ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ (2)

Још је Парето дефинисао услове диктаторске власти мањине: 1 ликвидација опозиционе елите и 2 наметање (идеолошки) одговарајућих модела понашања (стр.19). Право питање за ову дефиницију није, да ли диктатура може опстати у неком времену већ може ли она опстати као концепт? Јер, ако немаш непријатеља мајка ти га је родила!

            У Другој Југославији, било је забрањено славити Видовдан, празник историјске свести српског народа, као и св. Саву, спомен србског духа и државности. “Револуционарна” власт је одбацујући празнике србског народа, прекид духовности “надокнадила” слављењем туђих празника, пре свега  ватиканских и коминтерновских или оних који су величали догађаје у којима је србски народ жртвован туђим интересима, као што је то например био “27 март”.

            На римокатоличко Бадње вече, у Београду су деценијама паљене свечано украшене светиљке, тобоже због дипломатског кора. Сам дочек римокатоличке Нове године (Силвестер), представљао је партијски и синдикалан задатак, наравно под прикривеним именом, а свако ко није у томе учествовао био је отпадник од друштвене интеракције.

            Уочи “православне” Нове године, украси су скидани, а у кафанама вршени пописи и исте затварене пре поноћи. Пословође  које нису “сарађивале”, смењиване су из “самоуправних” разлога. Пролазници на улицама, нарочито у групама били су легитимисани и застрашивани, тобоже зато што су пијани. За ралику од Силвестра, кад су људи возили и трештени пијани, за “православну” Нову годину су на свим важнијим раскрсницама биле “контроле возачких исправа”.    

            У тоталитарним системима,  на комотнији живот могу рачунати само они који припадају режиму, што се нарочито односи на интелектуалце као носиоце елите. Већина осталих, морала се задовољити минимумом егзистенције, па је ова линија мањег отпора  пренешена на литерарни израз  “штап и шаргарепа”, који се најчешће примењивао кроз гласине и вицеве у свим облицима свакодневног живота, који се нису могли сузбити упркос драконским казнама.

            Стална “хоризонтална” агресија  исцрпљивала је сву динамику друштва и давала потпуну заштиту “вертикалној” хијерархији, а њен предуслов је било одсуство регулативе друштвеног понашања, што је био основни смисао и њеног  најекстеремнијег облика, радничког самоуправљања, које је преузето из Мусолинијеве идеологије.

            Објективно сагледавајући стање, само је мали проценат становништва био у тим условима способан за опозицију. Носиоци опозиције у социјализму, били су људи из партијске администрације, који нису  били искључени из реалности, али у свим социјалистичким земљама није било отворене опозиције, већ је постојала скривена опструкција кроз саботирање производње и ситне крађе. Пошто се нису поштовли никакви нормативи понашања, било је бесмислено учествовати у друштвеним процесима осим у мери најнеопходнијег.

            Имовина угледних грађанских породица у Србији стицана вековима до Другог светског рата, преживела је многе буне, ратове, окупације, пљачке и рушења, али не и комунисте “ослободиоце”, носиоце власти засноване на страној идеологији и политици, пре свега Ватикана и његове продужене руке Коминтерне.  Последице не би биле тако погубне, да није било оне лакомислене пакости суграђана.

Урбанизам грађанске класе имао је аутономију понашања, па је зато стамбена политика “револуционара” постала “оруђе у класној борби”. Зато су порушене најбоље и најлепше куће у Београду, осим оних у којима су становали они са револуционарне платформе “идеалног” система,  како били створени једнаки услови за све.  Наравно, томе је претходила индустрализација, јер је србски сељак од турског времена припадао елити, па је урбанизација као врхунско достигнуће обасуто са свих страна шунд-идеалом “комфора” и прозаичне потрошње.

             Да би се развила динамика друштва, тоталитарни систем мора отворено или прећутно да негира грађанске нормативе понашања, а ту игру прихвата само онај део популације склон преступничком понашању. Тако се, у друштву  полако развија “системски криминалитет” који временом урушава државне институције.