РАСКАЛАШНА ПОСВЕЋЕНИЦА

Жена је оличење и симбол природе, у чудесном остварењу земаљског и небеског. У својој улози љубавнице, мајке или надахнуте жене, она је понекад божанска, али увек узвишена кад заборавља на себе. У одрицању саме себе, она открива небеско васкрсење и бесмртни сјај свог материнског бића.

За разлику од мушкарца, који ствара жељом и вољом, жена ствара физички и душом. Мушки је принцип стварање, а женски уређење. Ако женска нежност и мушка доброта не иду “руку под руку”, онда је то прави рат, у коме се жена бори против себичности и бруталности мушкарца, а он против лажи и сујете жене. Тек када се ова два би}а прожму душом и телом, рађа се “слика” васељене. Јер, брак је ”бели гавран”, ако већ није”света тајна”.

Код античких песника, телесна љубав није чисто сензуална, већ и психолошка, пуна маште. Страст душе је релативно скоро ушла у литературу. Њен је извор у античкој иницијацији, а она следи из тајни мистерија. Жена више верује у магију него у молитву, и више љуби лепоту од врлине. Она је равнодушна према прошлости, јер није романтик. Отуда је она перверзна духовно, а мушкарац телесно.

Рађање је за античку жену свети чин, а дело рађања јунаци и песници. Отац и мајка рађају само тело, у које се спушта “искра божанска”. Отуда покварене и изопачене жене привлаче зле душе, а нежне мајке божанске. Дакле, свето је и божанско дело материнства.  Да би одговорила дужности мајке, жена је у прошлости  подучавана, како  би извршила дужност мајке. Зато се подвргавала специјалној иницијацији. Тако су настале чисто женске институције, које су биле намењене само женама. Ведска жена је била свешетеница на домаћем огњишту. У Египту, жена је посвећивана у Изидине тајне, као што је Сорбеј (алијас Орфеј) стварао посвећенице у храмовима и дионизијским мистеријама. У њима су извођени обреди и пружани савети из брачног живота, у вези са односима међу половима или времену зачећа, а тумачено је материнство и брачни живот.

Придаван је нарочит значај физичкој и моралној чистоти жене за време трудноће, како би се свето дело стварања детета извршило по божанским законима. Сматрало се, да је дете тако нежна биљка, па су деца све до седме године остајала у посебним женским одајама, под строгим мајчиним надзором, где мушка нога није залазила. Питагора је у оквиру своје школе имао посебно одељење за жене, јер је жену посвећеницу сматрао Душом васељене. Вршећи те узвишене дужности, жена је сматрана божанском, а такав однос имао је за резултат чврстину породице и лепоту расе.

Свака млада жена има урођено искуство старије жене и радозналост девојчице. Отуда, она нема одговорности, као ни дете, јер не размишља о ономе шта је било ни шта ће бити, већ о тренутку догађања. Женској лажи је чест узрок жеља за допадањем, па је отуда и често невинија од мушке искрености. Јер, телесна лепота осваја на пречац, а духовна полагано, па за разлику од заљубљеног мушкарца који размишља како своју срећу да подели, заљубљена жена мисли како да је удвостручи.

Претварање и лаж су једина одбрана жене од света, који је тиранише у кући оца, мужа или деце:

                                                          

Девојка у дому оца,

јагода је на пољани.                                                           

А удата поред мужа,

ко привезан пас на ланцу.          (Калевала)

Ниједној жени није довољно да буде лепа, ако већ није најлепша, зато јој више годе ласкање и лажне речи, од дивљења које се прећуткује! Жена је морална по васпитању, али не и по уверењу, па ум сматра за лукавство. Зато, више важности придаје пороку него врлини. Отуда, за жену више вреде две радости, него једна срећа!

Многе религије подцењују жену, па су оне поред поезије њене најстроже судије. Али, то не смета жени да буде вернија својим прохтевима, него својим идејама. Она ће поћи за човеком, али не и за принципом, јер процењује према човеку. То је не спречава, да пред судбином буде храбрија од мушкарца. Јер, колико је у срећи раскалашна, толико је у несрећи велика. Зато, жену треба прихватити онаквом каква јесте, само да је веселе нарави!                                   

                                                                              приредио: С. Филиповић