Из архиве: Ћирилица у технолошкој ери (1)

Борба за опстанак ћирилице траје стотинама година. Толико дуго је забрањивана и прогањана, зато је било потребно борити се за њу. Међутим, боримо се и данас. Званично није забрањена, прогоњена јесте, али је комотност и незајажљива жеља да се „буде део света“ код многих избрисала из меморије свест о сопственом идентитету и усадила безгранични космополитизам.

Некада смо учили да вредиш као онолико људи колико језика знаш, а сада знање страних језика доказујемо вештачким и насилним уметањем страних речи у сопствени језик, не обазирући се на рогобатност и несклад. Та вечита жеља наших људи да странцима учине по вољи, васпитавала је генерације младих на туђим узорима и свести о неважности сопственог идентитета. Али су зато наши непријатељи боље од нас знали колико је важно имати своје идентитетско писмо, посебно за јединственост нације, па су га због тога и забрањивали. Данас, овако разједињени, чак и у писању на сопственом језику, врло смо погодни за даље цепкање и коначно непостојање. Због тога и данас не знамо колико је важно да наше прогоњено и забрањивано писмо заштитимо и почнемо коначно да ценимо себе и сопствено ја.

О ћирилици се писало и пре двадесетак година, и пре десет, и данас. Надамо се даће доћи дан када више нећемо писати о ћирилици, већ само ћирилицом.

Преносимо вам фељтоне о ћирилици који су објављивани у дневном листу Политика 2006. године и на форумима Крстарица (2002) и Фронтал (2009). Занимљиво је сагледати различита размишљања о ћирилици из угла ондашњег времена. Ипак, подсећамо вас да је сада 2021. година и изгледа да нисмо много научили, с обзиром на то којим писмом у већини пишемо.

Ове прилоге нам је послао наш сарадник Дарко Бабић, струковни инжењер електротехнике и рачунарства – специјалиста, који ради у ТЕ „Никола Тесла“, али се бави и многим интересантним стварима које су важне за нашу културу, као што су вексилологија, хералдика, граматологија…

Весна Арсић

Ћирилица у технолошкој ери (1)

Деценија која је за нама једна је од најтежих и најнеизвеснијих у релативно  дугој, а свакако поприлично бурној историји српског народа. Узлет и пад једне политичке и државне концепције коју овом приликом нећемо анализирати проузроковао је, међутим, бројне и сложене последице на свим плановима људског живота: од свакодневне егзистенције до ствари (барем привидно) веома удаљених од ње, а везаних за идентитет, порекло, име и језик. У том смислу, један од, код Срба, најрадије коришћених симбола управо јесте и национално писмо. Како је политика старе Југославије према идентитету Срба као објективно доминантног народа у много чему била опресивна, нигде се писмо као овде није схватало и доживљавало као симбол различитости и очувања сопственог идентитета спрам других. Премда се учила у школи, а у информисању, издаваштву и другим сферама јавног живота социјалистичке Србије имала благу предност, фаворизација латинице на општем, савезном нивоу није била нешто што се могло пренебрећи. Ћирилица је, у том миљеу, постала више од пуког употребног средства намењеног размени информација: она је стекла статус важног националног обележја, без којег се ништа важно, од личног до општег, друштвеног нивоа, није могло ни почети ни завршити, добивши у свом значењу чак и примесу дисидентског или одметничког. Паралелно са тим, њена функционална заступљеност у медијима, државној администрацији, а сходно томе и економском животу, оглашавању и другим сферама у којима писане поруке играју важну улогу, лагано је опадала. Прихватање нових информационих система који је требало да замене старе, „папирне“ системе администрирања, текло је стога у околностима сасвим специфичним и несвојственим ниједној другој средини са нелатиничним аутохтоним писмом. Док је ћирилица заузимала важно место у области капиталног, монументалног издаваштва, дотле је латиница „освајала територије“ у мање церемонијалним, али зато далеко разгранатијим, квантитативно јачим и свакодневном животу ближим областима администрације, маркетинга и штампе. Они са нарочито дугим памћењем могли би се сетити чак и заплене и уништавања ћириличних писаћих машина после II светског рата, после чега су ове на волшебан начин у готово свим државним институцијама замењене латиничним, као и невероватне тешкоће налажења ћириличних писаћих машина у слободној продаји, али би нас подробнија анализа ове (свакако занимљиве) проблематике већ одвела и сувише далеко. Како се српски, односно тада српскохрватски језик, могао и може, услед карактеристика свог правописа, писати и ћирилицом и латиницом, то су информатичка решења и системи која су почела да се уводе средином и крајем осамдесетих година прошлог века, заснована углавном на западној технологији, трпела минимална прилагођавања и измене, а латиница је, услед недостатка визије о будућим могућностима али и потцењивања огромног значаја технологије у временима која долазе, била сматрана сасвим задовољавајућим решењем, те се у друштву и стручној јавности није ни осетила посебна потреба за развојем аутентичних ћириличних решења. Друге земље и народи бившег социјалистичког блока, који су, истина, у транзицију, а тиме и општу дигитализацију ушли нешто касније од нас, нису имали тако (привидно) лагодан положај, нарочито уколико се ради о ћириличним језицима: сва софтверска решења су, често и од темеља, морали да прилагођавају особеностима свог језичког и азбучног окружења. У почетку их је то ставило у неугодан и мукотрпан положај који је изискивао много рада, али су се резултати појавили убрзо затим: локализација софтвера и развој све неопходне подршке за дотичне језике текао је, по правилу, много лакше него што се то сада дешава у српском случају. Нарочито треба истаћи чињеницу да су у свим тим земљама управо рачунари и савремене технологије, иначе једна од најчешћих мета бораца против глобализације, одиграли кључну улогу у рехабилитацији националнe културе и језика и стварању услова за његову егзистенцију у временима која долазе. О разлозима и последицама за другачији, специфичан пут којим је кренула Србија читајте у следећем прилогу.

Извор: Крстарица