Историјски подсетник Илије Петровића: Геноцид над Србима траје вековима
Тренутне геноцидне (не)прилике
Независна десеточлана међународна комисија која је истраживала збивања у Сребреници и њеној околини од 1992. до 1995, представила је 11. јуна 2021. године свој извештај Влади Републике Српске, после чега је израелски историчар Гидеон Грајф (1951), председник те комисије, саопштио јавности да њему “нико не треба да објашњава шта је геноцид” јер он, као Јеврејин, добро зна “шта геноцид значи”, да у Сребреници “није било више од 3.714 жртава -тај број треба да бу де записан у историји, ни мање ни више”, те да “наведени догађаји ни на који начин нису геноцид и ми смо то доказали”.
Тако они који су зарад истине деловали независно, зналички (неко би рекао: квалификовано) и не претпостављајући да ће једна фашикратска институција у лику Европске уније, четрдесетак дана касније (22.јула 2021) наметнути наказан “закон о забрани и кажњавању негирања геноцида у Сребреници”.
Валентин Инцко сматрао је великим признањем то што је баш њему, Немцу словеначког порекла, одраслог у породици у којој се “беседила словеншчина”, пало у део да се сврста уз оне своје саплеменике, понемчене и друге, који су се Србима бавили искључиво са геноцидним намерама: уз песмописца “Бојнога грома” и његову поруку да “топовима поздрављамо вас Србе / хладан дом вам дижемо уз врбе”, објављену уочи аустроугарске објаве геноцидног рата против Србије (1914); уз аустроугарског генерала под чијом су командом, на самом почетку Великог рата (1914), по западној Србији почињени небројени злочини геноцидне природе; уз римокатоличког свештеника који је своје “политичке заслуге” стекао изјавом да је Словенија, после Великог рата, “уједињењем” са Србима “добила златнога коња, а вратиће им се ислужена рага”; уз комунистичког учитеља од чије се “привредне реформе” србска привреда никад није опоравила; уз словеначко грађанство које је током “малог прљавог рата” 1991. го дине своје улице украшавало паролом “Србе на врбе”, истом оном којом се римокатолички Запад поштапао водећи током 20. века четири геноцидна рата против србског народа: 1914-1918, 1941-1945, 1991-1995 и 1999.
Геноцидна дешавања у прошлости
Ипак, и изворним и понемченим Словенцима ваља признати да “играју” споредну улогу у многовековном геноцидном рату римокатоличке јереси против србског народа, мало због тога што су малобројни, а нешто више јер су се “остали”, многобројнији и заинтересованији за примат “у том смислу”, баш због своје духовне јаловости (знају они да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи”) врло трудили, и још увек се труде да Србима, творцима људске цивилизације, дођу главе.
Да у прошлост не идемо даље од грчко-латинске сарадње током “просветитељске” мисије солунске браће Ћирила (око 826-869) и Методија (око 815-885), када је молба великоморавског кнеза Растислава (842-871) византијском цару да му, зарад сузбијања немачког утицаја, пошаље каквог “епископа и учитеља” који би моравском народу објашњавао хришћанску веру на разумљивом језику, србском, искоришћена да Србима направе велику подвалу. (Кад је меморандумом једног озбиљног научног скупа држаног 2007. године у Санкт Петербургу затражено од словенских академија да се откаче од лажи која је Ћирила и Методија устоличила као изумитеље ћириличкога писма, те да своју науку усмере на истину о србици, изворном србском писму, све су академије то прећутале, и она у Београду, наравно).
“Стратег” те подвале био је цариградски патријарх Фотиос (око 820 -око 897), а реализатор римски папа Никола (820-867). За ту (не)прилику, узети су солунска браћа Константин и Методије, Грци који су знали србски језик, наводно “већ искусни у пословима ове врсте”, али заиста без икакве везе са верским и црквеним пословима. Папа је у Риму замонашио Константина, под монашким именом Кирило. Како је вековима раније у Сербиуму (Сирмиуму, данашњој Сремској Митровици) постојала србска архиепископија коју су називали “илирском”, дао му је чин архиепископа сирмиумског.
Пре одласка у Моравску, Константин је боравио код Хазара и, на Криму, у пролазу, видео код Руса једно писмо и од њих сазнао да су на то писмо превели Јеванђеље. То писмо била је србица, а тим су словима, као почетним, украшавали имена прехришћанских бо гова.
