АЛФОНЕТИКА: УНУТРАШЊИ ГОВОР У ФИЛОЗОФИЈИ ЈЕЗИКА

Гледано са аспекта природе, људски говор је само једно од средстава комуникације међу људима, и то употребом конвенционалних гласовних симбола за означавање предмета, појава и односа (релација). У том свету, речи су носиоци значења, појмова и представљају одражавање стварности (сигнификативна функција).. Изван људског говора постоји и тзв. „говор природе“ о којима су древни знали све, а то знање у духу савременог језика, називамо Алфонетика или целокупно знање о апсолутној комуникацији. Овај чланак открива опште принципе тог невероватног света гледано са аспекта људског поимања стварности.

Сви закони природе проистичу из простог устава, који за циљ има очување апсолутног система, а то постиже путем  комуникације. Његова самоодрживост проистиче из делујуће свеповезаности, засноване на истовременој  (без)узрочној вези, испољеној кроз синергију и нелокалност по закону поступности, јер „космосом владају мале силе“,  које настају самим чином присутности!

Закон о апсолутном систему природе, подржава древну поставкау филозофије језика, да из општег или универзалног говора, који је са друге стране звука, настаје спољашњи или фонетски језик. „Највиши говор“ се конверзијом претвара у виши или „говор богова“, из кога настаје изворни или мајка-језик, о чему сведоче моногенеза језика и писма.^[1] Али, гласовни језик није искључиви производ процеса мишљења, већ то може да буде и чиста конвенција, која производи номиналије у фонетском или „спољашњем“ језику!^[2]

Природни ток „унутрашњег“ говора, испољава се и у процесу мишљења већ на квантном нивоу, а усклађен је са законима природе, који су отворени, делујући и самоодрживи, пошто у природи не постоји ништа сувишно. То је потврдио и научни експеримент, јер се унутрашњи говор испољава као „соларни тон“ или талас у нелинеарном систему (медиј), чији је основни елемент светлосни квант или фотон, од  арх. срб. џјотис, сјај, светло (> гр. foto). Фотон је значи основа информације одређена таласном дужином, јер је носилац електро магнетних осцилација које „региструју звук у облику спектра“.^[3]

Иако је постојеће (Биће) потпуно независно, испољава се преко појединачног. Отуда, србско народно предање недри загонетку: Шта је то без чега се не може? Име, јер ништа не може постојати без речи! Исто тврди и индијска филозофија језика: Оно што нема реч, није дохвативо умом! Човек је саставни део те јединствене и несагледиве целине, а људски говор аспект испољеног, јер функција универзалног Говора моделује и одржава креацију помоћу омера октавног закона: Који печат мој на лице носи (Луча).

Нема целине без делова, па је Див бог Неба, у орфичкој поеми (Теогонија рапсода) питао Ноћ, мајку свега: Како васељена може бити цела, а делови да остану различити? Одговор је гласио: Треба спустити златно уже са неба! Управо је Говор, који проистиче из Речи Божје, та „светлост у светлости“, или „златно уже“ у идеји јединственог плана светова!^[4] Светлост је градитељ васељене, а овај образац стварања у древном знању полази од стања^[5] или неосцилујуће средине, где је Говор или Реч Божја извор свега што постоји, као прва појава креације од арх. срб. крија, остварење или обредни чин, оличен у кћери креативне снаге васељене.

У старој србској вери једнобоштва, свет је претстављен као холограм, у коме је светлост извор живота и сваког постања. Светлост је такође праизвор у Теслином учењу, а њена стваралачка моћ се огледа у свеприсутности деловања, иако се  постојеће (Биће) у Лучи испољава као вишегласје:

Ум је само један без граница

Сви су други кратковиди уми!              

По божанском Уму, светлост је „реч живота“ од архаично србског ума, светлост или име богиње Нава, поистовећене с богињом Говора и оличене у небеској мудрости.

Древни су свет замишљали као куполу са 12 делова, а целокупно стварање поредили са небеским или „божанским шатором“, за који Филон каже да је „ткање у много боја“. Исто каже и Његош у Лучи: 

Дивни шатор беше преопширни,

            Са високим својим идејама,

            Вјешта рука Творца украсила.     

„Једно све обухвата, а њега ништа“, па је бесконачни Ум изједначен са (не)референтним простором, који украшавају идеје као обрасци стваралачке моћи. Њихова главна манифестација је „таинствена круна“, од  арх. срб. кирана, круна.

           Човек је саставни део стварања, у коме је језик наша реалност, као гласовни производ испољеног, о чему сведочи народна изрека: Јел' твоје уши чују шта ти уста причају! Исто говоре и стихови Луче:

Не зна да је ланац миродржни,

            Свемогуће слово Створитеља.      

Објашњење даје претстава староирског бога Писма, на којој су уши слушалаца повезане ланцем с његовим језиком, јер, „слово Створитеља“ је како каже Аница Савић-Ребац, разапето кроз васељену „у виду (златног) миродржног ланца“.

            Светлост је у појавном или креацији фотоакустични феномен, а понаша се као космички алхемичар, јер светлосни талас је побуђени медиј осцилујуће средине! Отуда је и „права астрологија кодификовани језик алхемије“, а како је њена суштина повишавање вибрација, звук је основа свих алхемијских процеса! Сагласно томе, читав људски организам  је алхемијска лабораторија, у којој речи претстављају један од алата стварања, јер звук није само вибрација већ и електро магнетни процес, који може да обликује материју!

