ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Да ли је Србима стало до себе

 Срби

“Бојим се човека који из једне књиге учи”.

Трећега марта, овај текст послат је председницима Скупштине, Републике и Владе, као и неким министрима - на укупно једанаест адреса, у уверењу да може бити интересантан за оријентацију "у кризним условима" . Пошто се не очекује одговор, писмо се "отвара".

Како Мали Ђокица замишља...

Када сам пре педесетак година формулисао закон по коме је сваки Србин способан да буде селектор фудбалске репрезентације, био сам врло наиван. Јер, међувреме је показало да се тај “сваки Србин” оспособио да буде министар финансија, председник владе, митрополит, председник републике, епидемиолог, министар одбране, тумач националних интереса, преговарач у Бриселу, Вашингтону и ИсподКафанскогСтола...

Изненађен тим закаснелим “открићем”, помислио сам најпре да се таква знања стичу већ у основној школи, али су ме неки који се разумеју у школски систем, брзо разуверили: школа није ту да би се бавила којекаквим националним тричаријама, она је ту да је сви сврше без понављања; да ли ће нешто знати и да ли ће бити неписмени кад се упишу у неку од безбројних високих школа (као што нам их је пре две-три године представио један професор београдског Филозофског факултета) - о томе нека мисле они који су себи већ прибавили право да све знају и који су, у складу са сопственим способностима, такво школовање осмислили и приоритетним сматрају да и средњошколско образовање буде обавезно.

У таквим условима, упутно је запитати се помоћу којих су трикова неписмени будући студенти стекли остала знања и због чега не треба замерати онима што знају све, а није им се дало да прибаве студентски индекс неког од факултета са прве трафике на коју наиђу.
Једна од могућности да се дође до одговора на таква питања јесте и усађивање свих врста “научних” сазнања путем ваншколских институција оличених у такозваним визуелним медијима као најутицајнијим “у обликовању јавнога мнења”.

Па, кад је већ тако, логичним се мора сматрати што управо поменути медији ту и такву своју улогу остварују преко оних што знају све, али и више. На списку “тих и таквих” налазе се афирмисани (било шта да то значи) “јавни радници”, научници, политичари, аналитичари, каналитичари, чак и неки који се именују као “медијски стратези”.

Како ме углавном брину теме из “опште праксе” јер се слабо разумем у “специјалитете”, у више наврата придружио сам се онима који су ослушкивали шта о србским невољама мисле “гости у емисији” и какве рецепте нуде истом том народу за “излаз из кризе”. Подразумева се да се ти рецепти разликују од емисије до емисије, од госта до госта, од анализе до анализе, од науке до “науке”, од стратегије до стратегије, али и од тога који су и какви разлози увели Србе у “дежурну” кризу. Разлози се, наравно, налазе у нечему што се десило неодређено када, можда јуче или ономадне, често током мандата ове или оне власти, заслугом или кривицом онога или овога председника или опозиционара, правог или наводног, а бива да се кривица налази у нечему што се десило сутра. Мада, један са докторском титулом присетио се неког догађаја из 1962, али је у истој реченици окривио све владе од 2000. године до данас, не рече зашто њих.

Заиста, задивљујуће је “знање” оних који прошлост србскога народа изједначују да ли с оним што су научили још у основној школи, а упорно га, “у виду заната”, крчме школској деци или студентској младежи, да ли у уверењу да историја почиње од тренутка кад су на основу истих тих “знања” стекли право да причају то што причају. Кад је већ тако, онда се може десити да 15. фебруара 2021. године, у некој “хапној” телевизији, један универзитетски професор, Нушић или Љушић - старији сам човек, нисам добро чуо, излаз из србских невоља види у “мисли” да је “дужност државног руководства да не дозволи да се земља нађе у критичној ситуацији”. Баш као да сви србски проблеми потичу из “домаће радиности” и, чак, да те проблеме производи “надлежно” државно руководство, иначе задужено да спречи појаву “критичне ситуације”.

И све тако док се из једне књиге учи.

Да је друкчије, знало би се о чему се заиста ради.

