ЂУРЂЕВДАН, ПРАЗНИК ОД ИСКОНА - Душан Јечменица

КОСМИЧКИ ПРАЗНИК

Старо србско астрономско знање нам даје податак о два посебна тренутка у току календарске године, када тачно одређени положај планете Земље у односу на Сунце омогућује уплив посебних нематеријалних енергија са Сунца и из дубине свемира. Реч је о датумима када Срби прослављају Ђурђевдан и Митровдан. У том смислу, Ђурђевдан представља почетак лета, тј. Хајдучки састанак а Митровдан почетак зиме, тј. Хајдучки растанак, како их назива србска народна поезија.

Ова два датума, када долази до прекретница периода „рађања и умирања“ живота на Земљи, представљени су управо у Симболу времена који се код Срба користи у записивању бројчане вредности године. Симбол времена, је заправо графички приказ „Галактичког лука“, тј. лучног исечка путање коју Сунце пређе у току једне календарске године, током свог кретања око центра галаксије Млечни пут. Период који је потребан Сунцу да би обишло потпун круг око центра галаксије износи 220 милиона година, што је Сунце учинило већ 20 пута, гледајући од настанка Млечног пута. 

Слика 1. Преузето из текста Београдска школа метеорологије, Свеска 31

Дакле, Ђурђевдан је заправо космички празник, који Срби као циклусни народ, чувају хиљадама година као своје културно наслеђе. Из тога је јасно да су Срби већ миленијумима познавали компликована астрономска кретања и имали свест о њиховом утицају на живот на Земљи. Почетак уплива нематеријалних Сунчевих енергија током године, које врше прекретницу и почетак годишњег циклуса рађања природе, симболично је иконографски представљен у виду Ратника на белом коњу (оличење младог сунца), који копљем пробада стару аждају (оличење зиме). 

Ове нематеријалне енергије се посебно манифестују на географским ширинама северне полулопте, које се налазе тачно испод магнетног фокусатора, коjи србска традиција назива Часни крст.  Овај крст Земљине атмосфере образују линије њеног магнетног поља, које, укрштајући се на северном магнетном полу,имају облик четвоространих оцила. Као такав он је познат у културној баштини Срба од давнина, почев од симбола оцила на хаљини богиње Сербоне (4.000 пне). 

Куриозитет је да мене месеца и магнетно поље Земље дају исту графичку представу четири оцила. У прилог томе говори јединствена двојност србског календара који представља спој сунчевог и месечевог календара, још из периода Неолита. Као такав, он је један од најтачнијих календара, који је сублимат праћења природних циклуса Земље и астрономских кретања, и његова намена није само локалног, већ глобалног караткера.

Ово нематеријално знање је очигледно било познато од најстаријих времена у Срба. Као такво, остало је записано у Лепенском виру и Винчанском писму – најстаријем писму на свету и као такво остало је сачувано до данашњих дана у самом србском грбу.

Часни крст је саставни део Ван Аленових (5) „живих“ магнетних појасева који представљају Магнетни штит  Земље од продора негативних зрачења са Сунца.На тај начин ови појасеви имају функцију Вратара, који одлучују која врста енергија пролази а која не пролази ка површини Земље.

Нематеријалну енергију која долази са Сунца, стари Срби су називали Слава. У речнику савременог света за овај вид енергије се користи индијски назив Прана. На њеном коришћењу заснована је техника јоге Пранајама, која се чак може користити и као једини извор хране у посебним случајевима - Бретаријански покрет (6). 

Крсна слава је, заправо, представа нематеријалне енергије – Славе, која на Земљу долази кроз магнетни фокусатор – Часни крст. Поред општенародног поштовања Сунца кроз већину годишњих обичаја, србски народ је обављао и свој лични, кућни обред поштовања Сунца огледан у својој Крсној слави. Овај значајан обичај, који постоји само код Срба је унесен у симбиозу са Црквеним празничним циклусом, где је персонификован у виду светитеља који се прославља на исти дан као и стари празник Сунца.

