НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА БРИТАНИЈЕ

Славни тројанац Енеj из Илијаде имао је унука Брита (Britus), који је 1103 године допловио до Коситерских острва и пристао на обали Темзе, основавши Нову Троју на месту данашњег Лондона. Земља добија ново име Британија по Бриту, који је са женом Игнаге имао три сина: Локрина, Албанаћа и Камбера. После 24 године владавине и смрти Енеја настале су три краљевине: Локрин је добио средњи део острва данашњу Енглеску која се по њему прво звала Локриа, Камбер доби део око реке Севера (Сабрина) у данашњем Велсу (Камбрија), а најмлађи Албанаћ је добио данашњу Шкотску која се по њему назвала Албанија (владајуће учење).

Када је Брит са својим Тројанцима или Кимбрима 1103 стигао на обалу Британије, он је већ имао визију града који ће основати на Темзи и назвао га је Нова Троја. Град се дуго тако звао све док није добио ружно име Триватиум за време Луда, Касибеловог брата који је водио рат против Цезара. Луд је изградио одбранбени зид око града, улепшао га је велелепним зградама и наредио  да се град назове Кав-Луд. Због тога је избила свађа између њега и брата Нениуса који је био увређен због преименовања Троје. Ову свађу краљева описује Гилдас први европски историчар (владајуће учење).

            Да ли је ово најстарија историја Британије или млада измишљотина?     Британски историчари још ни данас нису начисто са својом најстаријом историјом. Када је археолог R. Burley 1969 откопао тврђаву Виндолану (данас Chesterhalm) „јужно од Хадрианових зидова“, одмах је знао да потиче из друге половине 2 века, као и да је највероватније била Хадријанова палата што не може да буде тачно! Придружио му се G. Gill:  Крајем 1 века је изграђена тврђава кад је Рим почео да умирује север Британије. Она је припадала низу тврђава на Римском путу, који је пресецао Енглеску између Тyнеа и залива Солнерy. Налази које је Burley откопао у Виндолану су можда послужили Хадриану када је посетио ове регионе да би надгледао изградњу ових граничних зидова. Али, пронађене „римске пограничне зидове у Европи“ Л.Г. Гајзе је већ описао као апсурдне у своме делу „Ко су били Римљани“.  

У шпанској историји, Хадријан је као и Трајан рођен у близини данашње Севиље. Према важећој хронологији, око 1800 године ст. ере шпански Келти су под воћством Мила (Milesiusa) из Пание (Шпаније) преко Бретање и мора стигли у Корвелиу и Велс, где себе још и данас називају Cymbri (Срби) а свој језик Cymric. Најстарија писана историја Британије приписује се Гилдасу, који је био први који је у 6 веку саставио историју енглеских краљева, али је онa уништeнa! Онда је су Нениус то исто урадио у 9 веку (владајуће учење). Међутим, они који су изучавали његов рад сматрају да то дело потиче најраније из 13. века! Тако, сада имамо у фалсификовној најстаријој историји Британије владаре који се зову: 1. Britus 2. Lokrin 3. Guendolena 4. Madd  II 5. Ebracus 6. Britus... Последњи je Cadnallader који је отпутовао у Рим, па је од папе Сергиуса прихватио хришћанство. Да ли смо у оно време имали папе?

У Гилдасовој историји Енглеске краљеви и кнежеви су се друкчије звали: Ида, Ада, Елдрић, Деорић, Едерлић, Елтрић, Адул, Гулетић, Булић, Кантагунић, Дурилић, Картић, Керетић, Кормач, Дектрић, Деорић…Сви  британски владари су имали само српска имена. То је тачно! Не постоји стара енглеска историја! Ово су владари до деветог века по старој историји Британије. Античка Британија је имала безброј полустрва и 28 краљевина, где су живела четири народа: Брити, Пикти, Скоти и Саксони.

Мак Алистер је био први који је сагледао истоветност, између преисторијске културе Британских острва и Хелма (Балкана), означивши Винчу у Србији као њихову заједничку колевку. Халдан и Чајлд су били још конкретнији. Оваква истоветност између преисторијске културе Британских острва и Балканског полуострва су се Халдану чиниле тако велике, да се после Другог светског рата усудио да објави да је Британско острво у старини било „балканска колонија“ чиме је потврдио Мак Алистерове налазе. Халдан и Чајлд су због тога постали толико неомиљени да су морали да напусте Енглеску. Халдан је отишао на један универзитет у Индију а Чајлд у Аустралију где је извршио самоубиство.

