ПРВА РАЗГЛЕДНИЦА НА СВЕТУ

Прва разгледница на свету

Каже се да је подједнака невоља бити "много испред или иза времена"  у коме се живи. Да је то тачно, говори и ова прича о првој разгледници на свету. Она нам открива и неке детаље, схватања и реакције људи који су живели у та времена, из чега се данас може доста научити.

Разгледница - поштанска дописница са сликом или цртежом.

До почетка шездесетих година 20. века, у поштанској историографији као изумитељ илустроване дописнице (разгледнице) словио је А. Шварц, књижар из Олденбурга у Немачкој, који је 1875. године на картоне величине ондашњих дописница отиснуо илустрацију за једну винску песму (флаше играју у подруму).

 

Још пре Другог светског рата југословенске новине представиле су једну поштанску пошиљку из 1871, наводно изгубљену негде на путу између Беча и Сомбора, као најстарију разгледницу. Пошавши од те информације, Мирко Вернер је почетком шездесетих година 20. века ушао у траг тој пошиљци и потврдио да се заиста ради о првој познатој илустрованој дописници. Ову дописницу креирао је Петар Манојловић, родом из Србобрана, геодетски официр аустроугарске војске, као предлог песнику Змају како да пропагира свој лист истога имена. Предлог је прихваћен, и почетком априла 1871. бечки резбар Р. Валдхајм предао је Змају у његовој бечкој администрацији листа наручену количину разгледница. Мотив прве разгледнице јесте Манојловићева фантазија: змај у лету сипа муње из чељусти и ватру из ноздрва, а у канџама држи повијену траку, намењену за адресовање пошиљке. У левом доњем углу виде се обриси Истамбула са минаретима и стари Турчин са лулом. На средини слике приказано је море са једрењацима и једним паробродом (точкашем) на чијем је точку нацртан грб Кнежевине Србије. У десном углу представљен је воз који излази из тунела, а иза тога зидине града Москве са неколико купола православних цркава

. 

Пронађену разгледницу послао је њен аутор из Беча 19. маја 1871, препоручено, адвокату Деметру (Димитрију) Манојловићу, свом стрицу, у Сомбор. Прималац је одбио да прими карту, па је она наредног дана враћена из Сомбора, да би 24. маја била уручена администрацији “Змаја” са напоменом:

 “Ја с Змајом никаква посла нећу да имам -неприма се”. 

У доцнијем писму свом синовцу, адвокат Манојловић објаснио је због чега је тако поступио:

 “И то (карта) је једна бесмислица и неслана шала... А, рећи ћу ти, и мени није било много пријатно кад сам узео ту карту у руке. Осим тога, ти добро знаш шта данас значи дописивати се са Змајом. Хоћеш ли да ме због твојих ђаволских карти склептају као велеиздајника? Забрањујем ти да ми у будуће такве и сличне карте шаљеш, јер ја са Змајом никаква посла нећу да имам”.

 

ЛИТ: 100 година јавног телефонског саобраћаја у Војводи¬ни, Нови Сад 1992. 

  

Илија Петровић