О ЈУНАЦИМА И ХЕРОЈИМА - Слободан М. Филиповић

Одважност и храброст су спремност на жртву, а јунаштво или херојство, искључиво духовна објава те спремности. Не може да се буде добар за друге, без штете за себе, а људске доброте нема без великодушности према другима (Дучић). Свесна и просвећена храброст је врхунац  јунаштва или храбрости.

Врлина остаје то само док се негује. Јер, кроткост без надзора лако прелази у кукавичлук, љубав у будалаштину, а храброст у насиље. У миту, врлина се везује за знање а идеја за светлост: Сунце грије од гријеха нас мије! Сунчана божанства одувек стоје као јунаци и хероји, у борби с бедом невидовном ноћи и зиме. Јунаци и хероји су оличења Сунца  и често се пореде са њиме у непрекидној борби светлости и таме: О јуначе моје јарко сунце!

Сунце

Јунак је необичне духовне и физичке снаге која је сакривена у његовом имену. Име је једнакост и замена за човека у божанској равни и има заштитну улогу и моћ. У божанској равни реч је повезана с ветром, док је у људској с дахом (дисање), семантички од ариј. дахати, дисати. Обе равни су огњена постања, а одлике сунца и ветра су заједничке још у Ведама. По српском и ведском постању, као и Светом писму, порекло света је звучно из речи божанске, која је изједначена с Ветром. У ведском (РВ X, 125) и српском миту, пророчка (божанска) реч се вије с ветром: Ветар дува, вила се одзива, јер, виле чувају истину а разгоне лаж и превару.

Јунаци су у вези с божанским  својим пореклом и рођењем:
Што год има Србина јунака,

свакога је задојила вила...

Али, јунаштвом се то и постаје. Задата реч и јунаштво имају обредну вредност посвећења: Само је Бог изнад аманета тврдог! Овоземаљска срећа за Србе је у борби за душу. Духовно је у српској традицији несумњиво изнад материјалног и претпоставља његово одрицање. Зато, „српске народне песме опевају а не жале погинуле јунаке, јер их оне прослављају, а не оплакују“. То је оно што свет никако не може да разуме у српском „величању пораза“ на Косову (Петковић).

Јунак или херој умире за идеал а то је увек и искључиво узвишен циљ. Један од најлепших литерарних примера просвећеног јунаштва, јесте Лазарев пример јунака мученика у народној песми: 

Ако л' волиш царству небескоме, 
сва ће твоја погинути војска.

Ти ћеш кнеже са њом погинути.

Поред упозорења кнежев избор јер смрт, јер, за часна човека срамота је гора од смрти (БГ): 

Земаљско је замалена царство,

А небесно вечно и довека. 

Кнез Лазар

Човекољубље народних јунака у нашој јуначкој певанији, пореди Грим с (М)омировим херојима, уз тврдњу да је ово поређење јединствено у епском спеву света. Али, тешко да се у светској историји књижевности ишта може поредити по идеји и песничком осећању са српском јуначком певанијом. Ахилово човекољубље је племенито и лични став, али, кнежево просвећено мучеништво је начело и узвишеност. 

Ахил

Аристотел каже да  Илијада спада у једноставну и племениту врсту, а Одисеју по мењању судбина сврстава у моралну, док су Срби једини европски народ који има митско посвећење (култ) јунака или хероја као виших бића. 

Одисеј

Реч јунак односи се на онога ко се истиче смелошћу и храброшћу у идеји добра, а односи се како на ожењена човека тако и на младог човека, младића или мушко дете. Долази од ариј. јуван, млад, што је чест придевак богова, млад, -ић, јак, добар, здрав: баскијски, jauvan. Питагорејци су је митолошки и семантички потпуно неосновано извели реч херој од eros, љубав (телесна, чулна). Поготово, што су Јелини („Грци“) реч „херој“ преузели од Рашана (јел. Трачана) који су тако звали сваког покојника. Закључак упућује на обредну вредност речи „херој“, која је тек у јуначком спеву добила опште значење јунака. Долази од ариј. шура, храбар, херојски, божански, потомак бога Месеца. Т. Карлајл наводи шест врста хероја: божанство, пророк, песник, духовник, књижевник и краљ придевак хероја код Келта, па је М. Будимир је био у праву, када је рекао да се реч херој не може објаснити помоћу јелинског („грчког“) језика.

Шура-Дева

Јунак или херој је узор како у животу тако у смрти, јер су неки људи храбрији пред смрћу него пред животом. По Теофрасту, трагедија приказује живот и страдања хероја чији је циљ очишћење (Аристотел). Отуда је антички херој код питагорејаца полубог (шура-дева, РВ VIII, 70), посредник између неба и земље, богова и људи. Код античких Срба су посвећени хероји а у српском миту јунаци, који не умиру већ се уздижу на небо.

Слободан М. Филиповић