Константин (Кирило) однео је то писмо у Цари град где су му рекли да га носи у Моравску као свој изум, те да ће оно, преко цркве, бити проглашено као прво словенско, то јест србско писмо.
То писмо звало се кириловица све до 16 века, кад му је дато ново име – глагољица. Истовремено, србица је преименована у кириловицу, односно ћирилицу. Циљ ове подвале био је да се Срби, односно Словени, целом свету представе као народ неписмен све до деветог ве ка, те да су им прву писменост “даровали” Грци. На тај начин, Словени, односно Срби, били би елиминисани из свега дотадашњег цивилизацијског стварања и, у складу са тим “открићем”, представљени као дивљаци.
Када су Моравци схватили о чему се ради, протерали су Кирила. Папа Јован VIII ( ? - 872-882), на брзу руку, архиепископски чин даје његовом брату Методију, али му је убрзо грдно замерио “за употребу словенског језика, кога му је забранио”, због чега га је и позвао у Рим, на “рапорт”. Не зна се како се тај сусрет окончао, али је извесно да су Моравци протерали и Методија, тако да “солунска браћа” свој наводни просветитељски рад међу Србима окончаше у Риму.
(Подруг века касније -1059 -, на то се “искуство” наслонила римокатоличка “црква”, односно јерес у хришћанству, када је на једном сабору својих прелата у Солину, код Спљета, србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”).
Који пасус раније поменута је епископија у Митровици, којој су, како читамо код историчара Душана Ј. Поповића (1894-1985), припадали и Срби у Бачкој. Он још додаје да се тамо налазио манастир “грчког обреда основан пре шизме (1054), за монахе грчке, словенске и маџарске народности”. Колико је источни обред био раширен по Маџарској види се из једног писма папе Силвестра II, упућеног маџарском краљу Стефану (око 975-1001-1058) који је примио хришћанство, био крштен као Војко и у свом народу постао “апостолски краљ”.
У писму му папа “изражава чуђење што се у Угарској налази девет ‘грчких’ и само један ‘латински’ манастир”, те му налаже да, са тим у вези, “нешто учини”. А то “нешто” тицало се поримљења тамошњег живља, тако да је антрополог Србољуб Живановић (1931) могао рећи да “они од тада до сада јако много чине против Срба”, те да је “геноцид над Србима почео... за време првог маџарског краља Стефана Првог”.
Све то било је само увод у десетак-петнаест ксташких ратова које је Рим, употребом угарске војске (онај последњи уз помоћ пољскога краља) од краја 12. века па све до 1407. године, предузимао против “србских јеретика”, углавном у Босни и Далмацији, а два пута против цара Душана (око 1310-1346-1355) и једном против цара Уроша (1336-1355-1371), с јединим циљем да се порими Хелмско полуострво, од 1808. године познато као Балканско.
Са крсташењем се престало кад је србска држава пала под турску окупацију (што је у Риму дочекано с уверењем да ће Србство бити сатрто), али је римокатолички рат против православља настављен чим је, после Бечкога рата (1683-1699), постало извесно да турскоме царству предстоји повлачење.
Тек постигнути мир био је лепа прилика маџарском феудалцу Ференцу Ракоцију да дигне устанак против Хабзбуршке монархије (1703-1711), а скоро истовремено, без везе са тим устанком, дошло је и до србске побуне у Барањи. Незадовољни верским прогонима, економским искоришћавањем и скоро неподношљивим условима ратне службе, Срби су имали за циљ да побољшају свој положај, али су, у тренутку кад се поставило питање којој се страни приволети, они “гото во једнодушно пришли цару”.
Барем
на речи признајући да “оружју вични народ српски не мали део жалости и прогона у
нашој држави подноси”, Ракоци се клео својим “прастарим маџар ством” да ће Срби
који му се придруже у будућој победи “бити у таквој слободи да нигде ником неће
данак давати”, али је истински смисао тог позива, без обзира на сва лепа обећања,
био садржан у поруци да “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их (Србе
- ИП) искоренити у нашој маџарској
отаџбини”. После свега, маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао је написати
да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око
120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај из весног Ракоцијевог
заповедника Боћана како је “Бач ку све до Варадина немилице опустошио, марву оте
рао, све посекао, сва имања и села попалио”.
Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања, по свему геноцидне природе у односу на Србе, био је инспирисан намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.
Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова (и стварни владар), чврсто се држао политичке логике да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу II (1768-1792-1835): “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској - ИП) или нама да припадне... али сама никада -слободна, независна држава”.
Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској јер су угарска “законопрописана правила”, према писању Милоша Милојевића, налагала “уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре... Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и разо рено сто петнаест (115) србских цркава и манастира, “не за време борбе... кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”.
На другој страни, средином јула 1849. године, Аустрија чију су (подмуклу) страну у тим збивањима држали Срби, “пуцкетала” је из четири мала топа на варадин ску тврђаву, тек толико да се Маџарима пружи изго вор да бомбардују Нови Сад. То се и десило: Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непро цењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића-Милоша Светића (1794-1860), адвоката, једног од оснивача Матице србске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “драгоцена грађа за српску историју”; за србску културу и историју србског народа био је то губитак по много чему упоредив и са геноцидним уништењем Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године. (Није Хитлер узаман говорио да “народ коме уништите споменике -за две генерације престаје да постоји као народ”).
Кад су се аустријске трупе повукле из града, врате се Маџари у њега и попале “највећи број српских кућа, те сва варош, за малим изузетком, изгоре”.
Може се сматрати несумњивим да је на “револуционисање” србских непријатеља са северне и северозападне стране одлучујуће утицала “философска мисао” Комунистичког манфеста чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”. На манифестни тероризам и Марксово геноцидно потапање Србије мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927--2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно... а први пут се појавило јануара 1849.године у Марксовом листу Нове рајнске новине... Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао рас но истребљење”.
Није требало да прође много времена, тек нешто мање од тричетврт века, да Аустрија и Ватикан у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “избришу” Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињеном 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, посланик бечког ћесара у Ватикану обавестио папу Пија X (1835-1903-20. август 1914) о мерама које Монархија (уз немачку подршку “да буде рат... да Србија мора бити масакрирана”) намерава да предузме против Србије, а папина сагласност са тим наумом садржана је у жаљењу “зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву...
Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.
На “линији” папе Пија нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922) изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били сагласни и Енглези. Јер, само пет дана пре овог извештаја, енглески радикални лист Манчестер Гардијан призивајући “дивљаштво на коме је заснована енглеска колонијална моћ” и парафразирајући Карла Маркса, онога у кога су се интернационалисти у Србији доскора клели, писао је да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. А у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 -март 1916), британски став према србској страни најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас налазите (Срби -ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије... Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”, Бугарима чије је трогодишње “гостовање” у Србији (од уласка у рат 1915. до капитулације 1918) остало упамћено “по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали... Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама... Имали су чак одред за силовања”; тако је сведочио Арчибалд Рајс (1875-1929).
Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце - народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, четврт века касније проценила да је “наступио нови сјајан и значајан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”. У таквој лакомислености, а веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер (1889-1945?) поручио је Немцима изван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви.... Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немач ке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена.
- Има више мотива да се један народ уништи систематски
и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке
политике у будућности биће та да свим средствима спречи
даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба
и Руса.
И у томе Хитлеровом подухвату, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак Великог рата: његова “идеологија” била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима... док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на свехрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско - римокатоличко. Саставни део тога “пројекта” били су Јадовно и друге јаме по Велебиту, Јасеновац, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке “уљудбе”...
Мада не треба заборавити ни маџарски допринос свему томе јер Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, у свом саопштењу из 1946. године које се тиче Бачке (објављеном у књизи Злочини окупатора у Војводини 1941-1944, Нови Сад 1946), у коме се Срби углавном помињу као Словени, пише и да је током маџарске оку- пације било око 280.000 “присилно интернираних, хапшених и злостављаних... од оног што је на мајчиним њедрима, пак до најодраслијег”, да су “жене и трудне мајке окупатори бестидно силовали тако да су побаци вале утробни плод... мајке су силоване пред очима деце, а лепе и стасите девојке одвајали су на непозната места, одакле се више нису враћале”, да се “убиства, пљачка и други облици терора приликом уласка маџарских трупа у Бачку и Барању могу означити и као најгрубљи вид денационализације - као геноцид, јер су му жртве биле из редова српског народа на рачун којег се желело обезбедити национална превласт.
