ФАНАР И ГРКОМАНИЈА

Први званични помен „Грка“ у владајућој историји, датира из 146 године ст. ере, приликом „окупације Грчке од стране Рима“, иако су „Грци“ и „Римљани“ тада могли да буду само етничке групе, а никако државе. Отуда, Европа се с њима упознала тек у ренесанси.

 Историјско памћење о Грцима није похвално. Старе су изреке: Лажеш као Грк, или такође у моралном смислу: Graeca fides, nulla fides. Путници и конзули с Леванта шаљу извештаје о Грцима, као „најискваренијој раси на земљи”. Сам израз Јелин је у староруском био погрдан, а В. Соловјев истиче, да су Грци у „Несторовом летопису” обележени као „лажљиви”. Отрежњени Пушкин пише свом пријатељу: Случај, да сви просветљени народи Европе булазне о Грчкој, неопростива је наивност. Краљица Наталија Обреновић за њих каже: Што се Грка тиче, они су то што јесу. Није случајно, што Јевреји не иду тамо где њих има!

Иако никада нису имали своју државу, Грци имају „историју“ дугу око три хиљаде година! Прву двојну државу, добили су уз помоћ европских великих сила 1832. године, која је својим Уставом све православне (Србе) прогласила за „Грке“. Тако су „Грци“ постали око половине 19. столетја народ у држави, која је 1912 године добила 51% Македоније, а 1926 преселила 1.600.000 Грка из Мале Азије.

Да би се уопште говорило о Грцима и Фанару, треба разликовати појмове Грци и Јелини, антички Срби, семантички од арх срб. хели, Сунце, које је Европа у ренесанси из идеолошких разлога поистоветила с Грцима. Име Грци је изворно погрдно, за помоћне војне чете из Кападокије, семантички од архаично србског корена гр(у)ч, оробити, украсти, Отуда, једна грчка влада понудила је уредништву Ларуса милион франака, да се изостави значење речи „Грк” као frippon, escroc.

Шта је уопште Фанар? Назив за кварт у Цариграду, по истоименом светионику, који је кумовао имену „фанариоти“. Ко су фанариоти, који себе сматрају „нововасељенским Јелинима”? Првобитно етничка група Грци, као турски тумачи и посредници („дилери”), који су се касније развили у врло повлашћену класу, или сталеж у коме је било и доста одрођених Срба.

Папистички Рим је остварио Унију с Роумом (Ромеја), још с одлукама Лионског сабора 1274 године, што је у наше време потврдио цариградски патријарх Атинагора у јавном наступу: Ништа нас не одваја од Католичке цркве! Од Лионског сабора, поунијаћени Роум а касније Фанар, није престао с организованим деловањем против Срба (Словена), на унијаћењу преко „гркосједињене вере”, која је само друго име за  екуменизам и „источни папизам”. 

Иако фанариотска превласт над србским утицајем при Порти датира тек од осамнаестог столетја, фанариоти су се у политичком погледу руководили идејом тајног покрета, о обнови  некадашњег „грчког царства”, на чијем би челу била Васељенска патријаршија у Цариграду. Изједначавајући православну веру с новојелинством, тежња фанариота је била обнова “грчке државе”, укључујући Србију, Влашку и Молдавију, а ова рестаурација новојелинизма, имала је за циљ културно-административну доминацију на просторима Балкана и Анадолије. Ова тежња за превлашћу “Грка“ на Балкану и асимилацији негрчких народа, позната је као Велика идеја (Megali idea). Отуда,  под снажним западним утицајем грчке школе, поморске и трговачке компаније постају носиоци духа новохеленског просветитељства.

                Османизам је грчку цркву и фанариоте учинио једним од главних немуслиманских стубова турског царства, јер су потурчени Грци заузели висока административна места у Отоманској империји, па су Фанар и Цариградска патријаршија давали свештенство од Јадрана до Црног мора, и од Цариграда до Карпата. Овај спој околности, изродио је идеју о обнови роумског (ромејског) империјализма. У остварењу овог циља, фанариоти су се преусмерили на руски царизам, који постаје корисно оруђе за реализацију новојелинистичких циљева стварања империје, с грчком црквеном и бирократском администрацијом. Отуда и „Грчки пројекат” царице Катарине Велике.

После Кримског рата, показало се да је грчка наклоност истоверној Русији била само обично претварање. Грчка штампа је отворено писала, да грчка нација чини најсигурнију брану против панславизма, и да је у последње време руска пропаганда угрозила преовлађујући положај јелинизма. Отуда, Ф. И. Успенски упозорава, да би руски хеленофили морали чешће да се присете чињенице како су Грци у најтежим временима за србски (словенски) свет, увек били на страни  непријатеља! Исто отпадништво унијатског Фанара, као и тежњу да потчини делове Русије, истиче чудотворац србске крви Јован Максимовић Шангајски.