Није крива “кућа насред пута”

У потрагу за одговором на питање због чега је србски народ изложен нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пре више од сто година укључио се следећим речима:
Ми смо своју кућу подигли насред пута”.

Не противречећи тој мисли и пропраћајући је напоменом да “Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копненом путу који повезује север и југ”, амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер (1931) записао је, у нашим данима (24. марта 2008), да “дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Придруже ли се таквим досеткама безбројни медијски коментатори, умишљени тумачи и разни други самозвани аналитичари свега и свачега, међу њима и историчари од каријере ухлебљени по бројним универзитетима и академијама, просечном Србину тек онда постаје јасно да се до решења за србске националне и државне невоље лакше може доћи гледањем у пасуљ, или у талог од управо попијене кафе, или у длан неког “важног члана”. Јер, ни коментаторима, ни тумачима, ни аналитичарима, понајмање историчарима од каријере (без националне и историчне свести), не пада на ум да мало завире у стварну прошлост и србског народа и србских непријатеља, у њихове односе и, нарочито, у разлог који србске непријатеље упорно одржава у стању најнаказније геноцидности.

Разлог који је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) исказао у својој књизи о Словенима из Турске (1844):

“Немачка наука узалуд се сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим... они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка постала само распарчавањем словенских краљевстава, (да се) данашња Аустрија састојала само од Словена, а у Пруској, све до 16. века - уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски вазал”.

Знајући све то, он је србскоме народу дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик-мајка.

Ако је, дакле, србски народ почетни народ мајка, а србски језик језик-мајка, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7529. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.

У томе и јесте проблем “осталих”.

Геноцидом против Србства

Оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете - 1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25 - духовно јалови јер знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, “остали” су се врло трудили, и још увек се труде да Србима, творцима људске цивилизације, дођу главе.

Почнимо од папе Јована VIII (872-882) који 879. године пише Методију (можда 815-885), ономе који је, уз брата Кирила (око 826-869), измишљен па наивном свету натурен као наводни творац србске писмености, “пребацује за употребу словенског језика, кога му је забранио”, због чега га и зове у Рим, на “рапорт”. На то “искуство” наслонила се римокатоличка “црква”, односно јерес у хришћанству, када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.

Ово последње било је само увод у десетак-петнаест крсташких ратова које је Рим, употребом угарске војске (онај последњи уз помоћ пољскога краља) од краја 12. века па све до 1407. године предузимао против “србских јеретика”, углавном у Босни и Далмацији, а два пута против цара Душана и једном против цара Уроша, с јединим циљем да се порими Хелмско полуострво, касни­је по­з­на­то као Балканско.

Са крсташењем се престало кад је србска држава пала под турску окупацију (што је у Риму дочекано с уверењем да ће Србство бити сатрто), али је римокатолички рат против православља настављен чим је, после Бечкога рата (1683-1699), постало извесно да турскоме царству предстоји повлачење.

Тек постигнути мир био је лепа прилика маџарском феудалцу Ференцу Ракоцију да дигне устанак пр­о­тив Хабзбуршке монархије (1703-1711), а скоро истовремено, без везе са тим устанком, дошло је и до србске по­буне у Бара­њи. Незадовољни вер­ским прогони­ма, економ­ским искоришћавањем и скоро неподно­шљивим усло­вима ратне службе, Срби су имали за циљ да по­бољшају свој положај, али су, у тре­нутку кад се поставило питање ко­јој се стра­ни приволети, они “готово једнодушно пришли цару”.

