Историјски подсетник Илије Петровића: БОЛНИЦЕ ШКОТСКИХ ЖЕНА ЗА СРБИЈУ

 

Повод

Текстом “Чујте Срби! Улица за великог добротвора Сер Томаса Липтона”, објављеном 25. јуна 2021. године на сајту ИН4С, Мишо Вујовић саопштава нам да је “почетком Великог рата, Томас Липтон своје бродове уступио Црвеном крсту да превозе и збрињавају рањенике”, да “крајем 1914. године у Србију долази група британских медицинара да помогне у борби против пегавог тифуса”, да “у јеку епидемије, током 1915. године, овај свестрани човек и хуманиста, са великом медицинском екипом и пуним бродом помоћи, посећује Србију, обилази болнице британске медицинске мисије у Београду,  Врњачкој Бањи и Крагујевцу и Нишу”, те да је “слао свакодневне апеле, допремао помоћ, понашајући се скромно, делећи и смештај и храну са осталим особљем”, због чега поменути Мишо Вујовић “апелује на локалне власти Београда, Крагујевца, Врњачке Бање и Ниша да се овом врлом пријатељу Србије одуже бар једном улицом у свом граду”.

Без обзира на управо исказане “ситне” бесмислице о момку који је “своје бродове уступио” да по Србији “превозе и збрињавају рањенике”, те да “са... пуним бродом помоћи... обилази болнице... у Београду, Врњачкој Бањи, Крагујевцу и Нишу”, али и тврдњи да је “група британских медицинара помагала “крајем 1914. године... у борби против пегавог тифуса” кад томе није било време, медицинско мисионарење с енглеског острва заслужује да се о њему каже нешто више.

ЕлсиИнглис

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у Србију трудом Савеза шкотских женских друштава, а године 1914, кад су гласови о рату били све јачи, докторка Елси Инглис била је његов секретар. Њеним залагањем, уз отпор и велико потцењивање исказано у званичним градским службама, јула исте године формирана је у Единбургу женска добровољачка санитетска јединица. Некако истовремено, госпођа Мејбл Ени Сент Клер Стобарт која је своје ратно искуство стицала у Балканском рату (1912), започела је сличну делатност у Лондону. Месец дана касније, она се са својом новом Женском војном болницом налази иза фронта код Антверпена. Почетком августа учествује у организовању Женског одреда хитне помоћи и искусна санитетска радница госпођа Евелин Хаверфилд која одмах постаје заповедник Женске добровољачке резерве.

Евелин Хаверфилд

Чим је рат почео, докторка Инглис мобилисала је своје добровољне јединице и кренула с њиховим обучавањем. Истовремено, она је својим сарадницама у женском покрету предложила да отпочну с прикупљањем прилога за опремање једне пољске болнице с искључиво женским особљем, која би била понуђена за рад на неком од ратишта по Европи. “Подухват је почео сасвим скромно, с циљем да се прикупи хиљаду фунти како би се опремила једна болница, а завршио се тако што је до краја рата скупљен добровољни прилог у укупном износу од скоро пола милиона фунти, и потпуно опремљено четрнаест пољских болница које су деловале у Француској, Белгији, Србији, Румунији, Русији и другде, помажући скоро свакој савезничкој војсци или организацији Црвеног крста - осим британској. Јер тужна је истина да је британско Министарство рата без предомишљања одбило маштовиту и племениту понуду докторке Инглис... да пошаље једну целу пољску болницу с особљем састављеним од жена хирурга и лекара у активну службу”. И баш захваљујући чиновничкој “препоруци” госпођи Инглис да “иде кући и седи на миру”, од 20. августа 1914. године шкотски женски покрет, односно његов Савез шкотских женских друштава, постао је главни штаб Болница шкотских жена за службу у иностранству.

