ИНДИВИДУАЛНА ФИЛОЗОФИЈА

Данашњи филозофи не знају о чему говоре антички, али себе сматрају њиховим наследницима. Савремени едукован човек зна све о језику, само не зна шта је то језик. Исти је случај с религиозним ауторитетима, који немају појма о чему говоре њихове свете књиге. Владајућа наука погрешно објашњава митологију, а проповеда потпуно лажну историју, која се прихвата на основу голе приче.

Зашто се све ово догађа у савременом друштву? Виртуелна стварност данашњег „хуманистичког друштва“, заснива се пре свега на контроли путем едукације, у коме је „интересно поље“ наметнуто као идеолошка догма, јер легализује манипулацију, од које корист има само незнатна мањина.

Из наведених разлога, уместо традицији која је изнад времена, предност се даје едукацији која се своди на конвенцију – договорену лаж. Такав образац директно уводи цивилизацију у „системску грешку“, чије последице данас осећамо. Традиција има готове одговоре на сва позната питања, али је њен вокабулар намењен људима који се уздижу сопственом вољом, док је „они други“ уопште не разумеју. Самомислећим људима, који су свесни важности рада на себи, традиционална магија тројности:  бити-чинити-имати, је довољна за само напредак, док за едуковане представља пуки мистицизам од кога не виде никакву корист. Наравно, традиција подразумева и моралност дела, јер како каже В. Уваров, нема хармоније без морала!

Човек је љубопитљиво и практично биће. Ако је прво последица духовног укуса, онда је друго израз материјалне потребе. Када се ови начини деловања јаве као супротност, онда настаје проблем али, основна функција живота и јесте да артикулише крајности! Прави проблем данашњице представља проста чињеница, да се школски систем  фаворизује у односу на домаће васпитање. Директна последица тога јесте, да се савремени човек у све разуме, а ништа не зна! Отуда, неко је генијалност сјајно дефинисао као „искорак из система“.

Универзално се сазнаје кроз индивидуално, и зато је „човек мера свих ствари“. Књига Енохова каже, да добра мисао у човековом срцу доноси поклоне његовог рада пред Богом. Али, ако руке његове раде, а срце се противи, узалуд ради, јер Бог окреће лице од рада његовог! Ко је украо савременом човеку смисао и љубав за посао? Онај ко је наметнуо људима правило да мисле како други кажу, мада се свако теши како сам доноси своје одлуке. У природи човека је исконска жеља да буде слободан – у мислима и у делу. Како је онда могуће, да  наметнуто постане општа појава? Одговор је веома једноставан: Људима се управља помоћу њихових слабости! У овом случају, слабост је недостатак воље појединца да се посвети себи на прави начин. Корпорације данас легално фабрикују људе - „био-апарате“ који себе сматрају „зналцима“ надлежним за све. Док кућни апарати раде на струју, „био-апарати“ раде на „новац“ и „титуле“. Та врста је практична, и кад „продају веру за вечеру“, важно им је само да се то не сазна. Тако углавном функционише савремена цивилизација у чијој структури се крије системска грешка. То је свет који се управо распада пред нашим очима.

Са друге стране, духовна љубопитљивост подстиче на трагање, али то је тежи пут сазнања коме припада мањина популације. Човек је на првом месту јединка, суочена с окружењем, унутар кога инстиктивно жели да опстане. То се постиже прилагођавањем и адаптацијом. Опстанак човека је условљен сталним тражењем решења. Док човек мисли природа делује, а то нас уводи у дијалектичку тројност: „проблем, реакција, решење“. На тај начин, човек бива суочен са сопственим карактером, који одређује његову судбину, усмеравајући га на два могућа пута: један је „човек за себе“, а други  „човек по себи“.

Постоји значајна разлика између ова два пута. Човек „за себе“ је духован, јер све што му треба тражи у себи, док је „човек по себи“ материјалан, па оно што му треба тражи у другима. Ови путеви су дијаметрално различити, али само први води кроз личну равнотежу ка благостању. Зато,  Дучић каже, да човек све своје среће приписује себи, а несреће другима! Отуда, за први или духовни пут, Конфучије каже да гради „велике“ људе, док други приступ ствара „мале“ људе, упућене на друге. Древни филозофи такође инсистирају на томе, да једину истинску вредност за човека има оно знање, за које се сам увери да је истинито, док свако друго мора бити под знаком питања! Упражњавајући филозофију „за себе“, појединац гради трајну везу између свога тела и свога бића! Биће је неодвојиви део несагледиве универзалне целине, која садржи сва могућа знања, истраживачи то називају „Небеска библиотека“.