Завршетак те бруталне пацификације од стране оперативних окупаторских јединица означио је крај ‘нужне’ војне управе, када су власт у својим рукама држали подручни војни команданти”. Постепено, власт је прелазила у руке “редовне” војне управе, “која ће наставити са денационализацијом... да би тај процес, у наредном периоду, прерастао у мађаризацију” подржану маџарском рацијом по јужној Бачкој током јануара 1942. године. Што се тиче “уништења свега што је српско и православно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели -први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску -и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.
То, као прво, а као друго -ваља имати на уму и онај малочас поменути комунистичко-усташки споразум којим су обе стране преузеле “на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадање југословенске државе и свега што је српско и православно”. Отуд и комунистичка наредба од 5. фебруара 1942. године, издата “командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики - Срби. Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфиско- вати, а потом запалити, стоку заплијенити”.
Из исте “кухиње” потиче и Брозова наредба главном партизанском штабу у Србији из фебруара 1944. године да, “када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито индустријалце”, да ће се “имовина великосрпске буржоазије, поглавито индустријски објекти и творнице” пренети у Хрватску и Словенију, да се “особито строго” мора понашати “према српском народу, који је, у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити”, те да “другови из партизанских одреда Србије” морају “показати већу строгост од других” и, на што им је посебно скренута пажња јер је требало разбити србску породицу, деловати “оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”.
У складу са постављеним “опћим циљем” приређен је и партизански Сремски фронт на коме је, како пише историчар Антун Милетић (1931), побијено око 80.000 Србчади недораслих “до бојнога копља”, а можда и свих 180.000, колико наводи правни историчар Новица Војиновић (1927- ? ) који је, по прилици, први поменуо комунистички геноцид над Србима.
Десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредмећено Брозовом “препоруком” да се “ми у Ср- бији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Био је то знак да се по Србији размахне револуционарни терор, тако да се, према неким изворима, Александар Ранковић могао “хвалити” да је од 1945. до 1951. године у Србији пострељано 586.000 “народних непријатеља”
Да се заиста радило о геноциду невиђених размера, казује и један послератни податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата био око 2,400.000 душа, без навођења колик је и чији био “учинак”; у целој ондашњој Југославији, Немци за “своје” признају “свега” око 300.000, не само Срба.
Геноцид над Србима настављен је непосредно по окончању ратних операција - кроз одлуку о “унапређењу” свих србских римокатолика у Хрвате и кроз разбијање србске нације и стварање вештачких нација: маћедонске, црногорске и муслиманске, а шиптарска мањина на Косову и Метохији и маџарска у Војводини Српској послужиле су као изговор за проглашење аутономних покрајина, чиме је тамошњем србском живљу, али и Србству у целини, обешен камен о врат, кога се он још није успео ослободити.
После 1948. године, у складу са наведеним Брозовим обећањем, бројни индустријски капацитети из Србије пренети су у западне “братске” републике. Та “дислокација” по Словенији, Хрватској и Босни, чак и по Арбанији, представљена је тада као “братска помоћ братским народима”, али се убрзо показало да је и то само један од путева економскога разарања Србије, посебно од тренутка када је почела припрема за потапање Србије “пред опасношћу од совјетске инвазије”. У такву “одбрамбену стратегију” нормалан ум не би могао поверовати да се у Ђердапу још не налазе бетонске платформе на којима је било сложено четири милиона килограма тротила, чијом је експлозијом требало да се прегради Дунав, да вода потопи ниже српске пределе и тако “спречи инвазију”.