Крајем 1914. године, под утиском нових сазнања о неприликама у Србији, докторка Инглис понудила је српском посланству у Лондону да једну јединицу Болницу шкотских жена упути на српско ратиште. На ту поруку добила је телеграфски одговор да “Српска влада прихвата понуду са захвалношћу”. “Пошаљите нас тамо где смо најпотребније”, тражила је докторка Инглис. Ова енергична и самоуверена жена врло је подстицајно деловала на своје сународнице, тако да је Френк Хестингс, представник Србског Црвеног крста у Енглеској, с разлогом записао при крају Великог рата да “нема ниједне земље осим Србије, за коју би похитало у толико великом броју добровољних радника. Они су, без изузетка, вршили своју мисију у корист српскога народа још од првих дана Балканских ратова до данашњег дана и предано радили не тражећи никакву личну корист или награду”.

Болница шкотских жена у Кардифу пре поласка за Ваљево

Медицинске мисије стижу у Србију

У децембру 1914. године, кад се већ чинило да је Србија у безизлазном војном положају, из Саутемптона испловила је Прва јединица Болница шкотских жена, под управом др Елинор Солто. Да би могла деловати несметано, та је болница понела сву потребну опрему укључујући основне намирнице, лекове, постеље и постељину за сто пацијената. Екипа је у Крагујевац стигла током јануара, а морала је да одмах прими 250 пацијената. До пролећа болница је имала 650 кревета. Некако истовремено, са Болницом Шкотских жена стигла је у Србију, у Лазаревац, и др Едит Холвеј. Мада је капацитет болнице био 400 постеља, она је у просеку имала 900 пацијената, у једном тренутку и свих 1.200. Док је Србе лечила од пегавог тифуса, оболела је и сама докторка Едита.

Пегавац је већ косио по Србији, па је докторка Солто прегла да отвори и посебан стационар за заражене болеснике. Иако јој је са тим у вези било послато још десет болничарки, у Болницама шкотских жена ипак су одлучили да растерете Крагујевац и да у Ваљеву отворе још једну болницу. Тамо се, наиме, стање све више погоршавало; пегавац се ширио стравичном брзином, а рањеници, због недостатка медицинског особља, били су остављени без икакве неге.

У међувремену, а и касније, “пристизале су медицинске мисије и квалитетно опремљене болнице, тако да су у току 1915. године у Србији радиле четири велике болнице Савеза жена Шкотске (Женске болнице) и то у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу, Младеновцу, и две велике енглеско-српске болнице у Крагујевцу и Скопљу”. Радиле су тада и болнице шкотских жена у Крушевцу и Врању, а наредних година и медицинске мисије у Острову, Вертекопу, Драгоманцима, на Добруџи, у Ајачију (на Корзици), Соланшу (у Француској, испод Алпа, западно од Шамонија); ова последња била је намењена лечењу туберулозних болесника. (Да овде не помињемо доктора Вилијема Хантера и његову двадесетседмочлану војну мисију која је и угушила тифусну епидемију у Србији).

Елинор Солто

Почетком 1915. године све више се ширила акција за помоћ Србима, па је Ивнинг Стандард 30. јануара, објавивши телеграм србске владе да о њеном трошку упути “још лекарки”, позвао школовано медицинско особље да крене у Србију.

Добровољци у Енглеској и даље су се пријављивали за одлазак у Србију, а пристизала је и нова материјална потпора. Образовано је још неколико нових јединица Српског потпорног фонда и Болница шкотских жена, приправних да крену чим се обезбеди транспорт. Међу њима је била и велика англо-српска болница, касније позната као “Јединица Бери”, под заједничком управом хирурга Џемса Берија и његове жене Меј Дикинсон Бери, такође лекара. Та јединица биће једна од најбоље опремљених болница које су стигле у Србију.

