ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ

 

Ивањско цвеће је Србима познато још од давнина, како за лековите, тако и за ритуалне примене.

Постоји обичај стављања венаца од ове биљке на врата куће за народно-црквени празник Ивањдан (рођење светог Јована Крститеља – 7. јул).На Ивањдан, рано ујутру, жене и девојке беру ивањско цвеће, од кога плету венце, певајући ритуалну песму: „Ивањско цвеће, петровско, Иван га бере те бере, мајци га меће у крило а мајка Петру на главу“. Затим у венце додају бели лук и и постављају их на куће, у њиве, на торове. Тај лук се касније сматра лековитим.

По легенди трудна Богородица, прилегла је да се одмори на бокор ивањског цвећа које од тада пријатно мирише на мед. Мирис меда потиче од есенцијалног уља а поред њега биљка садржи и флавоноиде, антрахиноне и иридоиде.

Кроз венац од ивањског цвећа се „провлаче“ кржљава деца да би боље напредовала. 

Сок од ивањског цвећа примењиван је за лечење посекотина и за појење и чишћење метиљавих оваца.

ЛЕКОВИТА СВОЈСТВА И ПРИМЕНА

Ивањско цвеће има дугу традицију употребе у чајевима за јачање и чишћење јетре. Ово вероватно има везе са доктрином знака, средњевековном теоријом по којој биљке изгледом подсећају на орган који лече (биљке за јетру и жуч по овој доктрини су беле или наранџасте боје). Када се користи за чишћење јетре ивањско цвеће меша се са травом ивом и маслачком.

Ивањско цвеће благотворно утиче на урогенитални тракт. Најбоље резултате даје када се помеша у једнакој мери са златницом. Дневно се пије литар чаја подељено у три једнаке дозе.

Народна медицина ивањско цвеће цени и као средство за заустављање обилних менструалних или крварења из хемороида у комбинацији са русомачом и хајдучицом.

Француска традиционална медицина поштује ову биљку и посебно је препоручује епилептичарима, али модена фитотерапија не користи ивањско цвеће за ту сврху.

Ивањско цвеће се веома често и успешно употребљава у лечењу кожних болести, посебно псоријазе. У том случају на оболела места стављају се облоге од свеже биљке. Од велике користи је ако се уз ово пије и чај од дивље биљке дан и ноћ.

Од ове биљке ситних жутих цветића и игличастих листова вековима се праве лековити чајеви за јетру, бубреге и против кожних обољења.

Ивањско цвеће вековима се користило за сирење млека. Ова традиција сачувана је и данас у неким деловима Грчке.

ВРСТЕ ИВАЊСКОГ ЦВЕЋА

Постоје три врсте ивањског цвећа, од којих је свака лековита на свој начин:

-Жуто цвеће (Galium verum),

-Бело цвеће (Galium mollugo),

-Прилепац (Galium aparine).

Све три врсте се данас значајно мање користе него што је то био случај у прошлости. За трећу врсту - Прилепац, многи људи из села мисле како је коров, па је тако и третирају. Она се лепи за длаке животиња и тешко се скида, због чега јој је наденут такав назив.

Овом приликом ћемо највише обратити пажу нажуто цвеће (Galium verum).

ЖУТО ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ

Жуто ивањско цвеће је у србском народу познато и под другим именима, као што су: броћац, броћика, иван-цвет, иванова трава, сириште, сириштица, госпин простирач, госпина стеља и јованова трава.

Висина биљке је између 60 центиметара и једног метра. Расте на вишим надморским висинама. Није присутна на равницама, већ се може наћи на брдима и планинама. Станиште јој је најчешће поред пута, на ливадама или у листопадним шумама.

Стабиљка је четвртаста, на чланцима је одебљала, на неким местима стабиљке су присутне длачице. Има линеарне листове који имају пршљенаст распоред. Цветови расту у цвастима, златно-жуте су боје, имају медни, слаткасти мирис. Плод је веома мали и црне је боје.

Не постоје тачно одређена правила како се одржава у природи. Већином расте самоникло на пољима, па их травари одатле беру и у ретким случајевима се узгаја у сврхе лечења. Популарност биљке је у последњих неколико деценија, из неког разлога, неоправдано опала али се и даље може наћи како расте слободно у природи.

Ивањско цвеће је најбоље брати у јулу (око Ивањдана) када цвета. Може се користити у свежем или осушеном стању.

Ботаничке карактеристике 

Биљка је висине 60 до 150 cm. Стабиљка је четвороугласта са четири изразито испупчене линије, са одебљаним чланцима. Цветови су јој златно-жуте боје. 

Станиште

Расте на брдским и претпланинским ливадама, поред путева, листопадних шума и шибљака.

Употребљиви делови биљке

За лек се користи горњи део биљке у цвету.

Хемијски састав

Садржи флавоноиде, гликозиде, етарско уље, органске киселине.

Примена

Смирује грчеве, поспешује знојење и мокрење. Користи се код нервних болести, падавице, нервозе, код пробавних сметњи, упале бешике и бубрега, водене болести, женских болести, оболења слезине и гуштераче, кожних болести. 

Начин употребе

Припремање чаја: једну пуну малу кашику попарити са четврт литра воде и оставити да одстоји кратко време. 

Свежи сок: свеже ивањско цвеће се опере и још влажно исцеди у соковнику. 

Справљање масти: свежи сок се помеша са маслацем собне температуре. Чува се у фрижидеру.