Посебан вид геноцида над Србима представљао је рат против србског језика и писма, започет на србском ободу, у Јужној Србији, у тек успостављеној брозовској републици Маћедонији, тако што је комунистичка врхушка покушала да убеди водеће маћедонске политичаре и лингвисте да “маћедонски” језик заснују на латиничном писму, не би ли Срби, на тај начин, били “убачени у хрватско-македонски латинички сендвич” и били принуђени да и сами напусте ћирилицу. Покушај тада није успео, али је та идеја остварена 10. децембра 1954. године у “Новосадском договору” у коме је, под ћириличним заглављем Матице србске, у згради Покрајинског комитета Комунистичке партије у Војводини (тамо, за сваки случај, а не у Матици србској да неком од окупљених будућих потписника не би, из чиста мира, пало на памет да одустане), у присуству бројних неименованих партијских руководилаца и “безбедносних структура”, записано да је “народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик”, да је “и књижевни језик који се развио на његовој основи... јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским”, те да су латиница и ћирилица “равоправне”. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице србске, као да никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић (1804-1854), секретар Матичин целу трећину свога животног века:
“Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје”.
Коју деценију касније, о уништењу “свега што је српско и православно” “бринуо” је и папа Јован Павле II (1920-1978-2005), Пољак, тако што је средином августа 1992. године позвао трупе Европске уније и Север- ноатлантског савеза (НАТО) на крсташки рат против Срба, будући да “Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем”. Па је почетком фебруара 1993. године, у Листу енглеске цркве објављен текст Колина Берклија “Хрвати без покајања”, у коме се категорички тврди да је суштина свих текућих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”. Све то била је “кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави”.
Ако западни фашикрати нису тада послушали папу, “искупили” су се марта 1999. године, када је у необјављени “бомбастични” рат против Србије са чак стотинак хиљада више од седам милиона (7,000.000) душа, кренуло подоста земаља (осамнаест или деветнаест) са “једва” 882,000.000 (осамсто осамдесет два милиона) становника, односно сто двадесет пет (125) разноразних “земљака” на једног Србина. Да се успело у “победничкој” намери и од Србије створен “празан простор”- осталоме свету било би “хришћански” објашњено да то није био геноцид јер је тај беспримеран злочин именован као “милосрдни анђео”: две трећине гађаних циљева били су цивилне природе, бомбардована су хемијска и нафтна постројења изузетно опасна по живи свет (не само по живе Србе), на Србију и Црну Гору изручено је приближно петнаест тона осиромашеног уранијума и неодређено велика количина нуклеарног отпада - све то са несагледивим последицама...
И то у време кад на Филозофском факултету у Новом Саду увелико делује лекторат за непостојећи хрватски језик “који ће значајно допринети развоју језичких компетенција наставника који спроводе наставу” на већ поменутом непостојећем хрватском језику, у Војводини и уопште; -У складу са реченим комунистичким наслеђем, у Србији је оформљено двадесет и десет националних савета, за све и свакога осим за Србе (наводно већински народ у Србији), те се и могло десити да правоснажном пресудом једног окружног суда у Војводини Србској буду потврђени “законитост рада... покрајинског секретаријата (за прописе, управу и националне мањине) и право на службену употребу традиционалних назива насељених места на језицима националних мањина”.
Србија, тако, вољом својих управљача “на мала врата” уводи угарску окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918, а богами и оној од који век раније -чиме се наговештава слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље. Ово утолико пре што је Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботици, поодавно, 2003 године, на својој званичној “веб” презентацији објавио “Назив насељених места у Војводини на маџарском” (око 380) -што ће, у тренутку када то такозвана међународна заједница оцени прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужити великомаџарским политичарима као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџарској номенклатури Вајдасаг Аутоном Тартоманy, изворна маџарска земља, да су маџарски називи појединих места старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народносни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “знања” званичне историјске “науке” у Срба о недугој србској старини у Панонији; -Благодарећи тешко схватљивој самовољи (или зловољи) неквалификованог (некомпетентног) законодавног тела у Србији, србски језик и србско писмо (ћирилица, односно србица), у срећна времена основна обележја србскога националног бића, доведени су до линије која означава њихов нестанак: уместо да србски језик и ћириличко писмо буду у Србији у обавезној употреби, и једно и друго сведено је на “службену употребу”, што значи да ћирилицу, једним процентом укупне “употребне” масе, чувају једино ретки стари пекари, лимари, кројачи, обућари... који себе, по навици, и даље рачунају у Србе. Они “остали”, а њих је, по несрећи, безброј, прихватили су став о “доминацији латиничне културе”, односно антицивилизацијску подвалу о ништавости србске културе и о нужности да се србски народ одрекне своје прошлости у корист некога неименованог “новијег културноисторијског и политичког” чиниоца (и верског, наравно), према рецепту примењеном још на Берлинском конгресу 1878. године, кад је Србима признато “право” на прошлост тек од Немањића; -Још 1994. године, Унеско је прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Четрнаест година касни- је, “хрватски језик” дочекао је “међународно признање”, тако што су “изменом постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (сиц!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом хрв и српски језик с кодом срп. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака срц (Сербо-Цроатиан-Роман), а за српски језик сцц (Сербо-цроатиан-Цyриллиц) које су ознаке третирале та два језика као један језик... Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (сиц!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. ру на 2008., док се ознаке срц и сцц у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измене не би дошло да захтев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда”.