У фебруару, британска краљица Мери прихватила се покровитељства над Српским потпорним фондом, а у Одбор су ушли, било као почасни, било као активни чланови, примера ради, бискуп лондонски, политичари Лојд Џорџ и Винстон Черчил, археолог Артур Еванс, кардинал Борн, историчар Џорџ М. Тревељан, леди Лејла Пеџет, госпођа Мејбл Грујић, и други.

Друга јединица Српског потпорног фонда, именована по леди Корнелији Вимборн која је дала средства за њену опрему, већ је била на путу према Скопљу; требало је да се тамо прикључи јединици леди Пеџет, чијих се шеснаест лекара и болничарки, од укупно деведесет особа, разболело од пегавца. Разболела се и леди Пеџет, али је она, чим се опоравила, поново дошла на ратиште, с новом медицинском екипом од шездесет четворо сарадника, међу њима и двадесетак из њене претходне мисије.

леди Лејла Пеџет

Током марта 1915. године у Лондону је припремљена Трећа јединица Српског потпорног фонда, а на њено чело стала је госпођа Стобарт, управо приспела са француског ратишта. Изванредно опремљена болница, са педесетак људи у екипи, испловила је из Енглеске 1. априла, а тек крајем месеца стигла је у Крагујевац. У њеној опреми, осим више од шездесет шатора, налазило се “триста постеља с постељином и ћебадима, бале с одећом за рањенике и избеглице, велика количина кухињске опреме, укључујући пет штедњака с пећницама, неколико преносних бојлера за топлу воду, велики резервоари за хладну воду, материјал за перионице, храна, велика количина разних лекова, сав санитарни материјал, укључујући апарате за дезинфекцију, преносна купатила и нужнике, и неколико амбулантних кола”.

Некако у исто време, укључује се у пропагандну кампању и млада новинарка Ана Христић школована у Оксфорду, да би, касније, она и њена мајка управљале потпорном организацијом “Мисија Христић” у Ваљеву. “Али неоспорна краљица свих акција за прикупљање прилога била је госпођица Катлин Берк. Докторка Инглис је ‘открила’ ту дражесну младу жену када је ова постала секретар Лондонског одбора Савеза шкотских женских друштава. Наслућујући успех, др Инглис је једног дана предложила Катлини Берк да уместо ње оде у Оксфорд и одржи говор на једном скупу у име Болница шкотских жена... Био је то прави тријумф - она се показала као речит и убедљив беседник и од тог тренутка није се зауставила на путу којим је кренула. Постала је сензација, неуморни амбасадор Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда и марљиви скупљач прилога за добротворне организације у свим ратним сферама, а нарочито у Француској... Два пута је путовала у Америку, где је ускоро постала позната као ‘наша вољена девојка’. Говорила је у Карнеги Холу и била је прва жена која је одржала говор у Њујоршкој берзи, чији су чланови одмах приложили пола милиона долара”.

Ана Христић

Повећани прилив финансијских средстава омогућавао је да се болничке јединице и даље оснивају и шаљу у Србију. Докторка Инглис потрудила се тада да на место главног лекара једне од њих доведе докторку Алису Хачисон. С великим искуством на ратиштима, најпре у Бугарској (током балканских ратова, са докторком М. Стобарт), а касније у Француској, с првом јединицом Болница шкотских жена, докторка Алиса прихватила је позив и крајем априла запутила се у Србију на челу нове мисије. 

После скоро двадесетодневног боравка на Малти где је требало пружити лекарску помоћ већој групи енглеских рањеника са Дарданела и Галипоља, експедиција је преко Солуна стигла у Ваљево тек почетком јуна. За непуне две недеље тамо је уређен велики болнички комплекс у који је затим смештена пољска болница, најбоље дотад опремљена, како се тврдило: шест великих шатора за болеснике, хируршка сала, перионица, кухиња за болеснике, шатори за пријем болесника, шатори за купање, кухиње и спаваонице за медицинско особље, велика трпезарија, канцеларије за главног лекара и управника, шатори за гориво, залихе медицинског и другог материјала и остало. За докторку Хачинсон било је то “знамење наде и чуда”, а она се и сама питала “у какве се непознате области (њена мисија) упустила и у коју сврху”.

