КОЛЕВКА МОДЕРНЕ СРБСКЕ ДРЖАВНОСТИ
После Пожаревачког мира 1739. године, део Шумадије
је по међудржавном уговору био под заштитом Аустрије. Руско-аустријски уговор из
1781. о подели балканских територија предвидео је кнежинску
аутономију, која је 1796. године проширена с правом избора 12 обор кнезова
Београдског пашалука. Условно речено, то је био слободни део територије, па
јачају везе са Србима преко Саве и Дунава, пошто је Шумадија тада добила сасвим
другачији економски и социјални статус, у коме су дате околности подстакле
идеју о повратку сопствене државе.
После опште амнестије султана Селима, чак и оних Срба, који су били
аустријски официри у последњем рату, као и бројних усмених и писмених жалби на њихова
недела, дахије су после бројних претходних опомена упозорене ферманом. О
оправданости народне буне султану Селиму пишу Асан паша, титуларни београдски
везир, Алекса Ненадовић и Миленко Стојковић, из
чијег писма се види решеност устаника на буну, док Хаџи-Рувим
пише Порти растопљеним златом, по протоколу турског двора.
Султан Селим је инсистирао, да се
дахије одрекну зулума. У противном, запретио
је, да ће на њих дићи војску од другог народа и закона (Срба). Противници
страховладе дахија, поред народа, свештенства и
хајдука, биле су и турске спахије.
Јер, у политичкој ситуацији пред Буну на дахије, одметнути јаничари су
били озбиљан друштвени проблем. О томе сведоче и речи из народне песме: Једна раја два харача даје! Отуда, не
изненађује чињеница, да је турска власт знала за припрему буне на дахије, па је
чак и била у дослуху с устаницима подстичући буну! То потврђује и чињеница, да
је за првих 22 дана буне попаљено девет ханова, али, паљени су само дахијски,
не и спахијски!
Сви виђени људи тадашње Србије долазили су у Буковик на састанке
код организатора буне. Касније, чак и француски књижевник Сен Рене Таљандије
(1817-1879)[1], који је на захтев Милоша
Обреновића написао историју Првог и Другог србског устанка. Да је буна дуго и
пажљиво припремана, показује Сабор у Буковику, уочи св. Николе 6.12.1803 године,
по старом србском календару. Мало је познато, да је после овог збора побијено
око 150 виђенијих Срба, који су шуровали с дахијама, а били против дизања буне![2]
Истрага потурица сведочи, да су устаници у сваком селу већ имали своје људе,
што доказује да се у буну ушло плански, а не „грлом у јагоде”.
Поготово, што је од пада Смедерева 1456. године до Буне, било
74 неуспела устанка Срба!
Нелогично је мислити,
да су србски хајдуци под оружјем, одржали збор у селу с утврђеном турском посадом! Поготово, што је
Орашац тада имао свега неколико србских кућа. Пред саму буну у њему је била
турска караула с ханом, џамија и постаја од 150 турских војника, која је била у
надлежности паланачког паше! Није логично, да Срби дижу буну у спахијском селу.
Још је нелогичније прихватити, да устаници
којих је по процени било 300 до 580, а мошда и 1000 учесника, држе збор у
једном селу, па онда иду по благослов и на заклетву, пет, шест километара даље,
у друго село код буковичког проте Атанасија, чија је парохија иначе био и
Орашац!?
Неспорно је, да су најзначајнију улогу у буни 1804. године имали хајдуци. Буна је оплеменила хајдучију, а она је заузврат дала буни најбоље борце! Наравно, не рачунајући хајдучку самовољу појединаца, која је ишла „под руку” са србском неслогом међу старешинама.[3]
Отуда, од пресудног значаја за место организације устанка је једна проста
чињеница, да је хајдучки арамбаша
Станоје Главаш зимовао у Буковику,[4]
а поред Алексе Ненадовића имао
највише људи под оружјем!
Управо је Станије Главаш на
сабору одбио првобитни предлог да поведе буну: Добро, браћо! Ја сам
'ајдук, и мене 'ајдуци слушају, и
слушаће ме; али сав народ нису 'ајдуци... Него ви поставите старешину кога човека између вас, који је
и до сад био с народом; а ја ћу чинити што могу. Онда, скуп бира другог хајдука? Да ли је Станоје Главаш свесно
уступио вођење буне свом побратиму Црном Ђорђу?