Иако су формално били представници отоманског интереса читавих пет столетја, фанарски кланови се никада нису одрекли утицаја Ватикана, франкофилије и аустрофилије. О томе сведочи и центар Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској, који је основан као једна од кључних установа екуменистичке делатности.

Али, то није спречило фанариоте, да узимају данак на силу чак и од католичких попова, па је султан Сулејман морао да донесе ферман 1565. године по којем не сме нико, ни грчки нити другог обреда митрополити, потраживати мирију и друге њој сличне дарове од латинских попова.                                                         

У XVII столетју фанариоти постају тумачи Порте, а као такви врло утицајни, с могућношћу двосмерног подмићивања од стране туђих владара и њихових посланика. Из овог сталежа се регрутовало свештенство, које je паразитирало господујући широм србских земаља у Бугарској, Влашкој и Молдавији. Лицемерје Фанара се традиционално огледа у активности против Русије, Бугарске, Влашке, Молдавије и Србије, нарочито у најделикатнијим моментима њихове историје, мада грчки шовинизам, прозелитизам и империјализам није јењавао ни током мирнијих периода повести. Фанар је вечито оптуживао србски (словенски) свет за „варварство” и „етнофилетизам”, кроз ксенофобне сплетке, подметања и клевете. 

            Грчка етничка група, присутна у власти и државној администарцији Срба на југу Балкана, познатој као Роум (Ромеја), довукла је Османлије с Истока, само да би могла да се  дочепа престола. Тадашњи грчки великаши били су такви бездушници, да је народ с највећим весељем дочекао долазак Турака у Цариград, јер му беше дозлогрдило грчко  безакоње.

За разлику од новојелинизма, Србија средњег века је била „отачаство створено по слици Божјој (Доментијан)”, која је стремила добром и лепом у сакралној уметности, јер је човек био саздан „по образу и подобију Божјем”. Владар је попут Стефана Првовенчаног, „правдом, истином и љубављу богољубца према ништима, био је светлом украшен и врло изврстан” (Теодосије). Судови у тадашњој Србији суде на основу обичајног права, Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији унија није имала никакве могућности да заживи.

За разлику од владавине права, грчки свештеници и администратори, нису дозвољавали чак ни народну и црквену просвету код Срба, заводећи режим јелинизације. Свуда су фанариоти сузбијали србско богослужење и уводили грчко, а старе србске рукописе су палили и уништавали. Забрањивали су прослављање Крсне Славе и србске светитеље, док су у Бугарској и влахомолдавским кнежевинама успели да одроде и појелине више народне слојеве.

Свуда су фанариоти гледали, да што више оглобе народ и обогате се, користећи се симонијом као главним оруђем, продајући парохије бољим купцима и рукополажући свештенике за новац. Архимандрит Спиридон каже: Грци тргују свиме: гробом Господњим, св. тајнама цркве, светим моштима, тргују самим Христом! Фанариоти у турској служби, постали су стални саветници султана и „сиви кардинали” отоманске спољне политике. Заједно с Јерменима, постали су трећи сталеж империје Оријента. Захваљујући њима, робовање православних народа под Турцима је временски потрајало знатно дуже. 

Ова немуслиманска интелигенција није могла ући у систем турске војске и управе, па је регрутована у православни црквени клир. Грчки свештеници, које су фанарски патријарси слали Србима за владике, били су врло лоши људи и безобзирни према пастви, потискујући србско богослужење и уводећи грчко појање, у циљу однарођавања и наметања новојелинизма.

 Вук Караџић каже, да су похлепне грчке владике увек биле на услузи чиновницима Порте. Патријаршија је продавала епархије грчким калуђерима, а „они су са пашама и кадијама експлоатисали земљу”, која је за њих била туђа. За новац су допуштали безакоња, а црквеним добрима и иметком су располагали самовољно. Руски слависта Василије Григорович оставио је средином XIX ст. податак о Македонији, да се у свим црквама служило искључиво на грчком језику.

Грци су били потпуно незаинтересовани за црквено-народну просвету код Срба, а безобзирно су глобили народ, цркве и манастире. У Старој Србији и Маћедонији су показивали мржњу према Србима „варварима”, трудећи се да им  потисну и униште Славу, а уведу „имендан” и грчке школе. Тек је Хатишериф од из 1839. године осујетио мешање Фанара и грчких духовних лица у школе, што је омогућило слободније ширење србске просвете.