Део медицинског особља са стране укључивао се непосредно у србске болнице. Тако, на пример, у Моравској војној болници код Ћеле Куле, највећој епидемијској болница у земљи када је у војсци и народу владала епидемија пегавог тифуса, радило је приближно 1.100 особа (нешто преко 625 домаћих, остало са стране, међу њима и 168 заробљеника, највише њих као добровољци).

Елси Инглиш - Болница Шкотских жена у Србији

Почетком маја стигла је у Крагујевац и докторка Инглис. Она је тамо преузела дужност главног надзорника свих јединица Болница шкотских жена у Србији. Иако је углавном боравила у Крагујевцу где је др Солто држала три болнице (хируршку, за пегавац и за повратну грозницу), докторка Инглис стизала је да одржава редовне везе са свим јединицама Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, као и са Српским Црвеним крстом и војним санитетом. “Између докторке Инглис и Срба дошло је до љубави на први поглед. Они су били народ драг њеном срцу - храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања - ‘џентлмени по природи’, звала их је. Она их је обожавала, а они су је са своје стране поштовали и волели. Не само што су били дубоко захвални тој нежној, марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било најтеже, него су били очарани њеним једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је њена личност зрачила. Касније су у Србији говорили: У Шкотској су је начинили лекарем, у Србији смо је хтели начинити светицом”.

За кратко време, по већим српским градовима никле су добро опремљене болнице, од којих неке и у близини ратне зоне. Такође, отворене су многе прихватне амбуланте и превијалишта непосредно иза линије фронта, а касније, почетком лета 1915, и већи број друмских диспанзера (амбуланти), на међусобној раздаљини од четрдесетак километара.

Током лета 1915. године у Србији су “радиле четири пољске болнице Болница шкотских жена - у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу и Младеновцу - две јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу и Скопљу, Јединица Бери и болница британског Црвеног крста у Врњачкој Бањи, још једна болница британског Црвеног крста у Скопљу, велика британска болница за инфективне болести у Београду (са тридесет лекара - ИП), углавном за савезничка војна лица, и неколико мањих јединица. У њима је било укупно преко шестсто британских лекарки, медицинских сестара, болничарки и добровољних неговатељица. У то особље није било убројано женско медицинско особље и добровољне раднице које су дошле по властитој иницијативи и биле придодате српским болницама и потпорним организацијама, као што је била јединица госпође Христић у Ваљеву. У једном тренутку у земљи је радило педесет британских лекарки. Четрнаест их је било само у јединици Српског потпорног фонда којом је руководила госпођа Стотбарт. Осим британских јединица, у Крагујевцу је била једна велика руска болница, две америчке, једна француска медицинска мисија”.

Због тога што о деловању страних медицинских мисија уз српску војску нису сачињавани уредни прегледи ни током ратних збивања ни касније, подразумева се да ни довде пружени подаци нису потпуни. А само поређења ради, макар колико то било збуњујуће, навешћемо овде још два домаћа извора за исту тему.

Према запису др Хранислава Јоксимовића из Српског Црвеног крста, “у ратовима 1914-1915. радиле су ове стране мисије: 4 руске са 16 лекара, 153 сестара и 29 болничара и 6 других мисија; три грчке, 14 енглеских мисија, три америчке. Све мисије имале су 82 лекара и 429 болничара, сестара и других. Дошао је 1915. и велики број француских лекара. Све ове мисије дошле су на молбу нашег Црвеног крста”. (На другом месту дат је кус и непристојан закључак Српског Црвеног крста да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара”).