Барем на речи признајући да “о­руж­ју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој др­жави подноси”, Ракоци се клео својим “праста­рим маџар­ством” да ће Срби који му се придруже у будућој победи “бити у та­к­вој сло­боди да нигде ником неће данак давати”, али је ис­тински сми­сао тог позива, без обзира на сва лепа об­е­ћа­ња, био садржан у поруци да “ако нам Бог благосло­ви наше оружје, коначно ћемо их (Србе - ИП) искоренити у на­шој ма­џар­ској отаџбини”. После свега, маџарски исто­ри­чар Игнац Ачади (1845-1906) могао је изра­чунати да је у Бачкој и Ба­рањи тих година изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба. О каквим се зверс­т­вима ра­дило, сведочи и извештај извесног Ракоци­је­вог запове­д­ника Боћана како је “Бачку све до Вара­дина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и се­ла попалио”.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насљавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања био је инспирисан намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу, навикавају на истрајан рад и, временом, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и сис­те­матична ма­џаризација, тако да је у вре­мену од 1717. до 1850. го­ди­не аси­ми­ло­ва­но више од 1,700.000 не­ма­џара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Клеменс Метерних, од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова (и стварни владар), чврсто се држао политичке логике да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу И: “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској - ИП) или нама да припадне... али сама никада - слободна, независна држава”.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској.

Сједне стране Маџари и њихово геноцидно ратовање, према писању Милоша С. Милојевића:

“Ми би од њихових... неде­ла тисућима могли набројати, као и законо прописаним пра­ви­лима потврдити по којима се имају уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре... Ми нећемо овде наводити утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крв­ника српских, Пољака, који... учинише јаде и покоре у земљама нашег народа... Нећемо спомињати ни 46 цркви и манастира у Бачкој и новосадској епискупији, 57 у темишварској, 11 у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега да­кле 115, које цркви, а које манастира, што славни Маџари са сво­јом браћом, а нашом тада по раду небраћом... Пољацима, разо­ри­ше и утаманише...

Тако исто нећемо наводити ни зверска и богомрска дела маџар­ска учињена за време двогодишње борбе Срба са овима као: набијања живих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава срб(ских) учитеља и невине дечице срб(ских) ђака; сечење дувана на челима заробљеника; натрпа­ва­ње сламе, смоле, сена и т. д. у чакшире рањених Срба из кне­же­ви­не, па запаљивање ових... на живим и рањеним људима; обезча­шћи­вања, харања, палење грађана, завода... и светих храмова и ол­тара... парања живих теретних (трудних - ИП) жена и вађење из ових живе деце. Дру­гих гадости и зверства нећемо и не можемо наводити само зато да не би скрњавили наше чисте речи нашег дивног и благо­ро­дног језика... Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се вршило онда, кад су страсти радиле, а разум био само подсмеј и подлога ових: ово је рађено ладнокрвно, и то онда кад не беше борбе... и рађаше све ово не поједини простак и занешењак, но држава тада маџарска”.

На другој страни Аустрија чију су (подмуклу) страну у тим збивањима држали Срби, овога пута према запису Мелхиора Ердујхељија (1860­-1925), маџарског историчара Новог Сада, не особито расположеног србски:

“Јелачић се у јуну 1849. приближавао Новом Саду, потиснуо је у мостобран (мађарску стражу)... и дође у близину вароши. На то опали плотун војска на мостобрану. Јелачић се вукао поред кућа, па кад је видео да моћи доћи до мостобрана само по цену силне људске крви, топовима даде бомбар­довати (понтонски) мост. Ни тиме не постиже цељи; не испаде му за руком да мост разори, а у вароши се ватра појавила.

Српско становништво побегне у логор, а мађарско и немачко преко моста у град (Петроварадин). Јелачић се повуче покрај Варо­шке куће и продужи отуда бомбардовање. Градски заповедник мађарске војске Павле Киш на то 12. јуна изда заповест да се Но­ви Сад бомбардује... Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и приморао град, да топовима у млево сатре једну наста­ње­ну и богату варош. Срби Новосађани могу с правом рећи: Боже, сачувај нас од тако добрих пријатеља”.

Јелачић је, заправо, рас­полагао са свега четири мала топа и тим “пуцкета­њем” које тврђави није могло нашкодити, само је хтео да иза­зове Маџаре и пружи им из­го­вор да бомбардују Нови Сад. Ма­џа­ри су пружену прилику до кра­ја искористили, тако да је са Варадина почела снажна арти­љ­е­ријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно бо­гат­ство србског наро­да, између оста­лог и библиотека Јована Ха­џи­ћа-Милоша Светића (1794­-1860), адвоката, једног од оснивача Матице српске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “дра­го­цена грађа за српску историју”; за србску културу и ис­то­рију срб­ског на­рода био је то губитак по много чему упоредив и с уни­ште­њем На­родне библиотеке у Београду, 6. апри­ла 1941. године.

