ИСТОРИСЈКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Оно што се не зна

Споменик Павелу Јозефу Шафарику у Кулпину (Бачки Петровац)

 

Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена, Архив Војводине и Словенски институт, Нови Сад 1998.

 

 

Ко је Шафарик

Вероватно да највећи део пролазника Шафариковом улицом у центру Новог Сада и не зна по коме је она добила свој назив, исто као што се ни бројни од данашњих и бивших ђака из најстарије новосадске Гимназије “не сећају” да је он био њен професор и директор. Много о Шафарику нису стигли да сазнају ни србски историчари нашега времена, а добар део њих, нарочито они који не знају немачки језик (а ни чешки или пољски), нису могли ни да прочитају оно што је Шафарик писао о Словенима (и Србима). Но, њима то није сметало да у Енциклопедији српске историографије (која се баш и не може подичити српском оријентацијом), старој тек две године, напишу да “Шафариков труд, посебно на издавању извора, има огроман значај за развитак србске критичке историографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет усадило у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”.

Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”; због тога, Шафариков историографски рад био је по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Шафарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети да је више десетина страних аутора, које је Шафарик навео “без свих набрајања или решетања досадашњих виђења”, почев од 11. века па до његовог времена (до 1833. године), писало о дубокој старини словенској, везујући их, на пример, за Илире, а Панонију одређујући као њихову прадомовину.

Прастановници Европе

Шафарик зна да су Словени били прастановници Европе, бар на једној њеној половини, и да су били бројнији од осталих европских народа. Доказ за такву тврдњу он види у тесној сродности словенског језика са грчким, латинским, келтским и германским. И зна да име Срб представља “некадашње уобичајено домаће име словенских народа, као што је то у немачком језику назив Венда”; то име старије је него Словен и оно је постојало као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (вендијског) порекла.

Позивајући се на многе изворе, Шафарик набраја више старих народа чија су нам имена предали грчки и римски писци, доводећи их, увек и без премишљања, у везу са пореклом Словена. У Србима из Сарматије њему је лако препознати Словене, а говорећи о Трибалима, настањеним у Поморављу и по Косову, бележи да “само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Tribbalos”. Односећи се врло критички према коришћеним изворима, он се пита да ли су њихови аутори уопште знали неки од северно-европских језика. “Ако се сакупи све што су нам оставили ови грчко-римски писци, почев од Хомера и Херодота, па до Тацита и Прокопија, ми немамо ни једну реченицу било ког језика северне Европе... Све грчко-римске информације о постојању народа с ону страну Висле и много ближег Дунава, само су крње приче с бескрајним недостацима, из којих се не може разабрати историја ма и најмањег народа”.

За Тацитов спис Германија, тај свети германски кодекс, у који западна историографија не сумња, нордијска нарочито, Шафарик вели да је у најотворенијој противречности са самим собом, са другим писцима, са чињеницама и природом ствари, а да Тацит и сам признаје да о односима Германа, Венеда и Сармата “ништа одређено не зна”. Прокопијево писање о Скито-Готима и Сармато-Германима он представља као чисто “трабуњање”, упоређујући га са писањем једног Наполеоновог пуковника о Црној Гори; тај пуковник јео је, пио и причао са Црногорцима, све време сматрајући их Грцима а њихов језик некаквим грчким дијалектом.

Венди и Сармати за Шафарика су једно исто, у сваком случају Срби, односно преци Словена, а Трибали и Илири повезани су са пракарпатским Сарматима. По његовом сазнању, произвољне су тврдње многих историчара о такозваном историјском илиризму. “Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени немају ништа друго до »разорене градове по целој Илирији«, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?” А та имена постоје и опстају само захваљујући непосредном језичком наслеђу Срба који су тамо некада живели и Срба који у истим тим крајевима живе данас.

Потискивање Шафарикових књига

Употреба грцизованих имена словенских племена, као што су Прокопијеви Спори уместо Срба, био је повод Шафарику да пита “како су Словени могли себи да надену грчко име? Име, које и врло удаљени Словени међусобно још увек носе, као на пр. Лужички Срби, балкански Срби, руски Срби, а које је некада било домаће и општенародно име, о чему ће историчари морати да воде рачуна”.

И заиста, већ помињана “српска критичка историографија” водила је рачуна о томе, али на чудан начин. Такав “рачун” довео је дотле да је србска национална мисао сасвим потиснута из службене “српске” науке, на велико задовољство њених ментора из нордијске школе. Пратећа појава таквога стања у историјској науци код Срба било је и потискивање Шафарикових књига у бездане људског незнања; његове књиге нису превођене на србски језик само због тога да обичан србски читалац не би сазнао за истину друкчију од оне коју му нуди службена наука, истину која би тој и таквој “науци” одузела самонакачени ореол “научности” и “научног ауторитета”.

Данас, кад се пред нама налази Шафарикова књига О пореклу Словена, преведена на србски језик после више од сто седамдесет година од њене појаве на немачком језику, србским читаоцима отвара се могућност да сами провере оно што им је кроз школу натурано и да се увере да није једино знање у књигама које служе као званични уџбеници. Тек тада, кад прочитају и ову Шафарикову књигу, они ће схватити како се могло десити да србска национална мисао буде потиснута не само из службене “српске” историографије, већ и из свести обичног србског света.

Октобра 1999.