Како Срби нису били власници земље, они нису смели ни да је
напуштају, па су слободу кретања имали само хајдуци! Мало је познато, да је
Главаш поред Букуље, хајдуковао по Хомољу, Глибовцу (ст. име Салевац) и Босни. Ове регије
су међусобно повезане географском линијом од значаја:
Хомоље-Свилајнац-Букуља-Равна гора-Ваљевске планине, која представља најкраћи
пут до Дрине. Потврду даје правац лајковачке пруге, која је ушла у народну
песму, јер је била пресудна комуникацијска веза за Церску и Колубарску битку!
Дахијама су стигле вести ”о пословима побуне у Шумадији” из Земуна,
са списком лица која су пристала да устанике снабдевају
муницијом, а
истовремено су били гарант наплате. О томе сведочи писмо дахија, упућено Пазван
Оглуу фебруара 1804.
године: Пре неколико месеци, неки
кнезови и коџабаше
нахија Смедеревског санџака су почели рају неких нахија тајно
да покрећу на зло,
дижући је тако на устанак. Али су то, међутим, неки између њих тајно дојавили
овим вашим слугама. Заробљени пашеног Кучук Алије, одао је план
дахија, да поставе нове кнезове које ће узети као таоце, док се не преда сво
оружје. Онда би побили све старије од 15 година, а остало становништво превели
на ислам.
План устаника је био да буна крене у пролеће, али дахије су сазнале
за припреме и убиства својих сарадника, па су за освету организовали сечу
кнезова у којој је побијено око 95, или по руским изворима 150 виђенијих људи.
Буковик је тада био у надлежности паланачког паше, као и Орашац, чији је кнез
био Марко Савић, а не Теодосије Марићевић како наводи Вук. Теодосије је био човек
паланачког паше, досељен крајем 18 столетја из Ужичке нахије. Али није био кнез,
јер тада је једини кнез с тим именом био Теодосије Филиповић из Кнића.
Буна покренута против дахија, вођена је по договору с турском
окупационом влашћу до 1805. године, односно друге
Остружничке скупштине.[5]
У почетку буне, све одлуке су доношене колективно,[6]
а Срби су од почетка инсистирали на већ добијеној самоуправи пре буне. Када су
дахије уклоњене, устаници су донели одлуку, да наставе борбу против легалне турске
власти. После друге Остружничке скупштине, Теодосије потеже кубуру на Црног
Ђорђа. Разлог овог поступка се тражи у његовој љубомори због власти, али је он
озбиљнији и свакако стоји у вези са ставом и инсистирањем царских Турака, да
кад се уклоне дахије, Срби узму плен, одложе оружје и врате се кућама!
Да су
царски Турци инсистирали на овом сценарију, сведочи сам Теодосије Марићевић,
који у моменту избора вође буне, говори о њеном скором завршетку!? Посебну
тежину има сведочење Чолак Анте, када говори о руском учешћу у устанку: По Госпојини 1806. године, кад је пао Београд, а дахије побегле на Ада Кале, турска
војска напушта опсаду Београда и враћа се у Паланку. С регуларном турском војском одлази и 600 Срба! То значи, да су
за наставак борбе против турске окупационе власти, знали само неки организатори
устанка! Тактички, они су се послужили лукавством, како би до циља дошли неутрализацијом доушника и Срба наклоњених
Турцима.
Порта је 1806.г. објавила рат Русији. Пре рата је нудила устаницима
релативно повољне услове, али Срби нису на то пристали. Поготово, што их је
руска држава одвраћала. Али, руска држава у мировни уговор с Турском из 1807. године,
није укључила Србију! Порта предузима оружану акцију против устаника, на коју
је подстицала и Аустрија, којој није одговарао развој догађаја, у коме су
устаници били стварни господари Београдског пашалука, јер је царска власт била веома
слаба. Притисак су такође вршили и муслимани из Турског царства.