Слика 2. Приказ магнетног фокусатора – „Часног крста“ (1)

Линије магнетног поља у облику умножених оцила су на Часном крсту подељене на 4 квадранта. Број оцила по једном квадранту је променљив и зависи од дотока материјалних енергија са Сунца и његове активности. При минималној активности, постоји само по једно оцило у свим квадрантима, док се при повећаној активности повећава и број оцила. Приликом удара честица соларног ветра магнетни крст се увек „љуља“ три пута (1), што указује на космичко правило броја три, присутно још у Винчанској култури. Иако ове линије нису видљиве голим оком, већ се уочавају само прецизним магнетним мерењима, стари Срби су ипак знали за ову појаву којој су наденули име, помињали у молитвама и опевали у песмама (1), (4): 

„Онда часникрсти васкрсоше, 

Васкрсоше горе на небеса, 

Те сијају на ономе свету“

Народ каже да су три празника (2) „о Ђурђеву“ : Ђурђевдан, млада недеља и Преображење. Ђурђе и Јарил су песничка слика за два лица Преображења у ликовима старог и младог огња: 

„Умоли ми веља Ђура, тог Јарила“

Огањ је љубавник Зоре (Рг Веда I, 45), која о Ђурђеву отвара лето а затвара зиму. Представа у којој св. Ђорђе пробија копљем аждају (оличење Баба-зиме) сликовито приказује коначан одлазак зиме.

Ђурђевдану се радује риба у води, птица у гори и змија под каменом. Каже се да се сунце девет пута „уставља“ на Ђурђевдан, те заигра на небу три пута: изјутра, у подне и увече. Да је Ђурђевдан представљао почетак лета код Срба, сведоче и стихови народне песме: 

„Нема брата док не роди мајка, 

нити лета без Ђурђева данка“

Божић, Крсна слава и Симбол Сунца у облику човека на белом коњу (1) су изворни симболи које је србски народ користио одвајкада. Они су са појавом хришћанства преузети од стране Цркве и инкорпорирани у црквени годишњи циклус празника. Стари Срби су веровали да је Сунце живо биће и да има облик Човека на белом коњу. Да је ово веровање веома старо говори и податак који наводе историчари Рима, где се каже да Црква не прихвата представљање Сунца као човека на белом коњу, јер то представља пагански обичај. Ови записи нам, такође говоре и да Црква није прихватала прослављање Божића све до 3. века, јер је Божић сматран паганским обичајем народа који је био под римском империјом. Божић уз своје обреде са храстовим бадњаком, као симболом Сунца, је прастари србски обичај, који претходи хришћанству.

ИМЕНОСЛОВЉЕ

У старословенској митологији Јарило сунце је име Сунца у нашем сунчевом систему, коме су придодати божански атрибути. Да је Јарило био сунчани бог, закључује се по томе што му се име изводи из истога корена као и придев јарко, тј. јарко сунце, како се назива у народним песмама. Из истог разлога се код Срба пролећно мајско сунце назива Јарко (14), док се за летње сунце које производи дане жеге и које жари каже да је да је Жарко. Одатле се једноставном етимолошком разрадом изворног имена које у себи носи и саму функцију, користећи шири опсег наречја Срба на Хелму, долази до садашњег облика: Јарило, Јаро, Јуро, Гјураг, Гјуро, Ђуро, Ђурђе, Ђорђе, Георгије.

НЕЗНАНИ ЈУНАК ПОТОПА

Под последњим, петим или Библијским потопом се подразумева тренутак пре 7530 година (5508 пне), када су воде, претходно нагомилане у Панонској низији четвртим потопом услед вишехиљадугодишњег отапања ледника током Холоцена, извршиле пробој камене препреке, тј. Гвоздених врата унутар Ђердапске клисуре. Огромне количине воде тада су у кратком периоду извршиле удар на црноморски басен, а затим на цело средоземље и блиски исток. Смер воденог таласа је, излазећи из делте Дунава у Црно море, морао ударити у прву препреку, тј. планину Арарат, која је стајала директно наспрам ње. Дедуктивном анализом се на овај начин објашњава како је барка библијског Ноја могла доспети на врх ове планине, како сведочи и сам Стари завет.То нам посредно открива и изворни положај бродоградилишта и луке, одакле је могла кренути Нојева барка. То је управо она „рајска“ долина најплодније земље црнице која се налази на простору данашњих Украјине и Румуније - Влашка низија. Ова црница је настала као саставни део Појаса леса (7) који се простире тачном линијом која спаја атлантску обалу Француске са подручјима кинеског Жутог леса. Исти је настао као последица једног претходног потопа у виду катаклизмичних пепелних киша, произведених вулканским ерупцијама приликом потонућа прастаре Атлантиде7 давне 8.498 пне.