Др Лазар Генчић, начелник санитета српске Врховне команде у времену од 1912. до 1916. године, нуди нешто друкчије податке, макар и сасвим уопштено: “Кад се епидемија почела нагло ширити, морали смо се званично обратити за помоћ својим моћним и богатим савезницима на западу, а они су одмах решили да нам ту помоћ пошаљу из средине својих сопствених војних Санитета. Француска нам је влада упутила 100 војних лекара, међу њима је било доста искусних бактериолога и стручњака за сузбијање заразе, а Енглеско Министарство Војно послало је једну групу од 30 војних лекара, под вођством неколико лекара, који су били пуни практичних искустава, стечених у борбама са разним епидемијама по Енглеским колонијама... У земљи је (1915. године - ИП) било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара”.

Не са циљем да српске изворе “упућујемо на поправни”, овде само наводимо речи Катарине Штурценегер из Швајцарске, која је на српском ратишту била и 1912-1913, да је током епидемије тифуса 1915. године, “у тој великој невољи почела да пристиже помоћ са свих страна. Француска је послала преко 200 лекара, Енглеска преко 100, а Русија је послала велике мисије које су донеле комплетну опрему и преузеле целе болнице”.

Због тога што о деловању страних медицинских мисија уз српску војску нису сачињавани уредни прегледи ни током ратних збивања ни касније, подразумева се да ни довде пружени подаци нису потпуни. А само поређења ради, макар колико то било збуњујуће, навешћемо овде још два домаћа извора за исту тему.

Према запису др Хранислава Јоксимовића из Српског Црвеног крста, “у ратовима 1914-1915. радиле су ове стране мисије: 4 руске са 16 лекара, 153 сестара и 29 болничара и 6 других мисија; три грчке, 14 енглеских мисија, три америчке. Све мисије имале су 82 лекара и 429 болничара, сестара и других. Дошао је 1915. и велики број француских лекара. Све ове мисије дошле су на молбу нашег Црвеног крста”. (На другом месту дат је кус и непристојан закључак Српског Црвеног крста да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара”).

Др Лазар Генчић, начелник санитета српске Врховне команде у времену од 1912. до 1916. године, нуди нешто друкчије податке, макар и сасвим уопштено: “Кад се епидемија почела нагло ширити, морали смо се званично обратити за помоћ својим моћним и богатим савезницима на западу, а они су одмах решили да нам ту помоћ пошаљу из средине својих сопствених војних Санитета. Француска нам је влада упутила 100 војних лекара, међу њима је било доста искусних бактериолога и стручњака за сузбијање заразе, а Енглеско Министарство Војно послало је једну групу од 30 војних лекара, под вођством неколико лекара, који су били пуни практичних искустава, стечених у борбама са разним епидемијама по Енглеским колонијама... У земљи је (1915. године - ИП) било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара”.

Не са циљем да српске изворе “упућујемо на поправни”, овде само наводимо речи Катарине Штурценегер из Швајцарске, која је на српском ратишту била и 1912-1913, да је током епидемије тифуса 1915. године, “у тој великој невољи почела да пристиже помоћ са свих страна. Француска је послала преко 200 лекара, Енглеска преко 100, а Русија је послала велике мисије које су донеле комплетну опрему и преузеле целе болнице”.

“Пренатрпаност болница, даноноћне колоне рањеника који сатима чекају, на киши и хладноћи, да буду примљени, непрекидни рад хирурга и других стручњака у борби за живот војника, уз недостатак многих средстава за успешну интервенцију - све је то често доводило до очајања припаднике иностраних медицинских екипа. Женска осећајност била је пренапрегнута иначе очајним условима рада. Али задивљујућа енергија, коју нико не би могао очекивати од ових крхких створења... успевала је да умањи трагедију на коју је тада био осуђен српски народ”.

И тако даље, и томе подобно.

