СУНЧАНИ СТУПОВИ - С. Филиповић и Д. Јечменица

 

По мисирској легенди, Сунце се први пут подигло на Бенбену или Атумовој хумки, белегу, стубу, торњу или стели „града Сунца“, која је обележје сохе небеске, јер су на тај свети камен пали први сунчеви зраци. На овај белег је слетела света птица Бену (> Феникс), излежена из јајета, које је снела космичка гуска или птица рађајућег Сунца. 1   

Феникс

У старо доба, стубови-белези су  подизани поред „светих путева“ и на улазима храмова. 2  Мисир је имао два главна белега, а оба су била близу библијске реке Нил, са старим именима Пирава и Меандар. Први је био у Горњем Мисиру, у Теби поред Нила, а други у Доњем Мисиру у Ану (Хелиополис, близу Мемфиса). Стари завет помиње белеге као стубове у дому Сунчевом,  а потврђује га мисирски натпис из Хелиополиса: Ја, Дионисије, посвећујем ове фалусе Хери, својој помајци! 3 Зато су врата мисирског светилишта имала два стуба: црвени, обележје узношења, и црни, знак робовања материји, јер црвено је боја Огња, а црно Нава или доњег света.  

Хелиополис

Мемфис је познат и као „Он“, по коме је настао назив  „онско свештенство“. Отуда, друга стела је заправо била свештенички стуб, који Јевреји зову „јакин“, тј. „цедек“, у значењу „праведни“, како се звао и ханански бог Сунца. На тумачење “цедека“ упућује један од наведених облика имена места стуба, Хелиополис или град Сунца. То значи, да је „онско свештенство“ заиста упражњавало култ Сунца. Уосталом,  Велики храм у Вавилону је имао златан сунчев лик, а њега има и балдахин са четири стуба цркве Свети Петар у Риму, или јеврејски дрворез из Хагаде, такође са сунчаним ликовима. 

Мемфис

Термин „цедек“ стоји у вези овог култа, који су Јевреји касније уклопили у свој концепт Јехове, као „храниоца који разгони таму“, али етимологија цедека долази од аријског су, свети + диш, бог Правде, што је по споти идентично Шудиковом камену са правним одредбама, који је био место суђења, а име добио по истоименом манастиру у близини (Губеринић, Берански музеј). Уосталом, потврду даје и Мелхиседек, „свети цар праведности“, кога СПЦ и дан данас слави, а чији предметак „мелхи“, долази од аријског махира, Сунце. 

Из наведеног о свештеничкој стели следи, да је у Горњем Мисиру био десни белег узношења, док је у Горњем био леви, као обележје робовања материји.  Јевреји зову десни стуб „јакин“, а леви „боаз“. 4 Код слободних зидара десни стуб је обележје праведности на земљи, што је задатак свештеничког месије, док леви значи снагу и претставља краљевског месију, који је одговоран за снагу краљевства. Уједињавањем ова два концепта се добија стабилност или мир (шалом).

Саримама (=Царимама) је жена која прави торњеве, а торањ је од ариј.торана, врх, узвишење, лук, свод. Богиња Кева из Ефеса се такође приказује са круном на глави у облику торња. Црквени торањ са звоником је упоредан белегу, као што су то минарети, или чак и мале капеле које имају торњеве. Такви су и торњеви шинто храмова или будистички славолуци.  Један облик круне са торњем је и тијара, круна са три врха, која стоји у вези сохе небеске. Налази се на цртежима асирских богова, а данас је носи папа. То је владарска круна или митра, од ариј. митра, удружити моћ и симбол моћи. Обележје је сва три србска митолошка света и више богова: Кеве, Митре, Аписа...  

Митра

У чувеној Рослинској капели коју су направили слободни зидари, распознају  се наведени мисирски стубови. Леви стуб је претстављен са завојним орнаментима, што стоји у вези имена Боас по Бесу, злодуху Нава са обележјем змије, од ариј. √ б'еш, страх, ужас. Десни стуб је украшен са строго вертикалним орнаментима, као директна веза са небесима, јер појам стуба повезује земљу са небом. Термин ступ је од арх. срб. ступ, стуб (=стамбу, потпора), усправан > ст. срб. столп (Вавилон). Отуда, у хинди традицији стуб с круном је духовно обележје, док наш народ епски каже: Жарко Сунце...ти раступи облачне ступове!  

