Историјски подсетник Илије Петровића: УСТАНАК 1804 - НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТ ЗА ОБНОВУ СРБСКЕ ДРЖАВНОСТИ

 (Извод из предавања на духовној трибини коју је 14. новембра 2004. године у новосадској Гимназији Змај-Јовиној организовала Епархија бачка).

За почетак Првога србског устанка узима се збор у Орашцу (у близини Аранђеловца), одржан највероватније на Сретење Господње 2/14. фебруара 1804. године, у преподневним сатима, са циљем да се види како се бранити од турских зулу­м­ћара. На овом збору виђенијих народних представника из центра­л­ног дела Шумадије: крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије, нашли су се кнезови, свештеници, трговци стоком, бивше буљубаше народне војске, домаћини угледнијих задруга и истакнутији хајдуци. Поменућемо неке од њих: Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, кнезови Марко Савић из Орашја, Вићентије Петровић из Кора­ћи­це, Матија Јовчић из Тополе, Марко Катић из Рогаче; трговци Теодосије Марићевић из Марићевића Јаруге и Милутин Савић из Гараша, прота Атанасије Антонијевић; од хајдука били су: Стано­је Главаш, Вуле Илић Коларац, Вељко Петровић, Ђурђиц из Ви­шевца, Милосав Лаповац, Хајдук Милета из Глибовца, Кара-Сте­ва из Прова, Милован из Плане; уз Карађорђа био је Петар Јокић, касније познати буљубаша.

За вођу устанка изабран је Карађорђе. На оно што је договорено, сви присутни заклели су се пред протом Атанасијем.

У акцију се кренуло одмах по завршеном збору: запаљен је турски хан у Орашцу, а ханџије и сејмени побијени или растерани; био је то почетак значајних збивања доцније названих буна на дахије. Већ током ноћи и сутрадан покрет се проширио по космај­ским сели­ма. Наредни дани показали су да се србски устанак не мо­же тек тако за­уставити, а за десетак дана устаници су блоки­ра­ли и Београд.

Морално-психолошко јединство србских сељака који су чинили окосницу устанка, одразило се у првим устаничким данима, та­ко да скоро да и није било онога што бисмо ми данас назвали де­фе­тизмом, односно подвајањем и малодушношћу. Јасна социјал­но­-ослободилачка идеја давала је том јединству и основ за исти­ца­ње политичког програма са захтевима и гарантијама које би ва­жи­ле за целу устаничку територију. Осим тога, скори догађаји по­ка­за­ли су да устаници нису остали сами; њима се придружио велик број добровољаца са стране.

На тај начин, устанак се претворио у србски национални Пок­рет за обнову сопствене државности изгубљене падом србске др­жаве под Турке, мада га власти у Србији препознају као два века србске државности. Као што то увек бива с онима који више дугују некоме на страни него свом соп­ственом народу, у таквим се условима “заборавило” на немањи­ћ­ку државу (1171-1371) и њена достигнућа, а никоме ни­је ни на па­мет падало да помене њихове краљевске претходнике Оштриво­је­виће (794­-11­71), Светимировиће (640-794) и Свевладовиће (490­-640). Да се не би реметили већ наметнути политички односи и да се то не би схватило као временско надметање са непуних две­ста тридесет година америчке независности, још мање је некоме би­ло до поми­њања Душановог царства и његовог Законика, тога дра­гуља срб­скога средњег века.

Да се обележавању двестоте годишњице тога догађаја пришло и са зрнцем националног поноса, могло се рећи да је Први србски устанак био велики на­ционални Покрет за обнову србске државности.