После свега, потписнику ових редака преоста једино да, после вишегодишњих истраживања, у "Поменик медицинског особља са стране 1912-1918", Нови Сад 2020, упише 3.446 имена, тих подвижника за Србство са разних страна, не само из Шкотске, којима се србски народ још није достојно одужио. Не рачунамо с поруком леченог капетана србске војске Михајла Л. Димитријевића који је октобра 1918. године, из Ниша, написао госпођици Изобел Рос:

“Без вашег труда... било где иза наших борбених линија, Срби не би могли да постигну оно што су постигли... Ми се сви морамо... дубоко поклонити... свим драгим и храбрим британским дамама које су помогле Србима да се довољно опораве за нове победе. Нека Вас Бог све благослови и нека Вам Он одужи наш велики дуг” .

Не рачунамо, наравно, чак и кад знамо колико су биле истините речи госпођице Дороти Дот Њухол да је то био “анониман рад, рад без труба и фанфара, без песме и помпе, заборављен. Али, убеђена сам, вредело је”.

Вредело је, ваистину.

Чија је слава Шкотских жена?

Несумњиво је да су Болнице шкотских жена уложиле огроман труд у лечење србских рањених војника и србског цивилног становништва, али је србском свету, и не само њему, познато премало имена тих племенитих подвижница. (Није искључено да је србска небрига - у потоњим деценијама - за ту скоро невероватну појаву стварала отпор према србском народу, у још већој мери од подршке коју су му ти заборављени србски пријатељи исказали својим доласком на србска ратишта). Кад год се говори о учешћу страних медицинских мисија у Великом рату 1914-1918, помињу се, углавном, леди Пеџет, Елси Инглис, Едвард Рајан, мис Стобарт, Флора Сендс, Џин Симондс, Елизабет Рос, Меј Дикинсон Бери, Џејмс Бери, Изобел Рос, Олива Келсо Кин, Агнес Аугуста Миншул, Кетрин Мекфејл, Лилијан Чесни, Алиса Хачинсон, Евелин Хаверфилд, Флора Скот, Катлин Берк, Виљем Хантер и, можда, још понеко. Мање-више, овде су наређани лекари, а медицинских сестара, болничара и осталог пратећег особља скоро ни за лек.

Заправо, осталог пратећег особља било је толико (и у збиру и у стручном погледу) да њихова улога у лечењу србских рањеника и болесника умногоме превазилази појединачни учинак било кога од оних чија се имена налазе на списковима славних. Потписник ових редака “открио” је да је ту чињеницу једини поштено схватио др Џемс Бери, лекар по коме је Јединица Бери добила име, кад је по повратку из Србије (1916) објавио књигу о деловању своје мисије; као аутори те књиге слове сви чланови Јединице.

Нешто су шкртији били непотписани аутори Споменице Леди Пеџет, Мелбурн 1959, који су пописали све чланове њених двеју мисија укључујући дужност у њој, али су скоро сва лична имена свели на почетно слово или су их, код милосрдних сестара, најчешће испуштали.

О саставу медицинске мисије, примера ради, није бринула ни Изобел Рос, Мала Сива Препелица, која је у својим дневничким белешкама помињала само поједина лична имена; она је, наравно, могла знати ко се све налазио у “њеној” мисији, али није сматрала да је то значајно за тему.

Подразумева се да друкчије није могла поступити ни Моника Крипнер. Њен изузетно вредан рад о Болницама шкотских жена, њиховом деловању уз србску војску, међусобним односима србких рањеника и болничарки, лекарки и милосрдних сестара, није ни могао поменути сва имена јер их нису знале ни њене саговорнице. Али зато она је својом књигом још једном, у врло озбиљној форми, осветљавала ликове оних које су већ били познате, а “остале” је могла поменути само као опште место. Своју књигу она је започела случајним сусретом са докторком Френсис Дејзи Вејкфилд, током неког туристичког путовања по северној Африци: “Слушала сам као опчињена док ми је приповедала своје доживљаје као лекар, мисионар и лингвист међу номадским народима Средњег истока и Туарезима с планине Хогар у централној Сахари. А онда, једног дана, почела је да ми прича о томе како је као млада лекарка радила у једној јединици Болница шкотских жена у Србији за време Првог светског рата. Тада сам први пут чула за те јединице и за мене је било право откриће што чујем о службовању толиких жена - хирурга, болничарки, неговатељица и возача - у фронтовским болницама и пољским превијалиштима”. А то је откриће могло бити оплемењено новим подацима само на основу накнадних разговора с онима које је упамтила госпођа Дејзи - а она је могла упамтити само нека “значајнија” имена. И тако, у круг: познати о познатима, а “остали” се у њихоом великом делу налазе само као зачин који се, можда, подразумева.