Почетак одводног канала који спроводи воде из панонског басена налази се „укљештен на тромеђи“: почетка планинског масива Карпата са северне стране, Панонске низије са северозапада и почетка балканског планинског масива са југоистока. Ту су се могле нагомилати и све веће водене немани које су се скривале у потопљеном панонском басену. Митски јунак који је убио једну од ових немани – „аждају“, преосталих из Квартара, које описује и сам Стари завет, могао је најлакше то учинити на овом месту гомилања у плићаку. 

Слика 3. Приказ географско-рељефне мапе околине тврђаве Рам

Управо на овом месту налази се тврђава Рам. Ова тврђава, коју су направиле Османлије, поседовала је 42 топовска места, што је далеко највише међу свим тврђавама у Србији. Разлог томе је тај  што се иста налази на најважнијем геостратешком положају југоисточне Европе, где се спајају Балкан, Панонска низија и Карпати на проширеном и најплићем току Дунава. У непосредној близини Рама је био стациониран и Трајанов логор Литерата (Ледерата), одакле је направљен понтонски мост за прелазак легија приликом освајања и пљачкања античке Дакије. Осим тога, овај јединствен простор је подручје уплива пет притока Дунава: Велика Морава, Млава, Пек, Нера и Караш. На овом месту струје Дунава су јаке, где он, излазећи из Панонске низије удара директно у обронке Карпата. 

Зидине ове тврђаве изграђене су око једног монументалног сакралног античког објекта. Ради се о објекту мистериозне намене, који је потпуно кружног облика, пречника 11 m, са централном вертикалном кружном шупљином унутар зидова ширине целих 3 m! Његова намена је мистериозна, пошто на истом не постоје никакви отвори, а није коришћен ни као цистерна, будући да је потпуно дренажан (његово дно је увек суво и након обилних падавина). Претпоставка је да се ради о објекту сакралне намене, тј. о некој врсти Храма. Као такав изворно је био изграђен као самосталан вертикалан стуб, који није био у саставу неког античког храмског комплекса, нити је био опасан зидинама. О сакралности овог простора говори и очувана римска табла, која се налази испод саме тврђаве, непосредно изнад обале Дунава. На истој се и данас распознаје натпис: „Гај Лициније Руфин, барјактар 7. Клаудијеве легије, учинио је завет Јупитеру, највећем од свих Богова“. Очигледно је да је свест о сакралност овог објекта, тј. Х-рама остала очувана у памћењу локалног становништва из највећих старина, што сведочи и о називу самог насеља које објекат окружује – Рам.

Слика 4. Приказ античког кружног објекта унутар зидина тврђаве Рам

Колика је важност овога објекта сведочи и чињеница да га Османлије нису срушили приликом градње тврђаве, иако заузима велики простор унутар ове невелике тврђаве површине 50x50 m.

Не можемо а да не направимо на овом месту једну занимљиву етимолошко-митолошку паралелу са индијским епом Рамајана, где се принц Рама (аватар бога Вишнуа 8,9) бори и убија десетоглаво чудовиште Равану и његове слуге демоне-Ракшасе (10), како би ослободио своју жену Ситу. При томе он уз помоћ племена мајмуна (12) са свог острва прави земљани мост (13) до Раванине престонице Ланке (11).

И сама племена Дравида, која насељавају Индијски подконтинент од 3.500 пне признају да су ведско знање и све епове примили од белог народа Аријаца, који је у Индију стигао тек око 2.000 пне. Сходно томе и еп Рамајана представља аријску културну баштину која је усмено преношена до доласка у Индију. У дравидској култури овај еп је само први пут записан. Према томе, сам догађај који је описан у епу Рамајана, није се могао одиграти на простору Индије, где су се Аријци тек касније населили, већ су му локацијске одреднице додате накнадно током записивања, прилагођавања и присвајања сопственој култури од стране црних Дравида. Где се изворни догађај одиграо, није познато, али се очигледно ради о претходним стаништима Аријаца, чија је он изворна културна баштина. Период Раминог земаљског живота према индијским истраживачима је грубо одређен између 6.000 - 8.000 пне, што стоји у директној корелацији са периодом библијског потопа који је овековечен у почетку србског календара на 5.508 пне. 

