ВРЕОЧКЕ ПРИЧЕ ЗОРАНА АНТОНИЈЕВИЋА: ПЕКАР ПЕРА И ЛЕПА ПЕКАРКА

 

У пола ноћи, давних 70-тих година прошлог века, пробудио ме је мајчин глас. Тих умилан али са молбом да устанем ако могу. Наравно није било потребе да два пута понавља позив јер ме је њен глас увек подсећао на рано детињство и њену бригу и љубав док сам одрастао, а и сада је био исти осећај иако зам загазио у трећу деценију живота. Брзо сам се разбудио и још мамуран упитао „Да ли је нешто хитно у питању и да ли је све у реду?”

Она се насмешила и рекла да не морам да бринем али ако сам вољан и ако могу да сиђем доле до пекаре и јавим се Пери пекару. Он је у нашем заједничком дворишту већ неколико година пекао најбољи хлеб у околини, како то већ знају печалбари из околине Тетова. Пера, наш станодавац и дугогодишњи пријатељ ми је укратко објаснио ситуацију, тј. био је сам те ноћи, а неће моћи да заврши ни мешење ни печење хлебова до јутра, када вреочани ранораниоци и радници из треће смене наврате да купе миришљави, врући сомун.

Радник који је радио са њим није дошао на посао и ја сам му био једино и спасоносно решење у том часу.

Нисам се пуно премишљао и ушао сам у пекару решен да дам све од себе као пекарски помоћник. Како је време одмицало брзо сам се сналазио и Пера рече да сам му сасвим добар радник и ако хоћу могао бих још неку ноћ да му помажем и зарадим студентски џепарац. Захвалио сам се на понуди али те ноћи сам решио да се максимално потрудим и да припремимо свеже хлебове за моје вреочане. Док смо радили нисмо много причали, а мени су мисли полако одмицале у другом правцу. Слике су се смењивале једна за другом и ја се сетих једног кратког записа Драге Лукића који је он направио разговарајући са вреочким балканцима и солунцима[1].

Наиме, Војислав Пантелић је испричао своју ратну згоду са пекаром и пекарком у Охриду, а ја сам, сећајући се те приче, лакше одрађивао посао и успео да не дремам све до зоре.

Прича је у мојим мислима остала у сећању скоро у свим детаљима а иде овако:

„Од своје четрнаесте године (родио сам се 1889.г), причао је Војислав, Драги, служио сам код Радоице Маринковића, газде вреочког.

Маринковићи су, у оно време, били богати. Радоица и Кека нису имали деце, те није имао ко да му ради на имању, око свиња и стоке. Тада је мој отац Никола био сиромашан, и пристаде да ме да Радоици. Вреочани су, у то време, држали стоку поред реке Колубаре, у Старом Селу. Имања су им била заграђена бодљикавом жицом и храстовим моткама. И Радојичини свињци су били тамо. Кад сам дошао код њега да служим, он је имао преко двадесет дебелих вепрова, тешких преко триста кила; осим вепрова, имао је крмача и мањих свиња, а прасади није ни сам знао колико их је било на броју.

И Кека и Радоица су ме много волели. Ја сам радио и слушао их, и тако провео код њих годину дана, па сам их напустио. Било им је жао што одлазим, и покушавали су да ме задрже, али, отац ми бејаше нашао други посао, којим се више зарађивало. И тако сам отишао од њих, у пролеће, кад сам узео петнаесту годину.

После овога, отац се погоди са мајстором Младеном Јовановићем, стругаром, који је радио са три тестере, у Дудовици да радим код њега као помоћник. А кад је истекао рок и ове погодбе, одем у Београд и купим јеге, брус, кључ и друге ситнице које су ми биле потребне за посао. Па почнем да стружем стабла са мајсторима. Младен је куповао грмове од сељака из Дудовице и околних села, стругао их и продавао грађу трговцима.

Тако су пролазиле моје године младости, али месеца маја 1911.г. (беше ми 22 године) добијем позив, да пођем на одслужење војног рока. Када је дошао дан мог поласка, дође и Кека, да ме са мојом родбином испрати; и тада на растанку, Кека ми даде 100 динара; а онда је најбоља крава коштала 80 динара. Испрате ме до Великих Црљени, а ја продужим после сам за Београд. У Београду сам провео шест месеци, као регрут, у касарни 7. пешадиског пука, од месеца маја до новембра, па по истеку војног рока, исте године, вратим се кући, крајем месеца новембра.

Године 1912. настане рат са Турцима. Добијем позив као војни обвезник и кренем ка нашој општинској згради. На путу ка општини се сретнем са нашим протом Срећком Остојићем. Он је имао чин мајора. Долазио је на белом коњу од општине. Опасао реденике, и ставио преко крила пушку берданку. Пошао је био за Београд, и вели нама: „Ајте децо, ајте парохији, идемо да ратујемо са Турцима”. ...

... Рат траје, ми се бијемо са непријатељем и напредујемо све брже ка југу. Стигосмо до Охрида где је наш 4. батаљон стао. Мој вод је коначио у школи, која је била близу једне мале црквице. Мештани су нам причали да је та школа најстарија на Балкану. Ја сам у овој школи ноћио само десет ноћи. У њој сам и славио Светога Стевана. Два дана пре Св.Стевана, накупио сам две мањерке рибе, на обали језера. Вода их је избацивала. Чекам на обали и чим је талас избаци, ја је зграбим и ставим у мањерку. Тако сам за тај дан спремио рибљу чорбу и печену рибу. Уз то сам још купио хлеба, три киле урме и неколико литара грчког вина; и то каквог вина! У марами да га носиш. На Св.Стевана сам ишао у цркву, носио панаију и купио свећу. ...