            Научници који су се после њих бавили овим питањима, увидели су опасност од истините терминологије својих претходника за преисторијско време, па су уместо „Балканског полуострва“ и „Винче“ увели конструкције: „за време Келта“, „за време Илира“, а уз њих још Венде, Ире, „Словене“... али нико није стару енглеску културу препознао као српску. Узбуђење је било велико када је историчар Пинкертон сагледао паралелу између „келтских друида“ и индијских брамана, а Мунро да су Шкоти уствари Скити. Само што у старој историји нисмо имали друиде! Реч “друиди“ је добијена погрешним читањем српске речи „дрвиди“, за старе српске свештенике и учитеље који су под дрветом поучавали и држали обреде и богослужења. Дакле, не „келтски“ друиди већ српски дрвиди!

            Милош Црњански је српски дипломата и историчар који је простудирао античке мапе данашње Шкотске, Енглеске, Ирске и Велса, утврдивши да реке Британског острва имају српска имена: Murav, Cegiu, Varar, Cenen, Dren, Don, Usc, Tama, Lagan, Idris, Lab, Vltava, Malena Nen, Bratana, Medwej, Vedra, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Dobrons, Bingos, Oboka, Tolka, Stour, Thamesis, Buna, Ram... Упркос језичким изменама могу се наћи чак и синоними: енг. Liig–срп. Љиг, Drem-Дрим, Cethen-Цетина, Limina-Лим, Boyan–Бојана, Tуessis-Тиса, Sochan-Соча, Penkh-Пек... Уосталом, није то случај само са Британијом већ целим старим светом: Ебро се звао Ибар, Тибар се звао Ибар, Тигар се звао Ибар, а реку Ибар имамо још и данас једино у Србији!

            Црњански је утврдио да се српске реке Истер, Бористен, Танаис, Дон...  налазе и у Шкотској. Даље, реке са српским  именом на британском простору су:

Мур, Копа, Сутла, Сана, Уна, Карана, Идрис, Драгана, Драва, Добра, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Икрина, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лап, Карас, Дамја, Пек, Морача, Варда, Нис, Буна... На Толомејевој карти Велике Британије налазимо српска имена за британска острва: Соа, Хинба, Оланги, Ебуда, Монарина, Мул, Скарба, Јура, Голин, Бол, Барка, Горбал... Трабало би ова имена са Британског острва упоредити са старим именима острва на Јадранском мору. Нека од ових острва се још и данас могу наћи у Шкотској и Ирској (Црњански), као и реке у Британији са именом Србија: Сабрина, Сарва, Серви, Севи, Сари, Серби...

            На „римским“ мапама препознајемо паралеле између измишљених „келтских и вендских“ племена у Европи и Енглеској, Шкотској, Ирској и Велсу. Ево неколико измишљених имена за  народе или племена на горе наведеним картама: Бодуни, Добуни, Думнони, Црнови, Царни, Царнути, Морини, Борискени, Цоти, Цоритани, Лугаи, Ладени, Миатки, Рхутени, Морави... Коментарисаћемо само „народе“ на слово „Ц“: Цорнови, Царнути, Царитани, јер ово „Ц“ је српско „С“! Тако се ови народи зову: Сорнови, Сарни, Сарнути, Саритани... Дакле, све су то искварена имена за Србе: Сори, Сар(н)и, Сар(б)итани. Још два имена су веома честа у попису народа: Лугаи (Лугари) и Морини (Поморани) чест назив за житеље морске обале Британских острва.

            Пре Црњанског о овој теми је писао историчар Милош С. Милојевић. Срби из средње, западне и северне Европе, на територији данашње Немачке, Холандије, Белгије и Француске насељавали су енглеску обалу, па су тамо оставили имена градова, села, река или брда која  још и данас имају чисто српска имена. Једна цела регија код Стоунхенџа била је Dolgovitia, Дуговица (Драговица), затим  Sorbiodunum, Србоград, у латинским изворима који је данас познат као Old Sarum. Српског порекла су и регије Cornwall (< Сорнбол), Wiltshire (< Вилци, Љутићи), Surrey (< Сари)… Код немачких и других извештача, о „Велесрбији“ коју погрешно називају „Бела Србија“ стоји: Краљ Рашко напада Инглеску при чему је изгубио битку, пао у заробљеништво па је ослепљен, пише С. Рајић у својој Историји. Многа српска племена су живела у Инглеској. Тако, између осталих и Вулићи, који су у Инглеској основали град Vulic, који је данас најпознатији по својој фабрици бакра.

О присуству српских племена сведоче и данас хиљаде назива насеља, градова, река и планина у Енглеској која је била православна до 12 века. Али, то није случај само са Британијом, већ и са Истоком и целом Европом која се звала „Српско море“. Срби, алијас „Словени“ су и данас најбројнији у Европи, али они иповедају „погрешну“ веру и говоре „погрешан“ језик, па је зато архаични српски претворен у виртуелни „индоевропски“.

     Миленко Николић, приредио Слободан Филиповић