Заводљива брзина – Аутократија Ега

 Сви смо бар једном пожелели пречицу до циља. Да ли је та жеља сама по себи лоша? Није. Али, где је граница? Када нас жеља за брзином наведе да погазимо сопствене принципе, тада упадамо у замку „заводљиве брзине“.

Сећам се једног догађаја из детињства. Такмичио сам се са другарима ко ће први стићи на врх брда. Док су они бирали сигурнији пут, ја сам, жељан победе, кренуо стрмо. Резултат? Заглавио сам се, а они су ме претекли. Тада сам научио да пречице често воде у ћорсокак.

Исто важи и у животу. Жеља за брзим успехом заводи нас да правимо компромисе са савешћу. Да жртвујемо вредности зарад брзе зараде, лаког напредовања, тренутног задовољства? То је „унутрашња корупција“ – када дозволимо да нас „заводљива брзина“ одвуче од онога што је исправно.

Као што коров гуши биљке, тако и лакомисленост, грамзивост, себичност „трују“ наш ум. Колико „унутрашње корупције“ видите око себе? Људи варају, лажу, газе преко других. Да ли смо и ми понекад део те приче?

Природа нас учи стрпљењу. Дрво не израсте преко ноћи. Свему треба време. И нама. Успех који се гради на чврстим темељима, на поштењу, једини је истински успех.

Зашто се уопште упуштамо у трку за брзим успехом? Један од разлога је ЕГО, тај гласни „ја“ који жели све и то одмах.

Али, постоји и други „ја“ у нама – свесно биће које разуме последице својих поступака. То је „его когнито“, способно да сагледа ширу слику.

Када его завлада, када се препустимо „заводљивој брзини“, искључујемо „его когнито“, губимо везу са унутрашњом мудрошћу.

Зато је важно да негујемо „его когнито“, да развијамо свест. Да се питамо: „Зашто?”, „Куда?”, „Да ли је ово у складу са мојим вредностима?“.

Само тако можемо да се одупремо „аутократији ега“ и кренемо путем истинског успеха.

Александар Манојловић