СРБСКА ЛЕГЕНДА О СВЕТОМ ЂОРЂУ И ГОЛУБАЧКОЈ МУШИЦИ

Поред једног засеока званог Језер на реци Марици, недалеко од Кучева (рим.Guduscum) налазило се (сада већ исушено) бистро мало језеро из кога су жене из околних села захватале пијаћу воду за своја домаћинства. Поред људи, језеро је често посећивала аждаја, где се купала и хранила било људима или стоком, које је могла да ухвати. 

Будући да је ова област била надалеко позната по златоносној реци Пек (рим.Pincus) и богатим рудницима злата и сребра, у близини је била стационирана IV Хадријанова легија. Један од легионара Георгије заљубио се у девојку која је живела у оближњем насељу поред језера. Она му је испричала немилу причу о аждаји и недаћама које им задаје, те је он заједно са девојком сковао план како да аждају намами и убије. Девојка је послужила као мамац, те док је прилазила води и аждаја појурила на њу, прискочио је Георгије, те је аждаји задао рану, након чега је почела да бежи полу-успешним летом. Након тога, хабри Георгије је сустиже у једној великој равници, где јој задаје коначан смртоносни ударац.Та равница по томе доби назив Стиг (ту је стиг-ао аждају). Одрубивши аждаји главу, исту је сакрио у једној скривеној пећини уз обалу Дунава код места Голубац (рим.Sirea).

Тако је народ био спасен од крваве аждаје а тај млади јунак Георгије постаде спасиоц народа и један од светаца којег Срби радо вековима славе као Светог Георгија (нар.Свети Ђорђе), који је међу првим прихватио Хришћанство као нову духовну веру.

Када је аждаја убијена, из њене главе излегле су се такозване Голубачке мушице. Прича даље каже да су се у пролеће из голубачких пећина дизали ројеви, налик црним облацима, а ветрови би их носили по Подунављу и Поморављу, све до Македоније и Босне. „Летећа смрт“ је нападала људе и стоку, којој се увлачила у нос и ждрело, изазивајући упале, отеклине и угинућа. Једина превентива је била мазање катраном и паљење стајњака. Приповеда се да су још Римљани, Турци, Аустроугари, Немци па наравно и Срби зазиђивали ону пећину у којој се налазила аждајина глава али кад дође време да се муве роје, зид се проваљивао сам од себе.

(Напомена: ово је хришћанска верзија легенде у којој се помиње Св. Георгије или Ђорђе, Ђурђиц ... док се у словенској односно србској легенди помиње као јунак заправо БогЈарило.)

ЛЕГЕНДА О СВЕТОМ ЂОРЂУ У ХРИШЋАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Према хришђанском предању, поред палестинског града Лида у једном језеру је живео огроман змај. Исти је стварао многе недаће становницима оближњег града Вирита. Често излазећи из језера, змај је прождирао људе који би се нашли у близини. Такође је имао и отрован задах од кога су се људи разбољевали и умирали. Становници оближњих насеља су се најзад обратили и свом владару за помоћ. Међутим, уместо да им помогне, владар им је наредио да сваког дана на обали језера жртвују по једно дете, не би ли тако умирили змаја. 

Не имајући друго решење, народ је послушао владара и започео је са свакодневним жртвовањем деце. На крају је дошао ред и на владареву кћер јединицу, коју су припремили за жртвовање. Док је несрећна девојка стајала уплакана крај обале језера, пред њом се указао свети Ђорђе, јашући на коњу са копљем у руци. У том тренутку се појавио и змај, и док је још излазио из језера, свети Ђорђе му заби копље у чељуст, тренутно га усмртивши. Након тога свети нареди девојци да својим појасем веже змаја око главе и тако га одвуче у свој град. Након овог догађаја владар и цео тај крај примио је хришћанство, а у граду би изграђена велика црква посвећена пресветој Богородици и светом Ђорђу.

ЗАКЉУЧЦИ

Из наведених података закључујемо да су велики празници у Срба (Ђурђевдан, Митровдан, Ивањдан, Илиндан, Никољдан-Божић бата и Божић) заправо прастари празници који у себи садрже поштовање Сунца као извора живота. Томе у прилог говори и познати одговор Тесле на питање новинара Џона Смита (3) ко су, заправо, Срби, на шта је Тесла рекао: 

„Срби су посредничко племе међу народима, 

трговци сунчаном енергијом на Земљи“

А где је изворна отаџбина Срба Тесла наговештава загонетним одговором на питање новинара – како то да му после толиких достигнућа пред крај живота није остало готово ништа од материјалних добара, на шта он одговара да због тога не брине, јер: 

„Нас, Србе код куће све чека“

У прилог овоме говори и чињеница Срби као једини циклусни народ славе „небеске празнике“, а сви остали само оне„земаљске“.