Кад се Јелачић повукао из града, врате се Маџари у њега и попале “највећи број српских кућа, те сва варош, за малим изузетком, из­горе”. А тај “ма­ли изузетак”, примера ради, односио се на Успе­н­ску цркву, једину поштеђену од свих србских цркава у вароши, ка­о и на свега 808 од укупно 2.812 кућа.

Може се сматрати несумњивим да је на “револуционисање” србских непријатеља са северне и северозападне стране одлучујуће утицала “философска мисао” Комунистичког манифе­ста чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и ру­ског народа. Енгелс је, наиме, до­казивао да су Јужни Словени (ово се нај­чешће може чи­тати као Срби) “нужн­о контрареволу­циона­р­ни”, да је историја осудила “ре­а­к­ционарне” Србе на нестанак с ис­торијске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уништење Словенства: “Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни тероризам”.

На манифестни тероризам и Марксово потапа­ње мислио је Џорџ Грајм Ват­сон (1927­-2013), исто­ричар и књижевни кри­тичар, професор на Кембриџу, када је написао да “можда многима није познато да су само социјали­сти отворе­но заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чиње­ница и звучи шокантно... а први пут се појавило јануара 1849. године у Марк­со­вом ли­сту Нове рајнске новине­... Маркс је био отац савременог политичког геноци­да. Не знам ниједног европског мислиоца модерног до­ба пре Маркса и Енге­л­са који је отворено заговарао ра­сно истребљење”.

Није требало да прође много времена, тек нешто мање од тричетврт века, да Аустрија и Ватикан у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “избришу” Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је обј­ав­љен рат Србији. Тога је дана, на­име, посланик бечког ћесара у Ватикану обаве­стио папу Пија X (1835-1903-20. август 1914) о мерама које Мо­нархија (уз немачку подршку “да буде рат... да Србија мора бити масакрирана”) намерава да пре­дузме про­тив Срби­је, а папина сагласност са тиме садржана је у следећем:

“У току прошлих година св. Отац је више пута из­разио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног су­седа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до ср­жи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгри­сти га сасвим... Зато, исто тако као што је директна потреба за Аус­тро­-Уга­р­ску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да по­служи томе циљу”.

На “линији” папе Пија нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922) из­ја­вом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били сагласни и Енглези. Јер, само пет дана пре овог извештаја, енглески радикал­ни лист Манчестер Гар­дијан (основан 1821) призивајући “дивљаштво на коме је заснована енглеска ко­ло­нијална моћ” и пара­фра­зирајући Карла Маркса, онога у кога су се интерна­ци­оналисти у Србији доско­ра клели, писао је да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”. А у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (25. новембра 1915 - 3. марта 1916), британски став према срб­ској страни најбоље је “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби - ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије... Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.

Уосталом, Енглеска је и после Великог рата “бринула” да Србима буде како не треба, тако да су агенти њене обавештајне службе били Анте Павелић (од 1926), будући поглавник геноцидне Независне Државе Хрватске, и Бенито Мусолини (од 1919), шеф фашистичке Италија и дугогодишњи Павелићев заштитник.

Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) да су “занесеност, охо­лост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце - народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чу­до, често побеђиван”, проценила да је “наступио нови сјајан и зна­ча­јан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”. У таквој лакомислености и веран соп­ственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и зло­чин”, Адолф Хитлер (1889-1945) поручио је Немцима из­ван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи при­лив словенске крви.... Мора се развити посеб­на техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? На­равно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам сна­гу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. - Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Јед­на од најважнијих задаћа немачке политике у будућ­ности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса.

И у томе Хитлеровом рату познатом и као Други светски, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак онога претходног, Великог: био је идејна окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма... док се не сломи кич­ма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и пра­во­славно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско - римокатоличко.

