија постану”. У стварности, према Натошевићевом уверењу, женска деца уз мушку губе нежност и стидљивост и постају јогунастија; мушка, опет, не омекшавају, него постају грубља и својевољнија. Где два одељења има, корисније би било једно за мушку а друго за женску децу имати, него их држати заједно. Ако би се тако поступало, макар и трошак био већи, свакој кући би се то хиљадуструко вратило добро васпитаним кћерима, будућим женама и мајкама.

Своје разлоге он је образложио једноставном чињеницом да се “женскоме детету, чим је на свет ступило, цело опредељење извесно зна, да у то нико посумњати не може: кућу уређивати и улепшавати, домаћи живот облагорађавати и усклађивати, децу неговати и васпитавати... то ће јој посао бити, за то је рођена, са тим ће и себе и своје усрећити. Да су женска деца на то одређена, показују и тежње које се с њима роде и у свим њиховим играма пре уласка у прави живот виде: игра швења, прања, у игри њихове собе, баште, у чишћењу, уређивању, улепшавању, облачењу лутака”.

Нажалост, и у школама Натошевићевога времена, женска се деца за будући живот нису уопште припремала. Могло би бити да су школски стручњаци тада веровали да децу у почетној фази школске наставе (а народне школе имале су свега четири разреда) не треба оптерећивати чисто женским наукама и вештинама; све то упркос чињеници да се женска деца већ у другој години живота играју оним што би, заправо, требало да буде предмет школске наставе.

У суштини, женска школа би требало да буде “институт за изображавање и облагорођавање тела, душе, свих обличја и целог живота женског, учитељка свега оног што је жени у погледу на њено опредељење нужно”. Осим старања о чистоћи, реду и сопственој скровитој лепоти, о развијању љубави према својој вери и свом језику, школа би требало да будуће домаћице, жене и мајке научи и извежба свим вештинама неопходним за свакодневни породични живот.

А која би то вештине и знања требало да пружи народна школа?

Наука о вери

Прва и најсветија наука у народној школи, нарочито женској, морала би бити хришћанска наука, због тога што је женска душа “по природи много религиозније саздана, што су религиозна осећања, којих је та душа пуна, највећи њени украси, али и зато што је христијанска вера заснована на љубави и милости, доброчинствима, које се женске душе много више тичу него мушке”. Много више ценећи душевна својства него телесну снагу, вера још јаче истиче благородност женске душе којој се, Божијом промишљу, деца и млађи на васпитање предају. Но, како школа не успева да женској деци пружи основне верске поуке из еванђеља и Светог писма, а врло мало њих тек успе да научи неку од молитава, народ остаје без хришћанског живота. Без вере, женска створења не могу остварити спону између људи и Бога, пошто непробуђена верска осећања у њима почињу да гасну; таква се осећања потом губе и у народу, чиме се раскида савез између Бога и људи и свака веза између људи као браће по Богу.

Матерњи језик

После науке о вери, најважнији предмет у женској школи мора бити матерњи језик, “већ и зато што је материн још више него вера, и више га него веру од матере научимо... А још више зато јер је он најпрече и једино средство којим се народ освестити, научити, изобразити и облагородити даде... Без матерњег језика није ни изображења и благорођења народа ни замислити, зато га и сваки отреситији народ као своје највеће благо и светињу воли и чува, и пре живот и све жртвује, него га газити, отимати и затирати даде”.

По несрећи, србска народна школа не стара се много да помогне очувању матерњег језика, о чеме сведочи сам језик, пун страних примеса и у говору и у именима. Таква небрига показује се и према народној песми, и јуначкој и женској, кроз коју лепота народног језика највише и долази до изражаја; и не само лепота, већ и труд народних паметара да успоставе и очувају вертикалу “сачињену од историјских, моралних и песничких примеса, услед које ће се васцели србски род држати усправно... Српска усмена хроника није само историја једног народа у стиховима него и подстицај том народу да преживи и да се, више од тога, стално управља ка слободнијој будућности. Епска песма је била она снага која је уздизала српску вертикалу”.

