ИСТОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК Илије Петровића: Бугари ратују против "Савезника"

За Други балкански рат који је Бугарска започела у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године, без објаве, на препад, не би ли Србија, њен “дежурни непријатељ”, била ухваћена на спавању, мирне душе може се рећи да је, по свему, мотивисан злочиначким намерама.

Тај рат био је кратак, али жесток, како то и доликује рату отпочетом против “Савезника”. До сукоба двеју војсака, бугарске и србске - ојачане једном црногорском дивизијом и Добровољачком бригадом (које се у Википедији не помињу, а које су се, за почетак, налазиле у стратегијској резерви Врховне команде, у околини Скопља) -, дошло је на реци Брегалници, левој притоци Вардара, а првих јулских дана, рат је вођен на широком простору источно од Вардара, на северу до реке Пчиње, а на југу чак и на грчкој територији.
Бугари су 5. јула своја војна дејства проширили нападима према Зајечару, Књажевцу и Пироту, па је србска Врховна команда заокупљена збивањима на средњем и северном делу ратишта, помало и запоставила управљање битком на Брегалници.

Тих дана, Никола Пашић (1845-1926), председник србске владе, ставио је на знање србским посланицима на страни “да не би требало рушити све мостове за евентуалну обнову Балканског савеза”, а војводи Радомиру Путнику (1847-1917) проследио је молбу румунске врховне команде “да се избегава одсудна битка, док румунска војска не буде спремна за акцију”.

Било како било, битка на Брегалници је 9. јула окончана поразом бугарске војске, о чему је аустроугарски војни изасланик у Београду, генералштабни мајор Ото Гелинек известио начелника аустроугарског Генералштаба. Мимо тога, мајор Гелинек у истом том извештају истиче да су бугарски официри “свирепо злостављали српске рањенике и заробљенике и својим војницима говорили да и њих иста судбина очекује код Срба”, мало са циљем да тако онемогуће дезертерство и предају својих војника, а више да би своје војнике подстакли да са заробљеним србским војницима поступе на исти начин као што то чине и они, официри; војници су тако и поступали, кад год им се за то указала прилика.

Да су се бугарски војници исто тако односили и према цивилном становништву на обухваћеном војишту, може посведочити и запис академика Александра Белића (1876-1960) из 1913. године, да “оно што је бугарски народ учинио – то је најгоре што је иједан Словенин доживети могао”, то је “крволоштво помахниталих и побеснелих”, у коме нема “ни трунке јунаштва” јер су србске рањенике убијали “нештедимице, вршећи над њима зверства којима су по цинизму једнака само она која су вршили Арнаути, а по разноликости – нема им једнаких”.

То запажање о “разноликости” потврдио је србски национални посленик Јаша Томић (1856-1922), ратни извештач при Главној команди србске војске, податком да Бугари “кољу и пеку рањенике”, а нису пропуштали “да срамоте и бешчасте женскиње, па чак и децу”.

Дода ли се томе мучка “пракса” бугарске војске да се у неком неповољном тренутку истакне бела застава (да ли зарад наводне предаје, да ли као наводни позив на неке преговоре), да би се, кад србски војници устану и крену са својих дотадашњих положаја, изненада отварала ватру на њих, као и да су намерно остављали своје војнике оболеле од колере да би се зараза пренела на Србе, онда се тек може, макар у маломе, схватити са коликом је мржњом Бугарска водила свој рат против Србије. (Да је колера захватила и србске војнике, потписник ових редака чуо је поодавно, као гимназијалац, од једнога свог старог пријатеља из Црне Горе, учесника Брегалничке битке, Јоша Поповића по имену, који је ту “кољару”, како су је Црногорци звали, успео да преболи и своме животу дода још шездесетак година).

Како се и шта тумачи

Званични тумачи Брегалничке битке “знају” да је она “решила исход другог балканског рата, али би оперативни и стратегијски резултати били знатно већи да су Срби своју победу енергично искористили, за што су постојали сви оперативни услови”. То се “знање” користи не би ли се србској Врховној команди ставило на душу да није добро пратила ток битке и да је због тога србска војска пропустила да још у средњој фази потпуно разбије противника, утолико пре што су војне операције на читавом ратишту наставиле да се одвијају изузетно неповољно за бугарску страну, толико неповољно да су се у рат против ње (рачунајући баш са бугарском заузетошћу на србској страни) упустиле и Румунија и Турска; прва је успела да узме Добруџу, а друга је повратила Једрене, оне што су у Првом балканском рату добијене благодарећи, добрим делом, и деловањем србске војске.