Као и многи стари народни обичаји и празници, и Ђурђевдан је нашао своје место у новооформљеном црквеном календару и „кругу“ црквених обичаја. Управо ова појава је од србског православног хришћанства направила један сјајан компромис између старе србске једнобожачке (хенотеистичке) вере, безотпорно сливене у хришћанске обичаје, који су персонификовани кроз велике подвижнике, аскете и мученике унутар њених обриса. Управо из ове чињенице и произилази и једно подсвесно уверење овог прастарог народа, да хришћанством није прекинуо, већ је наставио и допунио своју вишемиленијумску културу. Томе је доказ и сам начин календарског датовања, који је све до почетка 20 века, као званични користио свој прастари календар који броји године од последњег - Библијског потопа – 5.508 пне. При томе СПЦ није била ништа мање „хришћанска“ од осталих хришћанских народа који су користили почетак бројања времена од Христовог рођења, већ напротив. 

У Београду, 02.05.7530 л.Г.

 Душан Јечменица

ЛИТЕРАТУРА-ПОЈАШЊЕЊА

(1) Стеванчевић, Т.М. и др., Београдска школа метеорологије, Свеска 3, Београд, 2010

(2) Филиповић, М.С., Речник српско-аријски или архаично-српски са додатком корена,       Београд, 2011

(3) Интервју Николе Тесле са Џоном Смитом 1899 године. 

(4) Стефановић Караџић, В.Српске народне песме 2, збирка Часни крсти 

(5) Ван Аленови појасеви. Вишеслојни појасеви згуснутих линијамагнетног поља  планете Земље. Имају мистериозно својство, још увек необјашњено у науци. Наиме, приликом јаких соларних ерупција на Сунцу,ови појасеви се сами згушњавају тренутно након ових ерупција и то много пре дотока штетног електромагнетног зрачења у близинуЗемље. С тим у вези Земља изгледа као жив организам, који се сам прилагођава само-заштитом од штетних космичких појава.

(6) Бретаријански покрет. Слава – Прана, нематеријална животна енергија са Сунца. Бретаријанци, људи који живе без упоребе хране и воде, користећи Прану као храну. Виктор Трувијано, као живи пример правог бретаријанца, је један од ретких људи који је начинио „Квантни скок“ и у потпуности „прикључио“ своје тело на нематеријалну сунчеву енергију.

(7) Мук, О.Тајна Атлантиде, Београд, 1980

(8) Вишну. Србско тројство Брањан, Вишњи и Жива пресликано на индијски тримурти Брахма, Вишну и Шива, који, узгред немају никакво етимолошко упориште у Хинду језику, већ једино у изворном језику Аријаца, доносилаца Веда на индијско полуострво. 

(9) Томовић, В., Рат богова и титана, Титоград, 1987

(10) Ракшаси – Демони,које космичка ведска хијерархија означава као потомке демонских          бића Асура.

(11) Ланка - Етимолошка разрада. Паланка – Паленка утврђење направљено од дебала  дрвета прастаром техником исечених паљења обруча ватре по обиму (срб. Бачка Паланка, Смедеревска Паланка).

(12) Неандерталци који су обитавали од највећих старина (пре 40.000-11.000) на простору залеђа Европе и Балканском полуострву. Били су неразвијенијих и грубљих скелета упоређењу са касније придошлим Кромањонцима. Ходали су повијено,слично мајмунима. Висина скелета је износила 160цм, наспрам 210цм код Кромањонаца. 

(13) Земљани мост - Дунав је најшири и најплићи на подручју Рама, тј. на тромеђи Балкана, Карпата и Паноније и представља једино место где се река може прећи. На овом месту је и римски император Трајан направио понтонски мост за прелазак својих легија у походу на античку Дакију.

(14) Нодило, Н.,Стара вјера Срба и Хрвата, Логос, Сплит 1981 (Репринт серије књига Религија Срба и Хрвата из 1885 год.)