Ни Срби у Босни и Далмацији нису имали мира од фанарских угњетавача. Владике Грци, који су се посебно одликовали лукавошћу и поткупљивошћу, подржавали су турске власти отворено радећи против народног србског покрета, или су према њему били равнодушни. Отуда, у србским земљама су фанариотима називани сви великодостојници Грци, који су се истицали себичношћу, грабљивошћу, лукавством и насиљем према народу и свештенству. У старини Новог Рима, међу клирике су примана само лица из породица клирика, свето причешће су свештеници обављали за новац, причешћивали су и покојнике; световњацима и женама су дозвољавали да проповедају у храму, о Великом посту су суботом и недељом јели сир и јаја, а у храмове су уводили стоку.

У далматинском приморју, од 1420. године под Млечићима, установљена је под млетачком влашћу посебна Филаделфијска митрополија са седиштем у Венецији од 1537. до 1797. године. За филаделфијске епископе бирани су Грци, који су управљали србском црквом преко архимандрита манастира Крке. Млетачко-далматински епископ Мелентије Типалди, је већ 1690. године одступио од православља и почео да ради на потчињавању Срба Далматинаца римском папи, како би превером постао кардинал. Србе који су се опирали безакоњима, Грци су немилосрдно анатемисали и клеветали код Млетака и код Турака, као непријатеље дуждове и султанове. Србске првојерархе су тровали и слали у прогонство. Тако су оклеветали патријарха Василија Бркића, који је отеран чак на Крит.

Његов наследник Грк, заједно с још пет грчких епископа, поднео је захтев цариградском патријарху Самуилу, да се укине Пећка патријаршија, што је потврдио султанов ферман 1766 године. Да би јој се затро траг,  одмах је подвргнута Призренској митрополији.  Никодим Милаш је тврдио, да је ферман о укидању Пећке патријаршије био незаконит чин. Једина епархија Пећке патријаршије, у којој Грци нису могли никада да успоставе своју фанариотску власт, била је Епископија Црне горе.

У Влашкој и Молдавији паразитска каста фанариота, изродила је бојарски сталеж отуђен од матичног србског (словенског) народа, с усађеним презиром према „варварској” раји ћириличне писмености и влашкосрбског говора. Из овог проклетог сталежа, изродиће се читава плејада новорумунских државника и политичара Грка и Цинцара, која ће касније, преко руског двора, из Молдавије и Влашке припремати – грчки устанак.

Уз грчки језик, у Влашкој и Молдавији продире и неохеленска ренесанса, посебно преко новоаристотеловског духа универзитета у Падови. Грчки илуминизам формира нови влашки стил, који ће савршено припремити тло за будућу диктатуру фанариота у земљи. Константин Бранкован оснива 1694. године Принчевску академију у Букурешту, финансира штампање књига под палицом св. Антима Ивирског, док у архитектури спаја достигнућа старе моравске школе са нововизантизмом и италијанском ренесансом, формирајући посебни уметнички стил.

О трагичном стању Влашке под фанариотима А. Влахуца пише: Владари су окружени Грцима, црква је под грчким окриљем, а сви кључеви нашег живота су у рукама Грка. Све је на продају: високе службе, игуманства, скупљање пореза који одавно више немају мере, тако да сам владар на лицитацији продаје господарске манастире. Сами влашки кнежеви су према извештају Руђера Бошковића, бирани „од Грка који су поданици Порте, међу којима влада најсуровија борба за положаје”. Тако је успостављен злогласни фанариотски зулум над србским и влашким живљем. Уводи се служба на грчком језику, купују владичанства од Турака, да би се парохије затим цепале и продавале бољим купцима, а за новац рукополагали за свештенике сасвим недорасли и неписмени људи.      

Борба Фанара против Влаха пустошила је земље кроз XVII, XVIII и XIX век, огромне масе народа напуштале су своја вековна огњишта. Отуда је пљачка и угњетавање народа преполовило број пореских обвезника у Влашкој и Молдавији у18. столетју.  С друге стране, вршено је масовно грчко насељавање Молдавије и Влашке, па Грци  постају већински трговачки сталеж. За време грчке владавине, Влашка је била преплављена са 100.000 Грка, који су се дочепали скоро све земље и спахилука. Гледајући само свој ћар, они су се претопили у Влахе, уместо да их погрче!

Стуб отпора турско-фанарском режиму било је народно свештенство и незадовољни локални бојари, али обичан народ и свештеници су окивани у гвожђа и глобљени новчано, уз претње анатемом и турским судом. По Грцима, „влашки одрпанци су били створени само зато, да живе по земуницама и једу мамаљугу (качамак)”.

