ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ (1)

             

Све идеологије говоре о слободи, али ниједна не помиње губитак слободе личности. Идеологија грађанске класе заснива се принципски на природној селекцији из које проистиче организациони облик друштва и његова хијерархија. За разлику од грађанског, тоталитарни систем има идеолошки унапред одређену организацију и строгу хијерархију која производи негативну селекцију.

            Отуда је концепт индивидуалне судбине парадокс нашег времена, јер је слобода избора замењена негацијом животне динамике која појединца чини беспомоћним. Свеобухватно насиље тоталитарног система, историјски се изненада и апсурдно сручило на људе, што је темељно и масовно мењало њихове судбине с карактером трансцедеталне моћи.  Само насиље било је ирационално, као и сва његова идеолошка објашњења, па је створен психолошки привид идентичности тог насиља са судбином.

            Док је грађанска демократија препуштала судбину појединца оностраном, преузимајући одговорност само за овоземаљско, идеологија хуманизма и строге вертикалне “хијерархије” преузела је судбину појединца и друштва у своје руке, проширујући одговорност и на одлуке које они нису донели. Преко овог психолошког механизма, преузет је велики део динамичких извора овоземаљских  дешавања, који је развио други парадокс а то је атеистичка идеологија. Али, ова негација божанских или природних закона није се зауставила на њиховом одрицању, већ је преузела и њихове улоге.

            Овде није реч о хијерархији и послушности, већ о апсолутној хијерархији и апсолутној послушности. Само на тај начин, могли су “руководиоци” те идеологије хуманизма, да бескрајно понављају годинама и деценијама неколико недотупавних реченица а да остану недодирљиви. Тоталитарни режим опсесивно користи исту шему која привидно личи на промену, али није ништа друго него хипертрофија те шеме: Монструозни злочини те идеологије и понижавајући положај следбеника, а са њима и осталог грађанства, могли су се одиграти само у психолошким условима потпуног одсуства људске свести, коју је преузео неки други психолошки механизам (стр. 31).

            Параноик се у тоталитарном систему често везује за диктатора, што привидно личи на актуелизацију параноидних халуцинација у класичној психологији. Садржај психотичке халуцинације наглашавала је и класична психоанализа, нарочито у акустичким халуцинацијама, у којима је видела поруке супер-ега, као неку врсту паралеле гласу и поруци хора у античком театру (стр. 22).

            Свакако, да се психолошки механизам тоталитарне власти заснива на замени оностраног са конкретним односима, али је религиозна страна тог односа пренешена на личност “вође”. Прекидом са оностраним, пресечено је и увиђање грешности и етичност поступка које је такође пренето на врхушку хијерархије. Тако је хуманизам спустио небо на земљу, а идеологија почела да врши најважнију функцију у људском понашању.

            Отуда, православље се нашло у сличном положају као грађанска демократија, јер нетрпељивост према православљу и његовој идеологији  произилази из коцепта човека. Оно што су “божији заступници” и њихови следбеници притајено мислили о руском православљу, показала је Бољшевичка револуција.

Исто се поновило четврт века касније у Југославији, само је Ватикан непосредније био укључен у покоље православаца, технички обављених у оквиру идеологије хрватског нацизма. После Другог светског рата, комунистичка партија је само наставила прогон Срба, сарађујући отвореније са исламом а прикривеније са римокатолицима.

Одрицање од аутономије личности ствара осећање кривице, али је она  пројектована на жртву што је уобичајено код параноидног синдрома. Да нема грађанске демократије и православља, свет би мирно живео у мртвилу тоталитаризма.