Данашња цивилизација васпитава „човека по себи“, који „мисли“ туђом главом, јер он је пожељна личност за материјалистички грабљиву цивилизацију. Такву цивилизацију лишену знања, краси „консензус наука“ коју одређује изрека: Чија је банда већа, он је у праву!?. У таквом окружењу, данас живе обе врсте људи, они  „за себе“ и они „по себи“. Проблем је, што су други далеко бројнији, склони наметању сопствених принципа. Та врста људи, подешава окружење како би се унутар њега осећали „нормално“. Није случајно, што данас важи правило: Сасвим је нормално, да ништа није нормално! Али, овај наопак критеријум, мање је чудан од онога шта се иза њега крије!

Човек „за себе“ користи баштину и традицију, јер га она враћа себи, док човек „по себи“ користи религију, филозофију, науку, како би олакшао уживање у животу. Занимљиво је да и један и други „човек“ желе да уживају у животу, само што човек „за себе“ ужива на исправан, а овај други на погрешан начин. Уживање у животу није у супротности са стицањем знања, али разлика постоји, јер онај који само ужива у животу губи самог себе, а ко хоће поново да добије себе, мора да се одрекне неограниченог уживања!

Неограничена животна жеђ у човеку није његово изворно понашање, већ је последица губитка животне целовитости. С тога, када човек изгуби потпуност, запада у деградирано стање. Оно је слично ситуацији када смо већ доста јели, а опет нам се „нешто једе“.  Слично и деградирано стање ствара мучно осећање „недостатка нечега“, што човека чини „халапљивим“. Управо је тама деградираног стања сметња, да човек буде оно што јесте. Тачније, не треба укинути уживања у животу, већ их треба свести на (разумну) меру, јер она је услов за успостављање духовне равнотеже.

Када човек осети „материјалну жеђ“, онда треба у њој да препозна како је његово бивство корумпирано, и да тада живи у тами своје корупције губећи у том стању себе. У тој ситуацији, човек није свестан шта се са њим дешава, шта више, протествује када га узнемире „светлошћу“ током његовог „уживања“ у животу. А управо то што – дубоко у себи скрива - (од себе сама), јесте нешто без чега његова целина нема смисла. Његов деградиран ум, није тада у могућности да препозна у себи како је део целине. Управо због тога, живот у похлепи је деградиран, а та деградираност све више појачава жеђ похлепе. Она је општа ствар, и најјача је када су у питању моћ, власт и богатство. Зато, народ и опомиње: Свака власт квари човека, апсолутна власт га апсолутно квари!

„Човек по себи“ и настаје изласком из сопствености. Деградација условљава малог човека да се стално опредељује „за и против нечега“, што га непрестано држи у  стању неопредељености. „Човек по себи“ заборавља, да цивилизација као и све што спада у њу није учење, већ колективни став, који треба да буде усклађен с баштином! Савремени човек међутим сматра, да води начин живота који се креће у одређеном смеру, у циљу проналаска најлакших решења. Он сам себе „вара“, мислећи да трага за удобношћу и материјалном сигурношћу. Да је то заиста тако, довољно би било да „погледа камен, или ослушкује ветар“.

У таквој реалности ствара „заштиту“, за коју му се чини да је поуздана, и измишља трикове за уклањање страха. „Човек по себи“ је потонуло биће, коме кућа даје поглед на свет, где се он скрива не само у топлој соби, већ и малени свет својих мисли. Вођен лудилом, кога ни сам није свестан, „човек по себи“ не види проблем у томе што је издвојен од „сурове“ природе, а то га уводи у онај део његовог остатка бића, од којег није могуће побећи. Јер, управо тај  малени делић је саставни део несагледиве целине.

Зато, оваква ситуација подсећа на филозофску петљу психолошког лавиринта, из кога је тешко побећи. Сврха индивидуалне филозофије је подстицај малом човеку, да уместо што је „човек по себи“, постане „човек за себе“. То је прелазак с материјалног на духовни принцип разумевања реалности - два света која се никада не мешају.  Овај вид филозофије црпи искуства из Древне баштине која је у сагласју са делујућом природом, о чему и говори „древно знање“.[1]  

Индивидуална филозофија, је замишљена као примордијална наука појединца, проистекла из личног искуства током живота и знања у које се појединац сам уверио. Ако можете замислити свет у коме је ваше тело заједница (црква) духа и вашег тела, свет у коме ви и окружење хармонично делујете   као склоп вођен вашом слободном вољом; свет у коме су ваши потенцијали и деловања устројени као институт, на правом сте путу да – горе написано - разумете.

Александар Манојловић и Слободан Филиповић

---

[1] У старом знању, увек постоји заступник знања (ариј. видван), мудрац (сапха), просветљени (бад`исатва) и духовни или човек „за себе“.