ПУЛС ЧОВЕКА И КОСМОСА

 

Човек је од памтивека покушавао да нађе  своје место у односу на природу, трудећи се да разуме и успостави везу између себе, Земље и космоса. Стари Халдејци су отишли најдаље у истраживању астрономских појава и њеном утицају на људску судбину. Познавајући математику и пажљиво пратећи кретање Сунца, схватили су да постоји просторни и временски континуитет који се може пратити преко календара.

Отуда, основно космогонијско питање гласи: Да ли постоји веза између индивидуалног биолошког ритма човека и апсолутног космичког сата?  Постоји, и одавно је позната. Покушајмо математички да одредимо овај јединствени,   чудесни и суштаствени феномен наше егзистенције, помоћу циклуса замишљеног обртања Земље око своје осе који се зове „Светска година“. Јер, још Халдејцима је било познато, да ретроградно померање равнодневице  у циклусу од 25.920 година износи један степен на сваких 72 земаљске године (72х360). 

Кретање Сунца у циклусу од 24 сата има 1440 минута или 86.400 секунди, али Јевреји немају ознаку за секунду већ израз „халаким“, чија се бројна вредност добија умношком једног  часа (сата) који има 60 минута са просечних 18 удисаја човека у минути, што износи 1080 (60х18). До овог истог основног синхроницитета, долазимо када број 1080 помножимо са 24 сата јер добијамо цео циклус од 25.920 година. Такође, ако помножимо 1080 халакима са 24 сата или 12 сазвежђа еклиптике (12х2160) добијамо циклус чија је бројна вредност у старом веку коришћена у магијске сврхе.

Бројне вредности претходних рачуница сведоче да постоји математичка релација која повезује човека са космосом. Постоје још две паралеле које су јој сагласне. Прва се добија, ако број од 72 године поделимо са 12 месеци. Добијамо бројну вредност шест која је симбол за човека, али и број племенитих гасова  у атмосфери: хелијум, неон, аргон, криптон, ксенон и радон. 

Мендељејев каже да постоји апсолутна права материја као космички елеменат који генерише суштину, а то је земљин етар, супстанца сваког хемијског елемента и сваке материје. Само, што је из његовог периодног система избачен етар, па је Периодни закон фалсификован.

Кисеоник је алфа и омега свега као импулс светлости, која је творац свега у васиони, сагласан са водоником који је “постељица космоса”. У питању је свети брак кисеоника и водоника као креатора васионе. Са овим схватањем наше свести и васионе, губи се илузија дуализма и подвојености разлика, дефинисаних као Једно у хармонији космичког реда.

Друга паралела је пулс човека који има просечну бројну вредност од 72 откуцаја у минути, аналоган 72 дана тибетског медицинског календара, који има укупно пет таквих периода у години. Четири иду у континуитету: пролеће, лето,  јесен, зима а пето се размешта уметањем, по 18 дана на крају сваког годишњег доба. Тиме се добија укупан збир од 360 дана у години, где је средина пролећа о равнодневици, лета о дугодневици, јесени о равнодневици и зиме о краткодневици. Ову годину, уз математичко додавање до 365 дана, тибетска медицина користи управо за читање пулса!    

Претходне математикче операције показују, да је примордијални циклус године повезан са бројем удисаја човека у минути. Подударност математичке везе између померања равнодневице и процеса дисања код човека, не само сда је подударан биолошком ритму Земље, већ повезује човека са природним током, у коме 18 удисаја у минути има исту (бројну) вредност преко примордијалног циклуса! То значи, да је човек ентитет за себе повезан са природним током космичких кретања.

Уколико би разрадили тезу и почели да размишљамо колики би био пулс човека уколико се смањи број удисаја на 16 пута у минути, долазимо до следеће вредности: 16х60х24=23040. Када резултат поделимо са 360 добијамо пулс од 64 откуцаја. Са 14 удисаја рачуница је 14х60х24=20160. Када поделимо са 360 добијмо пулс од 56 откуцаја у минути. Уколико вредност 20160 поделимо са бројем 12  добићемо вредност од 1680 година, што је резултат приближан разлици од 1749 година, између србског календара од потопа и јеврејског од „стварања света“ која даје број 69. 

У слободној интерпретацији свих математичких  показатеља, предпоставимо да је наш давнашњи предак дисао 14 удисаја у минути. У једном временском тренутку је доживео еволутивни прелаз, рецимо, генетском интервенцијом која је популарна у савременој науци, чиме је извршен преображај његовог битисања. При томе, основно је назначити да је наш предак живео у потпуно другачијем природном окружењу ваздуха, воде и земље. Промена услова живота условила је и целокупан „modus vivendi“, у  физиологији и структури функционисања човековог организма. Тиме је човек са аеробног прешао на анаеробно битисање.

Предпоставимо, да су наши преци живели у складу са природом, од које нас је удаљио технолошки напредак. Сукоб са природом може довести човека до уништења, и зато је потребан морални повратак законима природе који воде повратку аеробног начина живота. Да би човек напредовао, мора живети у хармонији са природом, јер само тако може постати савршеније биће које ће оправдати свој космички ентитет.

С. Јовановић, С. Филиповић, и + С. Миливојевић