Рослинска капела

 Aрхитектонски детаљи стубова, широко су заступљени у начину градње православних цркви. Наиме, царске двери на средини самог иконостаса, који претставља границу између овог света и неба, оивичене су са наведена два стуба и често и сводом који их повезује. Поред тога, често је присутна и спирална орнаментика, додуше на оба стуба истовремено. 5

Царске двери Храма Успења Пресвете Богородице

 Стуб је митолошки у вези стабла и дрвета, јер арх. срб. стамб'а, стабло, симболички повезује небо и земљу, па је у сумерском предању стабло оличење Астарте, а бог Вид или оличење планете Меркур, у старој вери Срба је претстављен у  облику дрвеног и каменог стуба или стеле, са његовом главом на врху, која је изображена четворострано. Гомила (камења), која је у класично доба имала усправан камен, на врху са главом бога Вида, била је оличење планете Меркур. Вид, алијас Меркур, слављен је на ивицама путева са гомилома камења, на које је постављан усправан камени стуб, чије је име од арх. срб. шарма, гробна хумка или свети гробни камен, одакле је настало грчко herme, међаш, крајпуташ. То су обожени крајпуташи Балкана, по којима су ти путеви називани светим у старо доба. Само, што се тај бог данас не зове Шармије, већ га зову грцизираним именом Хермије или Хермес. 

Ако знамо, да се стела и стуб са претставом Вида у старосрбској традицији назива кумир, онда је извор јеврејског тумачења земљописног имена Кумран, од ариј. кумара, Прабог или једно од девет имена за Огањ, у значењу засвођеног улаза, управо заснован на два стуба који држе свод (небески) или кумира. Сам назив места Кумран, за есенску заједницу има значење свода, тј. засвођеног улаза. Сходно томе, кумранци су били „људи стубови“ са луком изнад себе, који обележава небески свод. Стубац (тотем, кумир) је обележје места појаве божанства на земљи, које има улогу да подупире свет (=мир). Кумир (тотем) је према томе место где пада анђеоска светлост, јер анђели су небеска бића, па не силазе на земљу већ само на кумира! То значи, да су и кључне личности старог друштва, који претстављају те стубове и друштвени поредак, морали потицати из реда Кумранаца, односно Есена. 

Кумир

Тачка надира о поноћи или зимској креаткодневици, прва је најава „сунчевог истока“, који је интервал почетка и краја ротације и револуције. Сунце о Божићу прелази на леву страну ординате кола небеског, у којој почиње узлазна путања земље, а то је прва најава почетка дана или лета, о „Божјем прозору“ или „сунчевом истоку“. Да је прелазак Сунца на узлазну путању Земље, прва најава кардо правца у сазвежђу Бика, који је хармонијски на апциси кола небеског, сведоче коледари, који носе маске са роговима бика, или обичај увођења бика у кућу о Божићу! 

Небески интервал истока је праг неба још у Ведама, РВ I, 113, а за њега народна песма вели: Од Божјег прозора од сунчева истока! Прозор, а нарочито врата су обележје преласка у другу раван (поље сила). Отуда, исту улогу има иконостас у правоверним црквама, јер храм обележава васељену, а олтар рај! Једна србска божићна песма пева о Божићу као оличењу младог Сунца, у улози бога Рата: Божић бата (удара) на обоја побоја, или друга варијанта: Божић бата на обоја врата (вечерња и јутарња)! У обе варијанте се ради о „по(д)боју“, довратнику или оквиру око врата и прозора.  6

Иконостас у Беодри - Ново Милошево

Врата старинске србске куће се састоје од побоја, јер се дрвени стубови побијају у земљу, горе са пречагом, а доле са прагом, од ариј. праг, окренут истоку. Из тог разлога је улаз у србску кућу или олтар храма окренут истоку, јер свако јутро зором прво улази Сунце, које је Бог на небу и цар на земљи! Отуда је и насеље Лепански Вир, које се пружа правцем југ-север персонализовано, јер су куће такође окренуте ка источном хоризонту (види Сунце Лепенски Вир)!

Зашто је мудрост препотског знања по предању претстављена пре библијског потопа, баш на два белега? Одговор пружа митраизам, у коме су два стуба обележје двојности светлости и таме, са претставама бика и шкорпиона. Такође, србска митологија и народно предање, у којој су два сунчана стуба, десни и леви, упоредни директној и индиректној светлости Сунца и месеца. 

______________________________________________

[1]  У знак сећања на божју присутност, бог Сунце се иконографски претставља са птичијом главом, као Атум или „Самородни“, бог у људском облику и отац човечанства. Једна од његових претстава је птица, али Арапи верују, да само Бену може да слети на Бенбен или соху небеску.

[2] Белег Царимаме у Вавилону био је висок 40 метара а кип Набудоносора 27, док је у Риму пред улазом у храм св. Петра оригинални мисирски стуб, а не његова копија! 

[3] Фалус је обележје бога Бала.

[4] Јевреји имају и друге називе за стубове: matzebal, стубови, белези, или hammanim, сунчани ступови < hama, Сунце < ариј. суну, Сунце.

[5] Исус је двоструко осведочен, као свештенички и краљевски месија, па пошто је сувишно да се приказује уз оба стуба, он се приказује само уз десни свештенички стуб, заједно са својом претечом Јованом Крститељем, док се на левом краљевском стубу приказује мајка Божја.

[6] По(д)бој у србском језику има и значење клина за набијање или обруча на бурету.

С. Филиповић и Д. Јечменица