ПРЕПОРУКА ОЛИВЕРЕ МАНОЈЛОВЋ: ВОДОПОЛ - ВОДАНОВ ДАН - ДАН ВОДА

 

Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. 

Наш народ велики значај придаје води, поготово у обредним радњама. Постоје разни обичаји везани за воду, и ми ћемо их овом приликом навести. По народним веровањима, у водама живе, или се у њима скривају, водена бића и духови. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку разне зле силе, који беже испред грмљавине бога Перуна (касније св. Илије). Зајам и враћање новца обавља се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог духа или воденог божанства. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Уочи Јариловог дана (Ђурђевдана) прскају се стока и кошнице водом „омајом“ а воћке против гусеница и других штеточина. Стока сетера преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе неко зло; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори:

„Вода из сића, а ти ђетића“ (роди)! 

Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори:  

„Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!“ 

Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо.  

Када путник пође на пут, онда се за њим проспе вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља сипати донету воду и затечену. Не ваља пити воду у лежећем положају. Девојке употребљавају воду омају у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре: 

„Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали“ (долазили, грабили се о њу). 

На Јарилов дан, рано ујутру, сипа се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом. 

Болесник који има грозницу одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори:  

„Као што вода однесе кошуљу, тако да однесе и моју грозницу.“ 

Исто се говорило и за све болеснике:  

„Како одлазила вода, тако одлазила болест од мене“. 

Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће“ крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда то је добар знак; ако потоне, онда не слути на добро. 

Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дан, додуше, измењени. Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу - у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили. 

Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна. Вода у којој су се оне купале лековита је: враћа вид слепима, слух глувима, хроми проходају; ако је пије нероткиња или удовица, затруднеће. По српским обичајима у рекама се не купа пре Јариловог дана. Верује се да ће риболов бити лош ако се вода не одледи до Водановог дана. Код неких словенских народа постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године. 

Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима: 

водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд. 

Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козје ноге итд. 

Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа - Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове. 

У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана - господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало. 

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“ 

Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану: 

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“ 

Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко - божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Богове вода највише су славили риболовци и морнари. Први због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје веровања да је Воданова функција хтонична - он води душе у свет мртвих, до кога се (према истом мишљењу) стиже преко воде. Примањем хришћанства особине водених божанстава наслеђује св. Никола.

Извор: "Старославци"