Устаници
су почетком 1806. године, поручили у Лајбаху тридесет топова, али је ову испоруку Аустрија онемогућила, као што је забранила увоз хране у Србију! Какав је био
став Аустрије најбоље се види из одговора петроварадинске ђенерал-команде, на молбе
устаника: Двор аустријски је у највећем
пријатељству с Портом, па устаници не могу да очекују било какву помоћ, осим
посредовања у мирењу. У одговору је нарочито наглашено, исто оно што стоји
у Меморандуму митроплита Стратимировића: Немојте
никада заборавити, да сте ви турски поданици!
Те
године је Наполеон заузео Далмацију до Дубровника, а Руска флота и Црногорци запосели Боку Которску. Наполеон је имао одбојност према србским устаницима,
јер му је одговарала политика останка Турске на Балкану. Он је Србе сматрао
бунтовницима, јер су били ослонац руске политике на Балкану. Зато је и нудио помоћ
с војском из Далмације, што је Турска одбила. Француски посланик Себастијан, уз
помоћ неколико генералштабних официра, помагао је великом везиру на Порти у
изради оперативног плана напада на Србију, који је султан прогласио светим
ратом. У
бици на Иванковцу и боју на Равњу, 1813 године, Француска је дала Турској најновије топове, а посадама су
командовали француски и енглески официри!
Срби су у Буни на дахије били упућени сами на себе. Чак су и
београдски Јевреји одбили захтев србских власти, да наставе с плаћеним радом у
барутани и на ливењу меткова. Иако су то радили под Турцима, а поред тога били
џелати и шпијунирали за рачун Турака. Београдски Јевреји су се лажно жалили
бечким властима, како су због тог одбијања тобоже били стављени у апсану, па
када су протерани заједно с митрополитом Леонтијем, враћени су на инсистирање
Аустрије.
Носилац идеје и најупорнији заговорник потпуног ослобођења Срба,
био је Црни Ђорђе, генијални војни стратег, од кога је Хитлер преузео: команду
на више фронтова, снажну централну резерву и обавештајни систем, каже Црњански, као и титулу „вожд”! Али, Црни Ђорђе је по свој прилици
постављен, а не изабран за вођу устанка! Јер, он је био хајдук, посебно увежбан
фрајкор и аустријски подофицир.[7]
Зато је и послат да дигне устанак, као што је био касније послат у Другом
устанку од стране Хетерије.
Ако је Црни Ђорђе био глава устанка, онда је Станоје Главаш, који
се није одвајао од Црног Ђорђа, свакако био душа Буне на дахије и народног
ослобођења.[8] Вожд је био човек без сујете, али страстан.
Имао је само један циљ пред очима: народну слободу, којој је свим својим бићем био
потпуно посвећен! Велико је питање, колико би се у томе успело без подршке
Станоја Главаша, његовог побратима још пре Свиштовског мира 1891. Године, који се није одвајао од Вожда.
Да је буна спремана и
подигнута у Буковику, сведочи и одмазда Турака, који су
запалили и опљачкали цркву 1813. Године у Буковику, али су Теша из Гараша и Сараманда из
Буковика, курир Главашев, за освету побили све Турке, који су у томе
учествовали. Отуда изрeкa: Тешa вучe, Сaрaмaндa тучe! Једини објекат у селу Буковик, који су Турци
срушили до темеља, била је кућа Живана Бановића – Пушкара, зета проте
Антонијевића. Овај податак говори сам за себе о посебној улози Пушкара у буни. Баталака га нигде не помиње, иако је одрастао
у кући свог тече Пушкара. Могуће, да је Пушкар намерно уклоњен из Баталакиног списа,
с намери прикривања његове посебне улоге у буни.
 |
Гроб Пушкара се налази
у издвојеном делу црквеног гробља, који зову
„Устаничко
гробље”, с текстом уписаним на обе стране споменика. [1]
Неки се питају, да ли је Јевића до где је убијен први Турчин у селу
Дрлупа, био место почетка буне против дахија? Орашац је локализован као место
подизања буне, у двотомној књизи М. Вукићевића о Вожду, која је издата 1907. године. Очигледно, да је она временски у складу
с утврђивањем династичке идеологије, али с другим местом локализовања буне, код
цркве и школе које у време буне нису ни постојале.[1] Тек је 1954. године Социјалистички
савез радног народа прогласио Марићевића јаругу, за место подизања буне, уз градњу
спомен-чесме и скидање грба Краљевине Југославије с школе. Тако је Марићевића
јаруга проглашена за историјско место подизања Буне на дахије, 150 година после
стварних догађаја!
