ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕНИК Илије Петровића: Окупационе страсти Бугарске

 Моменат када бугарски европосланик оптужује Србе за ратне злочине

Без намере да се прави разлика између жртава нанесених у “мирним” окупационим временима и оних током Топличког устанка (крај фебруара-март 1917) и непосредно после њега, наредни редови садржаће несистематичан преглед бугарског злочиначког учинка за све време њиховог “боравка” у окупираној Србији.

Као “благи узорак” свему томе, може послужити оно што је Василије Трбић, истакнути србски четник уочи и за време ослободилачких ратова 1912-1918, записао о свом боравку током августа 1916. године у околини Скопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од српске Врховне команде и савезничке команде на Солунском фронту:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 година старости и небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни”.

О бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици... сведочио је и др Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминолог, онај који је својом стручношћу успео да докаже геноцид над србским народом током Великог рата: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама... Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници”.

У потрази за доказима, др Рајс је обилазио и гробља на којима су жртве биле закопане плитко, тако да су њихове земне остатке разносили пси.

У књизи “Ускрснуће Србије”, Катарина Штурценегер (1854-1929) из Швајцарске, године 1912. и 1914-1915. године боравила у Србији као ратни извештач и добровољна болничарка. Своје успомене из тог периода, засноване и на “Плавој књизи” међународне савезничке званичне комисије послате на Балкан да извиди ратне злочине, објавила је у шест књига (у Србији, само су две преведене) “о зверствима почињеним за време рата у Србији”:

“Држање Бугара било је грозно. Из наредаба види се да су хтели да искорене и униште све што је српско. Њихове власти имале су наредбу да побугаре све Србе. Срби морају заборавити свој језик, ниједна српска реч не сме се чути, никаква српска песма не сме се певати. На српске молбе и питања не одговара се. Сви поднесци морају су бити на бугарском језику. Деци се не смеју давати српска имена, а презимена на –„ић“ и –„вић“ морају се променити на –„ев“ или –„ов“. Становништво се мора јавно признавати за Бугаре и мора на то бити поносно. Сви морају бранити Бугарску. Ради спровођења својих планова, бугарске власти су иставиле о свакоме листу да ли је ‘вољан’ или ‘није вољан’ да се покорава. Они који беху ‘вољни’, имађаху сваковрсних погодности, а оне друге су упропаштавали.

Под нарочитим надзором су били: 1. Целокупно свештенство, јер су сви свештеници родољубиви и упливни. Свештеници су били смењени са својих места, одведени из домовине, транспортирани у Бугарску, где су их интернирали. Свештеник је остављен на свом месту, ако се јавно признавао са бугарског свештеника и навукао бугарско одело; ове су постављали у Бугарској за свештенике. 2. Српски професори и учитељи били су под строгим надзором, и њих треба - вели једна заповест - све интернирати и ниједнога никада не пустити кући. 3. Истерати се морају из земље сви србски чиновници. 4. Под контролом морају бити сви српски министри, а нарочито и под двоструким надзором морају бити све присталице Пашићеве странке. 5. Најопасније су српске жене. Као одушевљене патриоткиње и изванредне организаторке, оне су носиоци српских идеала и због тога врло опасне. С њима се мора нарочито строго поступати.

Зато дакле не сме се 1. ни једној жени дозволити да по земљи путује, осим ако се не призна за Бугаркињу те за Бугаре ради; 2. жене и њихове породице, које се и најмање успротиве бугарским наредбама, не смеју никако добити животних намирница нити друге помоћи; 3. Уништење Србије садржи у себи: уништење Српкиња. Све што је српско мора бити сатрвено. Само на рушевинама Српства може да постоји и да се диже булгаризам!

Бугари су своје наредбе страховити дивљачки изводили. Становништво Србије имало је за време рата да издржи неизмерне јаде и беспримерно кињење.

То не смемо никад заборавити”.

Тихомир Ђорђевић, у спису Македонија 1929: “Бугари нису зазирали ни од напада на незаштићене српске учитељице, ни на невине српске ђаке”, а “према појавама испољавања српског осећања” били су “гори од зверова”.

Није узалуд председник бугарске владе Васил Христов Радославов (1854-1929) говорио да се “може Србија обновити, може се Србија после рата и повећати, али у Србији више неће бити Срба”, а бугарски пуковник Дарвингов је у Прокупљу таквој “обнови” дао меру својом изјавом на једном ручку “да најрадије једе печено српско месо”.

Београдски црквено-политички и друштвени лист “Весник” у броју 15. од 24. јула 1919. године, пише да су Бугари, одмах по упаду у Србију, побили, по окрузима: скопском, брегалничком, битољском, охридском, кумановачком, врањском, топличком, нишком, крушевачком, пиротском, тимочком, крагујевачком и крајинском, поименично, 159 србских свештеника.