Влашки војвода Матија Басарaб изразио је сумњу да може спасити своју душу, јер се цариградски патријарх не бива „наитијем” св. Духа, него новцем који се даје Порти! Стотине хиљада беземљаша се пред фанариотским терором одметнуло у хајдуке, или избегло у Русију, Бугарску и Србију, док су  виши слојеви друштва попримали француски утицај кроз језик, моду и обичаје, јер су фанариоти заступали модеран хеленизам, обликујући све према њему.

Старе књиге србуље су спаљиване, јер су фанариоти тежили уништењу народне свести код Срба и Влаха. Укидали су прославу Крсног имена и србских светитеља, уводећи грчки језик и обичаје, углавном по већим градовима, где је било јаких грко-цинцарских колонија. Никола Јорга каже: Грци су вешто стварали национ од погрчених припадника других народа, такозваних „гркомана”. Ароганција грчког образовања жигосала би друге као „варваре”, а јелинизацијом би се постајао „Грк”. Овај образац је најбоље пролазио код Македовлаха (Цинцара).

Порта је у фанариотима имала одличну шпијунску испоставу, често у свештеничкој одори, уз помоћ цинцарских трговаца! Фанариоти су се у свему ослањали на Цинцаре, о којима  Аделина Ирби пише:  Грци су били тако вешти, да их убеде како су они стари маћедонски Грци, само што су романизовани! Отуда је цинцарски језик и проглашен за ”старогрчки”!

Грци су преко Фанара истицани као изабран народ, а грчки фаворизован као једини службени језик православља на Балкану. Услед непостојања географске границе, царске институције су називане „васељенским”, као и црквени сабори, који су превазилазили границе појединих митрополија. Отуда и придевак „васељенска” (патријаршија), јер је тобожња (роумска) империја обухватала цео свет, односно васељену или екумену.

Иако је Цариградска црква према канонском учењу, била потпуно једнака у погледу својих права с другим аутокефалним црквама”, напомиње С. В. Троицки, Васељенска патријаршија је теоријски обухватала читаву васељену. У суштини, фактички је имала власт само над неколико епархија! Али, Фанар је био одан Турској и „византијском” интернационализму, фаворизујући новороумски дух са западњачким тежњама.

Источно Царство које погрешно именујемо „грчким”, било је  роумско, а Грци су били само чиновници и нису чинили никакав народ. Свети Сава је био противник клерикалне политичке и културне хегемоније Грка, јер је упознао слабе стране њиховог карактера. Сава је уздизао Богочовека, одбацивши бесмислену грчку антитезу Бог-Човек коме се служи огњем и мачем!

Заједница монаха на Атосу, била је столећима међународна монашка република, заснована на царским повељама, манастирским уставима и турским повластицама, где је сваки  манастир имао пуну аутономију на својој територији.[1] После грчког заузимања Солуна, поредак који је успостављен на Светој гори, био је у супротности са свим дотада владајућим обичајима и правилима! Сва власт је припала Грцима, а остали православни су морали да трпе терор грчког војног присуства. Посебно питање представља одсуство логике. Како је могуће, да Света гора припадне грчкој држави, која тада није имала ни сто година од свог постојања!? 

Грчка влада и Фанар сатрли су Свету гору. Филики Етерија је била под јаким утицајем масонерије, па је масонска грчка држава, која је током 19. столетја протерала око 10.000 словенских монаха с Атоса, укинула све привилегије Свете горе, која је била центар борбе против новокалендарског раскола 1924. године, када су се монаси исповедници 1926. године окупили у Савез светогорских монаха – зилота. Васељенска патријаршија у власти Атине, у суштини је организовала политички државни удар против Отоманског царства, мењајући тиме 466 година дугу традицију политичке потчињености муслиманима.

            „Фанар је одавно одступио од православне вере, потчинио се Ватикану и тиме себе лишио било каквог ауторитета и легитимитета, по свим питањима источног вероисповедања“. Можда је коначно дошло време, да човечанство ову изопачену гркоримску институцију дефинитивно пошаље на ђубриште историје.

                приредио С. Филиповић, из књиге Срђана Новаковића: Грци и Фанар, Београд, 2020.

Књигу можете наручити на телефон 064/343-3854 или на мејл: novak@tiscali.it

---

[1] Света Гора није пристала на анатему србске патријаршије од стране Цариграда, све до Маричке битке, када избијају спорови и неугласице између србских и грчких монаха.