Орашац је и пре Другог рата био место прославе подизања буне, по
свој прилици из скривених династичких разлога, или као последица неког догађаја
из времена буне, коме је касније из непознатих разлога дато на значају. У сваком случају, премештању локације је
погодовала површност и самовоља „народне” власти, али њена иницијатива свакако није
случајна, већ је била идеолошки подстакнута! Поготово, што је општина Буковик претходно
1952. године административно преполовљена. Да постоји континуитет у прикривању,
указује и преименовање Аранђеловца, који је настао Милошевим декретом од Велике
Врбице, а добар део Буковика је прикључен тек 1952 године![2]
Једино питање на које треба потражити одговор, јесте разлог промене
локације подизања Буне на дахије! Очигледно, да је колевка модерне србске
државе Буковик, а не Орашац. Догађања у
вези Буне на дахије сведоче, да је она детаљно припремана у крагујевачкој
нахији, а васкрс модерне србске државе започет је у Буковику, о чему постоји и
живо предање у селима подно Полога, скривеног средњевековног града на Букуљи,
такође „непознате” локације.
Раде Бановић,
приредили С. Филиповић
и З. А. Антонијевић
[1] Иницијатива
за подизање цркве у Орашцу је дата 1864, а камен-темељац за школу постављен 1904 године,
на 100 годишњицу Буне.
[1] Писац
и критичар, члан Француске академије наука и професор књижевности, у Стразбуру, Монпељеу и на Сорбони. Објавио је неколико текстова о Србији и две
књиге.
[2] Учесници
буне из Буковика, сахрањени су на (истом) црквеном гробљу (брдо изнад цркве),
заједно с побијеним Србима из „истраге потурица” на св. Николу 1803. године, по старом србском календару.
[3] Грк Родофиникин је примио тужбу
србских старешина против Вожда, а тиме је појачао раздор међу устаницима, иако
је народ листом био за Црног Ђорђа. Насупрот томе, стоји емотивни пример Илије Новокрштеног,
руског поручника добровољца, чије би име требало дати некој од београдских
улица.
[4] На зимовнику је Главаш упознао
и оженио Стану, удовицу брата Јована Крстовића, кога је из Кикинде, заједно с
два брата довео његов побратим Црни Ђорђе. Након пропасти устанка, Крстовић се
вратио у Кикинду, а од Главаша и Стане потичу данашњи Главашевићи с Букуље.
[5] На Остружничкој скупштини, Карађорђе је устаничку војску поделио на
дванаест нахија, при чему је свака нахија имала један табор (пук). Табори су
састављени од десет до дванаест буљука (чета). Усвојено је начело субординације.
Сви војници полагали су заклетву верности, а за издајнике била је предвиђена
казна набијања на колац.
[6] Тодор
Филиповић (познат као Божа Грујовић), доктор права из Руме, предложио је
оснивање Правитељствујућег Совјета србског, који је касније постао законодавно
тело. На предлог Главаша,
проглашен је уставни акт врховне власти, такозвани „Карађорђев устав”.
[7] Једно време је хајдуковао у
дружини Станоја Стаматовића Главаша уз Вељка Петровића и Арсеније Лому.
[8] Продор
Главаша у Топлицу, уз ослобађање Прокупља,
био је од огромнога значаја за дизање самопоуздања целе србске војске. О каквом се човеку ради, показује његов захтев старешинама, да
одвоје 10.000 устаника, како би „дигао” Срем и Банат на устанак, у циљу
ослобађања територије од Будима до Влашке, у тежњи да се споји с Русијом! Главаш је убијен по налогу везира, 25
фебруара 1815, у
Баничини, а
његова глава истакнута у Београду, што је допринело Другом устанку.
Коментари
Постави коментар