Побијених свештеника било је много више јер на једном месту пише да су уз једног именованог свештеника убијена још три свештеника, на другом месту још шеснаест, а уз име јеромонаха Кирјака Хиландарца још двадесет три свештеника.

Једног свештеника упрегли су у кола на којима су били официри, па кад је посустао - убили га; једнога живог бацили у бунар и бунар затрпали; тројици свештеника из прешевског среза вадили очи, секли језике, измрцварили, бацили у неки вир, а после неколико дана извадили их, однели у Бујановац и сликали како би то искористили за доказ свету како су “Срби свирепи према бугарским свештеницима”; средином децембар 1915. године убијен старешина манастира Свете Тројице у округу тимочком, са још четрнаест лешева свештеника затрпани у једну рупу на источној страни Краљевице.

“Весник”, у броју 24. од 21. септембра 1919, објављује исказ једнога преживелог србског свештеника: “Ми смо се надали да ће нас заштитити митрополити, епископи и свештеници бугарски, да ће нам ови заступници апостолски олакшати тешко ропство. Али смо се преварили. Архијереји и свештеници бугарске цркве били су у првом реду подстрекачи злочинима и зверствима над толиким бројем погинулих, мрцварених, спаљених, обешених српских свештеника.

Без трунке милосрђа сажаљења, бугарски архијереји и свештеници, посматрајући муке наше браће, ликовали су и веселили се док су жртве њиховог зверства - невини српски свештеници лелујали на вешалима, пржили на ломачама.

Када су мртво тело скопљанског мученика, митрополита Вићентија, бацили на ломачу и потпалили да изгори, онда се чувени крволок бугарски митрополит Неофит осећајући мирис од сагорелог тела, задовољно смешкао као некада Синан-паша кад су спаљивали тело Светога Саве.

Највећи кривци за наше свештеничке жртве, за уништавање историјских споменика и гробова српских хероја, за пљачкање манастира и цркава, за упропашћавање протокола (матичних књига рођених, венчаних и умрлих - ИП), књижница, утвари црквених јесу бугарски архијереји и свештеници”.

“Весник” је у броју 38, 28. децембра 1919. године објавио да је енглески каноник Сидни Савеџ био неки дан раније у Сурдулици “која је у Енглеској позната под именом ‘касапница људског меса’, те да се ‘згрозио видећи гробницу од 3.000 српских мученика’. По повратку у Енглеску, Савеџ је поднео оставку на своје дужности и кренуо да по Енглеској и Америци скупља помоћ браћи свештеницима у Србији, нарочито србској сирочади побијених свештеника”.

Хиљаде жена и деце интернирани су, а други побацани у затворе. Тридесет и шест села око Лесковца потпуно је истребљено... Одведено је готово све мушко становништво вароши Ниша, око 4.000 људи... Један полицијски чиновник из околине Ниша хвалио се доцније да је он заклао више од триста Срба. “У почетку је било доста тешко, морало се увек више пута бости ножем, али кад сам се извежбао, операција је ишла не може лепше бити: један ударац - и човек је убијен”...

Осам хиљада деце од дванаест до петнаест година интернирано је железницом у Цариград, а многа од њих искакала су из воза и гинула.

Милорад Ђошић, из беогрдског Србског културног центра “Ћирилица”, у тексту “Анализа бугарске окупације и злочини Бугара у јужној Србији 1915-1918, пише да је “употреба думдум метака... била присутна, иако је била забрањена. Ништа мање није било присутно ни психичко малтретирање, тако да Бугарима није било страно да рођаке терају да уз музику играју на гробу својих, а лажима да су им рођаци у логорима поспешивали су их да им шаљу пакете које би они пљачкали и преузимали. Нису била страна ни политичка убиства, а познато је и одвођење 8.000 девојчица у турске хареме као и масовна силовања, где многа нису пријављивана због патријархалног васпитања”.

Милош Р. Димитријевић, суплент лесковачке реалке, својеручно је, у изјави на седам страна, без датума, написао и следеће:

“Није било дома у Турековачкој општини који се није пожалио приликом мога испитивања на свирепи и злочиначки режим Бугара за време од трогодишње окупације. И после испита 250 лица само једна једина општина даје толико материјала за злочиначки режим Бугара да би било довољно за изцрпну оптужбу против истих. Виновници нису били појединци, виновник злочина, пљачке, паљевине, крађа, силовања, отимачине, злостављања и мучења био је сваки пролазни војник, чиновник, општински и државни, полицијска или војна власт...

Сем паљевина које нису поштеделе ни један дом у Турековцу и Петровцу где су цело село палили без обзира, сем мучења и батинања, сем отимачине и пљачке, нису штедели ни част невине незаштићене чељади женске”.