(Што се тиче “уништења свега што је српско и пра­во­славно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Нем­ца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић посетио Хитлера и убедио га да Нем­ци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је ре­као да су га Срби два пута за срце ујели - први пут када су од­били Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали не­мачку војску - и треба стрељати не стотину за једног, већ хиља­ду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална. То, као прво, а као друго - ваља имати на уму и Брозову наредбу главном партизанском штабу у Србији из фебруара 1944. године о “особито строгом понашању према српском народу... посебно... друговима из партизанских одреда Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”; десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредмећено Брозовом “препоруком” да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”).

О уништењу “свега што је српско и православно”, пола века касније “бринуо” је и папа Јован Павле II, Пољак, тако што је средином августа 1992. године позвао трупе Северноатлантског савеза (НАТО) и Европске уније на крсташки рат против Срба, будући да “Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и пре­ма Пољској и обе државе и нације сма­тра бедемом католича­н­ства у бор­би са православљем”.

Ваљда и сам збуњен садржином сопственог позива (да не би испало како је римокатолицизам ратоборан), Ватикан је почетком децембра исте године, на конференцији папских нунција из источних земаља, “одлучно” одбацио тезу да је рат у Хрват­ској и Босни верски. (У томе су их, нажалост, подржали и “важни другови” из врха Србске православне цркве, тумачењем да се верски ратови воде због којекаквих црквених догми, а уништење свега што је србско и православно - није догма). Једини циљ био је да се скине одго­ворност Свете Столице за умешаност, или под­сти­цање ратног пожара на Балкану, али је већ 30. децембра, вати­ка­н­ски секретар Ан­ђе­ло Сода­но из­јавио да је “рат у Босни неоп­ходан, да је то легитимна од­брам­бена борба против агре­сора”, те да Света Столица најављује још један свој благослов мусли­ман­ском и римокатоличком рату против србског православ­ља.

И једно и друго имајући у виду, почетком фебруара 1993. године, у Листу енглеске цркве објављен је текст “Хрвати без покајања”, у коме се категорички тврди да је суштина свих текућих сукоба у Хрватској у то­ме што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних зло­чи­на” у Другом светском рату, што је “католичка црк­ва Хрватске у веома тесној вези са звер­ствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Дру­гог светског рата изградила сопствене конце­н­тра­ци­оне логоре, од којих, највећи, Јасе­новац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”.

У том ће тексту бити истакнуто и да текући рат “вуче ко­рене из вер­ске и­с­торије која је кулминирала смрћу неколико стотина хиљада Срба за вре­ме Другог свет­ског рата” у коме су “Срби би­ли мета агресије. Године 1941. Хитлер је поделио Југо­славију и створио Независну Државу Хрватску. У (тој) новој држави било је 6,700.000 жи­теља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 протестаната и дру­гих мањина.

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крста­ш­ког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гле­дали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави”.

Шта даље

Тако, дакле, хиљаду година, али то званичним “историјским научницима” у Срба још није допрло до онога што се код других зове памет.

Многи озбиљни научници на страни знају, пишу и говоре да су Срби “измислили” винчанску “писмену” цивилизацију, и цивилизацију Лепенског  вира, и индустријску производњу метала, те да је та цивилизација, србска, старија од сваке друге за коју свет зна.

Зна свет, али не знају “наука” у Србији и политичари којима је зла судбина доделила да управљају србском државом. Да је оној првој стало до знања - то би онда научили и они други, па би и једни и други знали и за једно нимало реторичко питање које Николај Фјодорович Фјодоров (1829-1903) руски религиозни мислилац и философ, поставља шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с којима, наводно, све почиње, али и за његов одговор да “постоји само континуитет винчанске цивилизације, културне матрице света који је званична наука прикрила”.

О томе истом говори и Павле Соларић (око 1780-1821) указујући “на нову стазу која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски (србски - ИП) дао биће и реч”, народима који су се издвојили из словенског, односно србског народа и, пошто су уза се понели језик и писменост, “прогласили” себе “новим народом”.