“Хрватски језички кумови” налазе се, дакле, у антисрбским институцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с потписом извеснога њеног управника који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити како би се осигурало да материјални производи, процеси и услуге одговарају својој сврси”. Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред “живог” Института за србски језик у оквиру Академије наука, наводно србске, и њеног Одбора за стандардизацију, доносе најсрамотније одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића (небитно је како би оне поступиле да је такав потпис од њих тражен!), исто као што се не зна због чега многи “научни” Срби своје радове објављују латиничним писмом; -Поштујући доказано правило Николе Пашића да су “закони писани за наши противници”, већ помињано неквалификовано законодавно тело, да ли са своје главе, “са луде”, да ли по налогу некога “важног” са стране, на брзу руку, “све по ладу да га не познаду”, припремило је закон о родној равноправности. Није околишило, оно је одмах ударило на језик, оно што једном народу, посебно србском кога француски слависта Сипријан Робер (1807-1865) зове “почетни народ мајка”, а његов језик “језик-мајка”, представља животно обележје -обележје без кога један народ и не постоји. Зато је не часећи ни часа, у складу са својом неквалификованошћу, али и квалификованим антисрбством, у неку 17. тачку свога родног закона оно уписало да “родно осетљив језик... промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионал- ном животу”, а све како би се у дослуху са неком 6. тачком “утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца”, чиме је србском народу, у јасној намери да му се измени национална свест, одједном нанесено “рана седамнаест”, толико тешких да ни “десну у лијевој” не може носити. Ипак, да би родноравноправна креатура родноравноправног закона доказала надмоћ своје несувислости, али и да би прикрила сопствену геноцидну намеру, два-три дана по званичном наметању поменутог закона, у виду најпростачкије уличарске спрдње понуђена је “сарадња” Одбору за стандардизацију србског језика и Матици србској јер “ми сматрамо да су они (у Одбору за стандардизацију и у Матици србској -ИП) научници, да су они истраживачи, изванредни лингвисти, чувари традиције српског језика и очекујемо их у министарству са добрим саветима, а на задовољство и жена и мушкараца у Србији”.
Мада, и “осмо светско чудо” настало је на “потреби” да у Земљи Србији све именице могу имати придев, али употреба те граматичке форме једино није допуштена “Србији” и “Србину”. Србину се, ако ништа друго, може “приде(в)нути” да је “националиста”, ни мање ни више него “српски”, што увек треба читати као шовиниста, односно непријатељ свих “двадесет и десет народа, народности, националних мањина и етничких група у нашој општини, улици, у видокругу и шире”.
Све у складу са намером најновијег светског поретка да од Србије начини празан простор, земљу која неће бити ни држава ни нација, а србски народ претвори у безличну масу отуђену од сопственог историјског, културног и људског бивствовања и, наравно, с усађеном кривицом за наводни заједнички злочин против човечности.
Препознаје ли се све то, нарочито геноцидне намере домаћих “мајстора за прљаве послове”, вртоглавом брзином приближује се време о коме је пре доста година говорио Драгош Калајић (1943-2005):
Ако неком Србину буде стало до тога да остане Србин, преостаје му само да избегне у Русију! Мањ ако некоме у међувремену не падне на ум да нешто приреди у обрнутом смеру. Биће да је на ово последње мислио онај на самом почетку ове књижице помињани Дејвид Бајндер, кад је написао да “дугорочно гледано... НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже.
Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом насред пута надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.
Крајем јула 2021(7529)
Коментари
Постави коментар