У исто време, и србска војска деловала је енергичније на свим војишним линијама, тако да Бугарима није преостало друго него да затраже примирје. Оно је склопљено 31. јула 1913. године, после само месец дана рата. Мир са Бугарском потписан је у Букурешту десет дана касније, а Србији је тамо признато право на целу Јужну Србију, односно Маћедонију, касније познату под именом Македонија, а данас Северна Македонија.

У овом краткотрајном рату србски војници испољили су високе ратничке квалитете, тако да је један француски официр тада могао записати: “Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале, него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском”. А онај већ поменути мајор Гелинек, у свом извештају аустроугарском Генералштабу посебно истиче да је држање обичних војника, србских сељака, у тој битки било “достојно дивљења”, те да се србски сељак показао “тако миран и хладнокрван”.

У складу са добро познатом паролом да су после битке сви генерали паметни, и (не)прилике изазване Другим балканским ратом нашле су се на мети многих војних стручњака. Најчешће, они су се бавили питањем да ли је Војвода Путник погрешио што после Брегалничке битке није наредио да србска војска крене у општи напад и уништи бугарску војску.

Наравно, и такво се питање поставља с разлогом, али ваља знати да се Војвода Путник чврсто држао логике да Србија није водила освајачки рат, нити је њен ратни циљ био да уништи бугарску војску; србска војска бранила је територије ослобођене током Првог балканског рата (против Турске), тако да је гоњење поражене бугарске војске заустављено на линијама које је иста та бугарска војска повредила месец дана раније.

То је било добро познато и страним војним посматрачима који су неактивност Војводе Путника такође видели у чињеници да ратни циљ Србије није био уништење бугарске војске, већ одбрана “спорне територије” у Маћедонији.

Миротворство

Србски књижевник Вељко Петровић (1884-1967) оставио је, као ратни дописник новосадског “Браника”, један запис о Другом балканском рату и, уз појединости везане за упад бугарских трупа у Србску Земљу, неколико речи о ставу црквеног беседника Николаја Велимировића (1880-1919-1956), тада јеромонаха и суплента Богословског факултета у Београду, потоњег владике охридског (охридско-битољског) и жичког и светитеља Србске православне цркве, према рату који је управо вођен. Па каже да се у једном свом “ванредно снажно стилизованом чланку против рата, Николај уздиже до Бугарима непојмљиве висине хришћанског прегоревања, и захтева да се небраћи опросте све увреде, да откинемо живи комад свог сопственог тела, само да избегнемо крвопролиће. Тај је чланак наишао на негодовање код младих, али ће он остати у историји као светао документ: да се у српском народу нашао смео и висок дух сред укрштених мачева и војне галаме, каквих само велике средине рађају”.

О истим тим балканским неприликама, бугарским закулисним радњама, “филозофији овога рата” и, нарочито, под утиском бугарских зверстава по Србској Земљи, јеромонах Николај “исповедио” се Јаши Томићу: “Моје хришћанство не забрањује ми да будем српски националист, оно ми то помаже. Мој народ живи у овим крајевима у ропству... Ако сам за Христа, ја треба да помогнем том потиштеном народу да се ослободи. Ја потпуно разумем оне наше српске свештенике који су с пушком ослобађали народ од турских угњетача” и који су, негде под мантијом, држали нож или “малу пушку”, а на дохват руке и пушку.

Потписнику ових редака дало се 29. марта 1991. године да у једној двестаминутној контактној емисији из новосадског телевизијског студија, запис Вељков преприча, а Јашин прочита. У краћем образложењу једног и другог навода, посебно онога који се тицао свештеничке улоге у оружаној одбрани србскога народа, и у турско време, и у отпору текућој бугарској агресији, употребљена је и синтагма очи за очи, зуб за зуб, што је подстакло тада владику банатског Амфилохија (1938-2020), једног од учесника у тој емисији, да причу врати на део Николајевих размишљања о праштању, миротворству и супротстављању рату, те да каже како се “цитирана изрека налази у Старом Завјету”. Његово даље образлагање миротворачких теза прекинуо је овај потписник кратком упадицом да је и Стари Завет део Светога Писма.

Владика Амфилохије није томе могао противречити.