Изворни спискови

Трагом новинске приче да је само леди Инглис “сопственим примером подстакла долазак у Србију више од шест стотина болничарки”, овај потписник је благодарећи труду који су уложили др Изабела Петровић, на “привременом боравку” у Белгији, господин Хенри Саливен и госпођа Барбара Меклин, архивисти Градског архива у Глазгову/Шкотска, затражио и добио спискове “једног броја посебних јединица”, похрањене у посебној архивској збирци. Ови спискови с укупно 1.032 имена, за које су и архивисти из Глазгова написали да су непотпуни, сведоче о деловању Болница шкотских жена 1914-1918. године, и на српским бојиштима и у лечилиштима у дубокој позадини, како следи:

• Прва и Друга србска јединица, на ратишту у Србији;
• Корзиканска јединица (Трећа србска јединица) која се старала о србским избеглицама и војницима током опоравка на Корзици;
• Америчка јединица (Четврта србска јединица) названа тако због тога што је финансирана и добровољним прилозима из Сједињених Америчких Држава;
• Лондонска јединица (Пета србска јединица и Транспортна колона II) названа тако због тога што ју је организовао и њене трошкове подмиривао Лондонски комитет Болница шкотских жена, деловала је уз Србску добровољачку дивизију на добруџанском ратишту и у Одеси;
• Шеста србска јединица смештена у Саланшу (Француска, Горња Савоја, испод Монблана, западно од Шамонија), као болница Елси Инглис за избегле србске момке (војнике);
• Јединица Гиртон и Њунхем (Друга француска јединица), од октобра 1915. у саставу француских експедиционих снага стационисраних најпре у Солуну а 1919. године премештена у Београд, названа тако по женском колеџу Гиртон и Њунхем с Универзитета у Кембриџу који је за Јединицу дао највећи део и особља и финансијских средстава.

Спискови су сачињавани од октобра 1919. до марта 1920. године, а садрже имена појединих особа, послове које су обављали и време које је свако од њих провео на служби у јединици.

Нажалост, Градски архив у Глазгову нема потпуну листу медицинског, техничког и другог особља медицинских мисија које су Болнице шкотских жена послале у Србију и на друга места (на Солунском фронту и у избеглиштву) у којима су се лечили српски рањеници и грађанска лица; нема, примера ради, многих имена које помиње Изобел Рос у својим дневничким записима под насловом Мала Сива Препелица. Због тога, на све спискове који се објављују треба гледати као на слабашан покушај да се сазна колико је крупан био допринос медицинских мисија послатих с енглеског острва (и његовог Комонвелта) србској војничкој победи у ослободилачким ратовима 1912-1918. године.

Сви који пишу (уз премало изузетака) о страној медицинској помоћи србскоме народу током тих збивања, не бележе имена оних без чијега би рада и свако много пута помињано “звучно” име звечало упразно. То је и разумљиво кад су србски аутори у питању јер они су одрастали под култом ЈахачаСаЧелаКолоне и мисле да се без нечијега култа не може ни живети.

Макар то био и култ сер Томаса Липтона, “једне сламке међу вихорове”.

Једноставније би и поштеније било да се предложена “улична” сврха наслони на култ Шкотских жена.