УСУД И СУЂАЈЕ - "Препорука Оливере Манојловић"

Суђаје (суђенице, рођенице, рожанице, ориснице, наречнице итд.) су натприродна бића из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета. суђаје су познате код свих словенских народа премда под мало другачијим именима. Усуд је божанство судбине. У јужнословенским пределима познат је под различитим именима. Делује заједно са суђајама.

СУЂАЈЕ

Према српским народним проповеткама, Усуд је бог који је сваки дан живео на другачији начин. Некада је био богат и живео у изобиљу, док је некада био потпуно сиромашан. Постојале су велике разлике у начину његовог живота. Веровало се да какав живот живи Усуд на дан када је дете рођено, таква ће бити судбина том детету. Сећање на Усуда опстало је до новијих времена, па и данас имамо много народних приповедака у којима се помиње ово божанство судбине. Једна од њих је *бајка о Усуду у којој је описано како се људима одређује судбина:

„...Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он са њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутро дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из те тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека.“

*бајку о Усуду можете прочитати овде: http://divonija.blogspot.com/2012/05/blog-post_15.html

До 19. века веровање у Усуда опстало је у многим крајевима бивше Југославије: околина Лознице, Зворника и Шапца, у Шумадији, Херцеговини, под Фрушком гором, код Срба и Хрвата у Мађарској итд. 

Код Срба у Хрватској (околина Книна, Карловца, Војнића, Огулина, на Банији итд.) судбину одређује такође мушко митолошко биће Урис, Рис, или су то Уриси (двојица мушкараца обучених у бело, с белим шеширима), а понекад заједно Урис и Усуд. У Шумадији судбину одређују два бела човека. У извору из 19. века, који се односи на Србе из Крајине, помињу се Урис и Пилат. У неким деловима Далмације судбину одређују Урис и Упис: „...Па упита Упис Уриса: Шта ћемо овоме маломе уписати?“. 

Верује се да је накада постојало једно мушко божанство које је одређивало судбину (Усуд), а касније примањем хришћанства и под утицајем дуализма (добро и зло) Усуд добија свог „помоћника“ који детету жели све најгоре док му Усуд жели добро и његова је реч, наравно, последња.

Суђаје такође одређују судбину човека. По неким народним приповеткама (околина Петриње) судбину кроје суђаје али коначну реч дају Усуд или Урис. 

Трећег дана (ређе првог или седмог) увече по рођењу детета, веровало се да долазе суђаје, које новом члану породице одређују судбину за цео живот. То вече кад се очекивао долазак суђаја, породиља се припремала за дочек. Настојала је да све у кући буде чисто и уредно. Облачила се у чисте хаљине, а исто тако окупала би дете и повила у чисте пелене. Те ноћи је и бабица (примаља) код детета да га чува. Око новорођенчета су стављали: погачу, вино или раније медовину, босиљак и златни, односно сребрни новац. Сви укућани су се увече обраћали боговима, што иначе није у обичају. Суђаје су, по веровању, долазиле у поноћ. Мајка или бабица морала је у сну разговарати са суђајама. У ствари, сматрало се да се препире и погађа око судбине детета, па да зато понекад то пређе и у гласну препирку. Било је најбоље ако бабица те ноћи никако не заспи. Веровало се да постоје три суђаје. Најстарија је на досуђивању обично увек желела смрт, средња какве телесне недостатке, док је најмлађа, по чијим се жељама обично поступало, била најмилостивија и она је говорила колико ће дете живети, кад ће се оженити (удати), какве ће среће у животу бити, и све остало шта ће му се десити. Оно што суђаје те ноћи досуде, никаква сила не може изменити и цео се живот човеков мора одвијати по утврђеној судбини. Отуда вероватно и изрека: „Тако му је суђено", „Нема смрти без суђена дана," или: „Ако му има века, има и лека."

Долазак суђаја није се сматрао за жељени догађај, па су предузимане и неке мере неби ли се оне отерале од детета. На Косову, треће ноћи по рођењу дете би склањали у другу кућу, да га не би нашле. Поред породиље би остављали лутку направљену од крпа, коју би сутрадан покидали и бацили на раскршће. У Родопима, облачили су пракљачу у мушку одећу и стављали је између мајке и детета да оно "што кажу лоше наречнице, оде на пракљачу"; или су стављали породиљу да лежи на сену у коме би, поред много биљака, био и бели лук. У Банату детету су треће вечери од рођења остављали слободне ручице (или само једну), да би се само могло бранити од суђаја.

Наведени примери о веровању у судбину у нашем народу демантују Прокопијево писање да подунавски Словени: „Не знају за судбину, нити признају да међу људима (она) врши неки одлучнији утицај.“ По свој прилици, старо словенско, веровање о судбини разликовало се од веровања Грка, па је Прокопије о словенском веровању имао погрешно схватање.

Празник Усуда и суђаја (Рода и рожаница) обележавају углавном Руси и Украјинци, па смо датум слављења усвојили од њих.

Усуда и Суђаје славе родноверне заједнице: „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Родовое огнище родной православной веры“ и др.

Литература:

Васиљев, С. Словенска митологија. Београд: Србобран, 1928.

Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.

Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Зептер wорлд боок, 2001.

Аутор текста УРС „Старославци“