Нажалост, потискивањем народних песама из школских програма не заборавља се само србско народно наслеђе, већ се и језик осиромашује и своди на пуку разговорну беспослицу. Натошевић ће још рећи да је “човек нико и ништа, а жена још гора, која се од својег матерњег језика отуђивати пође. У тој није више ни мрве народног поноса остало, и таква мати није само пред собом пропала, него и цело своје потомство упропастила”.

На такву школску политику утицали су многи назовиучени људи из србског народа, који су, под видом да желе изобразити свој народ, народни језик “за простачки, паорски и бојтарски (чобански) извикивати почели”, и тако кренули да школи из руку избијају једино средство којим се образовање могло остваривати. Својим трудом да народни језик замене неким страним, они су се уистину претворили у убицу свог народа. “По народ нема опаснијег душманина него који му матерњи језик утире и овог изображењу смета”. Најлакше ће се један народ затрти ако му се узму његов језик и његово писмо и натури туђе. “А народ је још срамотнији који свој језик матерњи не чува, не брани, пази и потирати даје”.

Историја

После науке о вери и матерњег језика, србског, историја би морала бити трећа по реду “главна наука” у народној школи. Љубав према отачаству, која је извор свих најлепших грађанских врлина, “има жена као мати у срцу дечјем поднеговати и као сестра и жена у срцу брата и мужа узпламтити”.

У србској народној школи недовољно се обраћала пажња на историју србског народа, тако да се могао стећи утисак да су Срби тиква без корена; чак су и “дивљи народи” љубоморно чували успомене на дела својих славних предака, не би ли се на њих могли угледати, док се и у народним школама о славним србским прецима понајвише ћутало.

“Па кад овако са ове три најглавније науке стојимо, је ли онда чудо што наша жена, не знајући своју веру, њу нити држи ни децу своју поучити не уме... а своју цркву немарно походи; не познајући лепоте свог језика, песме и мелодије... ни децу своју научити не уме; не знајући своју историју ни децу своју ничим задахнути не уме. А је ли онда могућно да се потомство таквих мајки, које своју веру, језик и народност, те три светиње које само оне у срцу деце поднеговати имају, одржати може. Не, ту морају пропасти сви”.

Натошевићев закључак о пропасти потврђује и Радован Самарџић својом констатацијом да је било “и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења”.

Брига о народном здрављу

Из чињенице да је Натошевић говорио и подучавао не само као педагог “са свога васпитнога и знанственог стајалишта”, већ да је, као лекар, упућивао, препоручивао или забрањивао “са здравственог стајалишта”, лако је закључити да Натошевићева разматрања о школовању женске деце нису само пука поука о њиховом васпитању и образовању, већ понајвише израз големе забринутости за њихово душевно и телесно здравље. Његова запажања да су женска деца почела да се облаче “на срамоту душе и фамилије” и да ће тиме “сав род испоганити”, данас су драматично истинитија него у време кад су стављена на увид србској јавности; преуским фармерским панталонама и огољеним струком многе су се девојке самостерилисале и тако себе учиниле промашеном и сувишном подврстом у људском роду; баш као што трешње или вишње које су “заборавиле” да цветају, постају непотребна и сувишна стабла у неком воћњаку. (Очигледно је, дакле, да начин на који се школују женска деца противречи природним законима, исто као што је јасно да кад год је човек покушао да мења природу, учинио је то на своју штету).

Јер, Натошевићев став да образовање чини човека здравијим, снажнијим, дуговечнијим и моралнијим, несумњиво потврђује да је он све своје тезе о изображавању женске деце изложио и са становишта здравственог васпитања. То значи да, ако се неприкладним образовним и васпитним радом са женском децом непосредно утиче на нарушавање њихових природних обележја, ремете се сви односи у породици, дакле и они који се тичу телесног и духовног здравља њених чланова, а последице свих породичних недаћа одразиће се и на народ као целину. Друкчије речено, од тога како опстаје свака поједина србска породица, и да ли она уопште опстаје, зависиће и биолошки опстанак србског народа.