И тако сам тај дан прославио овде са Вреочанима, који су били самном. ...

После два дана од Св.Стевана дође наредник Никола и позва војнике на зборно место. Ја сам чуо када је викао збор, и први сам дошао на зборно место. За мном је дошло још неколико војника. Остали не бејаху ту, а наредник се развиче из свег гласа да их сазове.

Поче расподела задатака војницима, а мене нареди да узмем спрему. Ја узмем спрему и јавим му се; а он вели мене: „Хајде са мном!”, и одведе ме до једне пекаре, и постави ме за сталног стражара код пекаре. Три месеца сам стражарио пред пекаром. Из школе сам ишао сваког дана у пекару. Пекар је био Македонац, звао се Димко. Он је био дошљак. Димко се оженио овде и дошао жени у кућу. У кући је живео са женом и њеном мајком Маријом. Жена му је била млада. Звала се Дара. Димко је био бекрија. Није се трезнио ни дању ни ноћу. Дара га је мрзела. Ја сам се спријатељио са Даром, и почео сам да се са њом забављам. И Дара и мајка су ме много волели; а и са Димком сам био у добром пријатељству. Димко ми је свакога дана давао по који хлебац, говорећи: „Узми, дај твојим друговима!” Тако сам снабдевао хлебом Вреочане: Будимира Антонијевића, Бранисава Вићентијевића, Милоша Ранковића, Рају Иванковића, Милована Ранковића, и друге: Мирка Јаковљевића, из Медошевца, каплара Бранисава Ђокића, из Лукавице, Ивана Јовића, из Сакуље, (Јовић је на слици самном), Алексу Бабића, из Великих Црљени, Радомира Крсмановића, из Цветовца.

Милован Ранковић и Алекса Бабић су били наредници, коморџије, са воловима и колима. Њима сам доносио и мекиње за волове.

Једне вечери су били Вреочани самном код Даре; али је Дара гледала само мене. Волела ме је много. Кад смо сами ухвати ме, па ме изгризе. Кад сам у пекари, она ми да бурек у тепсији, а под бурек стави турску лиру.

Ја сам добро прошао у Охриду. И пакети су нам стизали од кућа. Овде сам и ја добио пакет. Донео га ми је из Вреоца Милан Антонијевић, Будимиров отац. Пакет ми је била послала моја мајка. Пакет је дошао, али га нисам добио, узеше га Вреочани и поједоше све што је било за јело у њему. Није им било право што сам ја на добром месту, и што не оскуђевам ни у чему. Међу њима, ја сам био најсиромашнији, али сам ипак добио пакет. Од њих није добио нико пакет. Из пакости су то учинили. Донели су ми само кутију са стварима: шлофијанком, гаћама, вуненим чарапама, рукавицама, које су биле са кићанкама, и опанке. Кутију су ми донели Дариној кући, где сам ја стражарио пред пекаром. Кад сам вадио ствари из кутије, била је са мном Дара и њена мајка. Марија је тада плакала и љубила  чарапе и мене.

Одавде смо ишли једном за Елбасон, када су се били побунили Арнаути. У Елбасону је стално боравио 3. батаљон, а и ми смо се тада ту бавили недељу дана. Претресли смо терен и хватали Арнауте и Турке. Тада је погинуо Зеја Ранковић, Вреочанин. Убише га Арнаути, са једнога виса.

Марта месеца 1913. године, напустили смо Охрид и кренули за Битољ. А командант пука Јован Јовановић пита нас: „Шта ће та жена са вама!”. – А ја му кажем господине потпуковниче, она је пошла самном. Онда Јован приђе њој и рече јој: „Ти се врати кући, он је сада војник!” – И не даде јој да пође са мном. Ја јој обећам да ћу доћи за њу кад се заврши рат, а она оде кући плакајући...

          ... Проће Први балкански, па Други, а ја не стигох више никада до Охрида да „загрлим и покупим” моју пекарку и доведем је у Вреоце. Никада је више нисам видео, а у том смутном и за нас Србе можда најтежем периоду 20-тог века, поче 1914.г рат са Аустријом који ће ме поново однети на најразличитија бојишта, а ратни вихор ме ломатао и тумбао као картонску кутију неколико година тако да ми ни данас није јасно како сам уопште преживео све то. Други светски рат нећу ни да помињем.” После ратова, стално сам печалбио. Отац ми се био разболео. Кљусу био продо и купио кравицу...”.

Уз мисли о овим догађајима прође ноћ и Пера и ја завршисмо посао.

          А ја, док сам разносио хлеб од столова до фуруне и испечени прикупљао дугачком мотком (коју и данас чувам, јер се Пера 80-тих година вратио у своје родно место као пензионер и сав алат нам оставио) путовао сам у мислима са мојим вреочанином и замишљао топао бурек његов мирис, и лепу пекареву жену са душом великом као језеро охридско, завидео сам му на доживљајима које је тада имао, иако су они сада (кад бејах пекарски помоћник) већ бака и дека у раним 80-тим годинама, ако су уопште више и живи.

Прође ноћ, зора зарудела, тек је 4 сата изјутра, а нас двојица као прави пекари, завршили све на време и уз слатко и рану кафицу чекамо прве муштерије.

Већ пре 5 сати сам био у кревету, спавао до вечере и устао оран, чио и задовољан што сам провео једну необичну ноћ са хлебом, пекаром, у мислима с причом мога вреочанина[2], пекарком и буреком и једним лепим искуством које се никада више није поновило.

---

[1] Учесници Првог, Другог балканског и Првог светског рата, којих је било подоста из нашег и околних села

[2] Извод из књиге „ВРЕOЧКЕ ПРИЧЕ” која је већ неколико година у припреми.