И сви ти “нови народи”, макар колико бројни, просторно раширени и оптерећени комплексом стварне сопствене безличности, без обзира на то да ли су од србског народа отпадали вековима уназад или пред нашим очима, опстају искључиво на мржњи према србском народу и жељи да униште и писане и живе сведоке свога таворења на тековинама србске цивилизације, али и на уверењу да ће, ако би Србство било збрисано са светске позорнице, они моћи да себе прогласе носиоцима некакве сопствене “изворне” цивилизације која, у виду “новог светског поретка”, намерава да избрише све стварне људске вредности.

Уместо да Винчу изгради као престоницу светске цивилизације, како би то приличило озбиљној држави, Србија је благодарећи “науци” злосрећних “научника” из сопственога крила, оних који из Академије наука (наводно Србске) и с “угледних факултета Универзитета у Београду” (како то поручује Радивоје Радић у некаквом и мисаоном и словном смећу под насловом Боља прошлост, Београд 2018) гуше националну свест и трују национално биће србскога народа и који се упорно, скоро подруг века, самозадовољавају порфирогениталијама из 6. и 7. века, од Винче направила највеће сметлиште на Балкану.

И како је неки ред раније речено да озбиљан свет познаје србске вредности, али не знају “наука” у Србији и политичари којима је зла судбина доделила да управљају србском државом, разумљиво је што исто толико “знају” или не знају “широке народне масе” у Србији, они који редовно гостују у телевизијским емисијама - мало политичари (више из власти, али се пречесто појављују извесни чанци и остојићи), мало “званичници” одсутни из историјске истине, мало аналитичари свега, свачега и ничега, а врло мало “медијски стратези”.

И они који их позивају у госте, наравно, и своје “позиварско” право користе да се са начетом темом спрдуцкају.

Отуд, за сада, те и такве телевизијске емисије имају за једини циљ да своје србске гледаоце (и слушаоце) разоноде необавезним ћаскањем о наводно судбинским питањима, чиме из њихове свести бришу србску националну мисао и од њих стварају безличну масу спремну да прихвати све што јој понуди антисрбски свет, у основи антицивилизацијски; налик “открићу” британског министра Џима Марфија из марта 2008. године да је “Србија на националном и историјском раскршћу - избор је Европа или изолација”.

Ни једно, ни друго, наравно, пошто Срби немају шта да траже у Европи (иако је она то име добила по једној Србкињи од старине, из племена илирског, тетки Илировој), Европа ће сама поново потражити србске источнике. Срби најпре треба да се окрену себи, да превазиђу којекакве међусобице, да се врате светосављу, да после вишевековног посртања, по својој мери и свом историјском значају учврсте и оплемене своју државу Србску Земљу.

А све то искључиво у што блискијим политичким, привредним и војним везама и нераскидивим братством са Русима, источним православним светом коме је западни свет такође наменио геноцид, али чека да види како ће Срби проћи у свему што се против њих чини.

За почетак, Србија треба да повуче “на консултације” своје амбасадоре у свим земљама Европске уније које су признале такозвано Косово, у земљама које су 1999. године учествовале у необјављеном рату против Србије, у земљама које су за хашку инквизицију дале своје судије и тужиоце, у независној држави Хрватској, у Држави Града Ватикана, као и у такозваној Организацији уједињених нација, том служинчету новог светског поретка и номиналном налогодавцу и заштитнику трабуњала у Хагу.

И, да без одлагања започне озбиљне разговоре са Русијом.

Помоз’, Боже, јаднијем Србима да се одупру бројним непријатељима по свету (жељних да србске цивилизацијске вредности преузму као своје) и да дочекају освешћење најодговорнијих у “домаћој радиности” - политичара који су принуђени да Државу Србију воде у складу са стеченим школским сазнањима о србској старини, као и историчара од каријере који упорно врте покварену плочу о порфирогениталијама из 6. и 7. века -, те да своју кућу насред пута очувају на начин који нам је на почетку овога текста описао амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер:

“НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.