Да је баш тако, казује и Натошевићево упозорење да, ако се настави с наопаким образовањем женске деце, “ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора”.

У том погледу, Натошевићу се мора признати да је био велики оптимиста: на нестанак србског националног бића неће се чекати “неколико векова”, јер се већ после подруг века србски народ примакао линији иза које њега неће бити.

А зашто?

Сва женска деца већ иду у школу и завршавају је, али без елементарног образовања и васпитања за породицу и отачаство. То се нарочито односи на оне девојке које су дипломирале на некој од виших или високих школа. Тако, на пример, Радисав В. Нишавић у књизи о своме братству саопштава да је четрдесет девојака из тога братства свршило факултетске студије, а шеснаест неку од виших школа, и посредно открива на који се начин србска породица разара и како србски народ полако нестаје: од тих педесет шест школованих женских примерака, 26 њих је без деце, углавном неудато; 11 с једним дететом; 11 са двоје деце; 7 с троје деце; само једна са четворо деце.

Само је то сазнање довољно да се србски народ почне бавити својим судбинским пословима. Најважнији од тих послова, и најпречи, морали би бити спасавање србског школства од распада и, у непосредној вези са тим, спасавање србског народа од биолошког уништења. Јер, данас, пошто су пре непуне две деценије истекла три века од зачетка организованога србског школства, тог врло значајног, али у Србији званично потиснутог и потцењеног цивилизацијског догађаја, чини се да се суочавамо са сопственим нестајањем:

¾     Србска ћирилица званично се користи само по изузетку, као, на пример, у случајевима кад држава расписује потернице за Србима и разоружава сопствени народ;

¾     Такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за србско православље;

¾     Поново се, као уочи Берлинског конгреса (1878), тражи од србског народа да се одрекне своје прошлости и своје националне историје, а припадност Србству, по већ опробаним антисрбским демократским рецептима, као у стара, “интернационалистичка” времена, проглашава се јединим злом на овом свету.

Тако нешто успева да прође јер, очигледно, ником није познато Натошевићево упозорење да су вера, језик и народност србске светиње, те да је и Теодор Павловић, знаменити србски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео речи: “Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.

Нажалост, ми смо пребрзо заборавили на ту вечно истиниту поруку, тако да и данас, као у Натошевићево време, огромна већина назовиучених људи потеклих из србског народа, своје знање подређује не само ономе што је научено из оне једне антисрбске књиге, већ и дневним политичким потребама, противно интересима истог тог народа.

После свега, и због свега тога, обичан србски свет дошао је у неприлику да размишља вреди ли опстати као Србин. Ако неко верује да вреди, тај неко биће принуђен да, у скором времену, у својој земљи, под влашћу која себе назива србском и препородитељском, приступи обнови србских народних школа и србских вредности у њима, почев од србског православља, преко србског говорног језика, србске ћирилице и србских народних песама, јуначких и женских, мелодија и обичаја, до србске повеснице и србског земљописа, све са циљем да се спречи биолошко уништење србског народа и да се очува србска национална супстанца, односно србско национално биће.

Данас, на мање векова од броја којим је Натошевић био престрашен, у судару с идејом демократског Запада да житељство на Земљи треба свести на свега једну десетину (пошто се преосталих девет десетина на разне демократске начине уништи), само је то суштина србског националног програма и само у томе треба видети тренутни србски национални интерес.

Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски непријатељи са обешчовеченог демократског запада позивају на свој национални интерес, и то баш у Србији, препушта се сопственом биолошком уништењу. Ђорђе Натошевић преживео је свој страх за здравље својих србских савременика, али његов страх за опстанак србског народа у међувремену је постао својина оних Срба који су му национални истомишљеници. Знамо ли то, морамо се запитати да ли ова генерација србских људи има право да своје непосредне наследнике, и наследнике својих наследника, и њихове потомке, остави без изгледа на биолошки опстанак.

Јер, већ подруг века србски народ примакао се линији иза које га неће бити; сви можемо посведочити да се младе Српкињице, у нашем времену, окрећу појавама које су западни планери људске будућности сабили у поруку да, “уколико смањимо становништво Земље за 90 процената, неће бити људи који би наносили еколошку штету”.

На ту и такву философију наслањају се феминизам, мировни покрети, хипици, сексуална револуција, хомосексуализам и небројене верске секте, а кроз све то, применом најразличитијих дрога, имагинација младих људи неосетно се одваја од уобичајеног начина мишљења и расуђивања.

Навешћемо коју реч више само о двема поменутим појавама:

Феминизам. Покрет заснован на демонстрацијама француских проститутки с краја 19. века, сваке године осмог марта, незадовољних покушајима државних власти да им сузи простор за “јавни рад” и прогна их с одабраних улица, и на женском празнику истог датума, установљеном са циљем да се женски род, преко Марксових и Енгелсових домишљања о “заједници жена”, о женама као “заједничкој својини”, о моногамији и проституцији као “половима истога друштвенога стања”, и тако даље, по свему изједначи са поменутим “протестанткињама”; у нашем времену заснован и на деловању такозваних невладиних организација којима, у добром делу, барем онима које се по Србији баве најпрљавијим и најотровнијим пословима, рукововоде жене. Натошевић је унапред био забринут над могућношћу да са сваким појединим уличним и “невладиним” назовиженским примерком изједначи ону коју нам је Бог “одредио да нам мати буде, да нас роди, одрани, однегује и васпита”; коју је “одредио да нам друг буде, да помогне оснивати кућу, фамилију и друштво, народ и државе”; с којом је “на свет настанула љубав, братство, сродство и пријатељство, и у овима дружевна блага и благослови”; са којом је и на којој “основана вера и језик, те љубав отачаства и свега света”; чије су “све милине са којима је она кући, мужу, деци, фамилији, а тиме целом народу облагорођење и освећење”, којој је “предана нега свих ових и осталих људских красота и врлина” и на којој је “основан приступ савршенству”.

Мировни покрети. Најзначајнији од свих “изума” Новог доба, демократске институције “произведене” на световном верском парламенту у Чикагу (1893), јесу мировни покрети, механизми којима савремени нови светски поредак настоји да оствари своје далекосежне стратешке циљеве, поред осталог и: принудну контролу светског наталитета, контролу образовног система, брисање људског индивидуализма, верности породичним традицијама, националног родољубља, религијских и моралних назора... Свако од нас може посведочити да бројне младе Србкињице окренуте школи само да нису у кући, оне које су за свој идеал одабрале распусни живот у области такозваних естрадних уметности, фото-моделовања, осмеха увишеструченим уснама, голотиње и разних других скандалозних и таблоидних рубрика, уместо да стварају породицу и живе у њој, своју младост троше у кафићима, или у којекаквим бутицима, или такозване успешне жене по неким приватним предузећима, или као “пратња”; уместо да оплемењују своје божанске даре, оне се окрећу нечему што се зове каријера и што постаје каријес на породици и, последично, на србском националном бићу.

Ђорђе Натошевић непогрешиво је схватио да опстанак србског народа понајвише зависи од телесног и духовног здравља младих Србкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију.

****Саопштено на научном скупу Здравствено васпитање у савременој основној школи, у организацији Учитељског факултета у Сомбору, 26. маја 2007. године, а поједине напомене о васпитању и образовању женске деце, нарочито оне о феминизму и мировним покретима, изазвале су мрзовољу код дела млађих учесница овога скупа.