Када је у било којој изјави наведено да је нека млада жена или девојка мучена, треба сматрати да је била и силована. То се при давању изјава није помињало, јер се сматрало да је то срамота за односну жртву. Такође, треба сматрати да жене које су се у кући или где друго затекле саме и силовање преживеле без сведока, нису тај злочин ни пријављивале.

Само су неке жене, по изузетку, говориле о силовању.

Јефимија Стаменковић из Горњег Трњана испричала је да је “двоје (деце) имала, сина Тодора од 25 година кршна и здрава убили ми га, умро је на моје очи и Милицу од 20 год. најлепше дете беше у село, хтели су је на силу, она се припила уза ме стару и преклињала: “недај ме нано”. Тукли нас обе кундаком, да нас раздвоје, да је уграбе, но ми се не раздвајасмо. Под ударцима је изданула, сад немам више никога господине”.

Од Роске Трајка Филиповића (45) из Доње Стопање могло се чути да је “ноћу не знам кога дана дошло шест војника у кућу у којој смо биле само ја и млађа ми јетрва која је уз то и лепа жена и пошто су мене тукли што јетрву браним на њој су се и остали изређали. Сутра дан је побегла и сакрила се у друго село код својих родитеља. Тог дана су дошла друга двојица тражећи опет моју јетрву, она шесторица свакако су их послала; пошто претурише целу кућу до тавана и не нађоше је, нападоше мене стару обојица, стид је господине, али ја стара и они обојица силоваше ме”.

“Девојчицу Љубицу Ристе Крстић (12) у четири маха силовали, па батинање што не чува стоку већ сама вршља по сопственом имању”.

Према спису насталом 11/24. децембра 1918. године, у Петровцу, код Лесковца, више жена сведочило је о силовању, макар се за ту појаву користили неки “блажи” изрази: “везали и тукли”, “мучили јој осмогодишњег сина... да би проговорила, везали је и тукли... скидали јој кћер голу, онеспособили је”, “обневидела је на једно око, ћерку у кући мучили и тукли”, “нож под грло стављали... кћер Марију тукли и онеспособили”, “са петоро деце, тучена и бијена и онеспособљена”...

Милош Марковић у приповести о “Чудесној судбини солунског добровољца Лазара Жарковића” преузима податак др Рајса да су “Бугари код Прилепа стрељали осамнаест хиљада наших заробљеника (заробљених Срба - ИП) које су им предали Немци и Аустријанци”, као и запис професора историје Драгоша Церовића из Прокупља, пореклом из Дробњака, да су “само у мом Топличком крају Бугари, које су наоружали Немци, побили преко тридесет пет хиљада душа! У Лесковцу преко десет хиљада, у Сурдулици око три хиљаде, да више не набрајам”.

Један лекар, Чех, изјавио је да је становништво вакцинисано ради “заштите од богиња”, али су уместо вакцина у инјекције убацивани изазивачи других болести; они који нису хтели да се “вакцинишу”, вешани су.

Насилно је у бугарску војску мобилисано двеста младића из Сурдулице, који су после натерани да пуцају у своје очеве, браћу и рођаке.

И тако даље, у недоглед...

Истини је тешко да исплива

Ван сваке суме, најтеже последице по историјско памћење о Топличком устанку оставио је “теоријски приступ” српских идеолога новијег времена, образложен у књизи Социјалистички покрет у Србији 1900-1919, Том III, Београд 1950:

“У фебруару 1917 године букнуо је у окупираној Топлици и Јабланици устанак народа... као реакција становништва тих крајева на крвави терор окупаторских аустријских и, нарочито, бугарских власти... Непосредни повод устанку била је наредба бугарских власти о мобилизацији свег мушког српског становништва од 17 до 50 година. Устанак је, захваљујући борбеном расположењу народа, у почетку имао успеха и довео до ослобођења Прокупља, Куршумлије и Жупе. Али када су против побуњеника упућене три дивизије аустриске и бугарске војске, устанак је крајем марта 1917 године био у крви угушен. После угушивања устанка уследила је зверска освета окупатора над становништвом Топлице и Јабланице”.

Али, но, међутим...

Завири ли се у званичне ставове некадашње Српске социјалдемократске странке према стању у окупираној Србији, формулисане новембра 1917. године (као вид наводне истине) за потребе социјалистичке Интернационале, запазиће се да је званичну политику “софијских господара” према србском народу наметнула “реакционарна банда разбојника” на челу са председником бугарске владе Василом Радославовим, а да је “бугарски војник, а то ће рећи наоружани бугарски народ, произвео на целокупно српско становништво, свуда где је дошао с њим у додир, добар утисак”.

Па ће испасти да је “прост бугарски војник (који је) имао симпатија за српски народ” плакао “што је Србија упропашћена”, док су “софијски господари... који су деценијама терорисали свој рођени народ”, отуд, из Софије, из дубоке позадине, помоћу незнано којих трикова, били “врло мало склони да поштеде становништво потпуно покорено у једној окупираној области. Невероватним системом насиља и методичном политиком истребљивања Срба ови зликовци хоће да припреме терен за хегемонију Бугарске на Балкану и за стварање бугарског царства под скиптром Кобурга. Злочини које су ове индивидуе починиле у српском народу безбројни су”, а поредак успостављен на окупираним територијама далеко је од икаквог права или морала. “У бугарском делу Србије не зна се за судове. Тек у последње време установљен је у Нишу један суд који има да служи за целокупну српску окупирану област. Тамо полиција, регрутована из најмање препоручљивих слојева становништва, има неограничену власт. Лична слобода сваког српског грађанина, као и његов живот, зависе потпуно и искључиво од добре воље сваког полицијског агента, сваког бугарског жандарма. Батине које се деле људима, женама, деци и старцима представљају нешто... најобичније... Старци, старији од 60 година - не само по селима, већ и по варошима - добијају по 75 батина што нису поздравили каквог жандарма. Једна жена, у чијој кући станује један бугарски официр... осуђује се на 25 батина ако официр уобрази да је чаршав на столу у његовој соби ружнији од чаршава на столу његове газдарице. Један српски судија, високо образован човек... сваког дана мора да струже дрва за бугарске учитељице које бесплатно станују код њега, ако не жели да га осуде на батинање. Могло би се навести безброј сличних случајева. У овим областима Срби су срозани на право робље, какво су били пре 200 година под турским јармом... У области окупираној од Бугара најелементарнија јавна безбедност није загарантована. Бугарске власти се служе, увек под претњом смртне казне, глобама и контрибуцијама... Безбројне разбојничке банде, толерисане од стране власти, које пљачкају и убијају све и свакога, шетају се по целој области. Дешава се, чак и веома често, да су ови бандити тајни компањони официра, полицијских агената и жандарма бугарских...

Онај ко би данас у тој окупираној области изјавио да је Србин и остао при томе - одмах би био оптужен за велеиздају и сам би себи изрекао смртну казну. Сви српски списи, не само књиге из јавних библиотека, већ и књиге из приватних станова, реквирирани су и спаљени. Најстрожије је забрањено, чак и у приватној преписци, да се пише српски... Новорођенчад крштавају бугарски попови, само бугарским именима... У основним школама се предаје само на бугарском, а наставу изводе учитељи и учитељице из Бугарске... Сва учитељска и свештеничка места, сва чиновничка места по општинама заузели су Бугари. На целој територији коју су окупирали Бугари нема ниједног јединог српског учитеља или свештеника: сви су интернирани или просто побијени...

Један велики број Срба, које не стигну да побију у Србији, Бугари одводе у Малу Азију. Читаве породице из Источне Србије, жене, деца, старци, силом се отржу од својих огњишта и вуку у Малу Азију. И није то никако лична или индивидуална казна... Хоће се пре свега да се из овог дела Србије удаље сви елементи способни да развију националну снагу и да се ти елементи униште, да би се затим пришло побугаривању остатака становништва... Многобројне српске породице депортиране у Малу Азију под ужасним околностима, осуђене су на смрт. Те су депортације, у ствари, само убијање Срба у масама”.

Не ћутати, не заборављати

Већ је поменуто у једном од претходних “бугарских” текстова да је изјава професора Драгана Симеуновића са београдског Факултета политичких наука о бугарским зверствима у окупираној Србији током Великог рата, о иживљавању над жртвама и, чак, о “одреду за силовања”, у Бугарској оцењена као “изразит пример употребе језика који шири мржњу и према Бугарској и Бугарима”, због чега је од Државе Србије затражено извињење.

Говорећи својевремено о неким злочинима, овде небитно којих, чијих и према коме, један неименовани француски патриота саветовао је да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”.

Др Арчибалд Рајс, Швајцарац, србски добровољац у Великом рату и капетан србске војске, као човек повређен оним што је тада видео по Србији и забележио, поручивао је Србима да не смеју заборавити злочине над србским цивилним становништвом. Са тим у вези, Он је ону лепореку и благоглагољиву “француску” мисао из претходног пасуса малкице преправио и претворио у озбиљно упозорење србском народу:

“Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.

На самом крају, овај потписник нескромно узима себи за право да незнатно “дотера” упозорење др Рајса:

“Мислимо увек на злочине према србском народу и увек о њима говоримо и пишимо”.

И поставља питање колико вреди размишљање, и говорење, и писање о злочинима над србским народом, ако о истим тим злочинима не почну озбиљно да размишљају и одупру им се званична наука у Срба, србски школски уџбеници и србска државна организација.