Отуда, по србском светоотачком предању, у обреду је дозвољен само људски глас (< арх. срб. √ клеш), јер звук обликује енергију, а најсавршенији инструмент је грло, од арх. срб. гала. Поготово, што сакрална јуначка певанија од арх. срб. павана, певање, сједињавањем пет животних дахова у грленој чакри, добија могућност преласка у духовну раван! Мисли поседују снагу остварења преко речи, које имају моћ да материјализују стварност! Зато је у прошлости сваки занатски производ, обавезно  праћен звуцима обредне песме, јер се на тај начин остварује хармоничан однос између вршења рада и добијања готовог производа! 

Реч (=слово или лит. књига) је закон природе по Филону,^[6] као печат свега што постоји! Потврду моделовање стварности помоћу речи,  даје загонетка србског народног предања, јер првостворено кретање је пулсирајуће: Једна реч небо шаром хваћа, друга реч у једно га враћа?-Божји дах, што омогућава стабилну повезаност са божанским, пошто су израз и садржај неодвојиви у филозофији језика. То је онај чувени гносеолошки „камен мудрости“, који се препознаје када Бог говори кроз нечија уста. 

Ствари и појаве се манифестују кроз речи, које су „огледало стварности“, јер без њих ништа не може постојати! Речи су део Говора, од арх. срб. гава, говор, или градивна основа унутар медија (средине). Отуда, процес мишљења је само део укупне комуникације, који се одвија преко слике, емоције и телесне сензације, резултирајући у гласовни облик или језик < арх. срб. џихвака, који повезује неки смисао, а чију форму изражава или одређује звук. Гласовни облик је само крајњи производ „унутраљшњег“ говора, па није стваран, јер „нема нема сопствено постојање“. 

Целокупна комуникација каналише енергију помоћу циклуса, па је анатомија законитост и изражај „природе ствари“, којој припада „унутрашњи“ говор, док систем групише енергију, кроз организацију испољену као „ствар природе“ или „спољашњи“ (гласовни) језик.^[7] Отуда, из универзалног говора настаје изворни мајка-језик: Дијалект му величество Творца (Луча)! Свеповезаност  процеса мишљења у целокупној комуникацији, у  којој је свака информација конверзија, претставља отворен природни систем, који тежи самоодржању. Настаје међудејством, које је вишедимензионално и вишеслојно, а одвија се у грaницама система, кроз информациону, енергетску и материјалну промену у преношењу.

Свако дејство производи одговор, a „човек је отворен систем, који као такав не може да опстане изван електро магнетног поља“! „Унутрашњи“ говор је универзалан и „природа ствари“, а резултира у појединачни гласовни „спољашњи“ језик или „ствар природе“. Крајности се значи артикулишу током самог деловања, што за последицу има невероватно богатство најразличитијих облика појавног, као производ Једног или стања (неосцилујућег).

Целокупна комуникација се одвија по законима природе, а дата је кроз образац неограниченог Ума, док улогу моделовања и контроле, свесне или несвесне, као општи модел повезивања има свест, етимолошки од арх. срб. сависта, апсолутни Ум. Свест је свеукупни доживљај постојећег (Бића), јер универзална свест узрокује објективну преко споте или смисла. То значи, да су сви остали „умови“  само облици (аспекти) универзалне свести, који се испољавају кроз деловање или функцију, од арх. срб. б'ункте, применити, управљати, извести (> лат. functio). Један од облика свести је интуиција, непосредно увиђање или „говор душе“, који србско народно предање зове „немушти језик“, а њиме говоре биљке, животиње, људи и минерали!

          Речи су алат стварања и производе облик свести о значењу и разумевању. Њима претходи (кодирана) порука или значење условљено „унутрашњим“ говором, а њихова заједничка основна сврха је општење и повезивање. Како је целина састављена из делова, процес мишљења као део целокупне комуникације резултира у спољашњи језик по утврђеном редоследу. У процесу мишљења систематизација се врши од генерализације ка спецификацији, јер, анатомија је испољавање закона, где  уопштавање идеје у „унутрашњем“ говору доводи до посебне гласовне вредности у „спољашњем“ језику или звуку, од архаично србског √ букк, звук.  

                                                        

                                   

                                         Комуникација започиње рабом (< арх. срб. √ раб', садржати у себи) или духовном потребом, која је почетна информација. Носилац непромењивог деловања је идеја, која конверзијом специјализује појмовно значење, истовремено са сазнањем, док међудејство појма и фонетског доводи до разумевања, које претставља релацију речи и ствари или појаве. За поуздано тумачење порекла речи наука, потребни су још корен речи и материјални траг уколико је сачуван.^[8]         

                             Процес мишљења почиње са идејом, арх.срб идија, у вези богиње Иде (идд'јá,

                  што припада  Духу) од арх. срб. идá „животни дах“, из кога проистичу свете речи или име господарице Нава (=Ида), која је богиња Говора:

            Ја сам искра твоја бесамртна,

       рече мени свијетла идеја! (Луча)                                                                   

                       Тесла такође каже, да је идеја веза са светом, који је исто тако стваран као и наша реалност, јер она претставља образац (код) или „природу ствари“ свеприсутности, чији је смисао непромењив.

Код идеје је спота, арх. срб. сп'ота, смисао, највиши говор или свеприсутност, која у целокупној комуникацији представља етимолошку константу. Смисао је образац и носилац деловања, који служи у систематизацији процеса мишљења, одређујући сврху деловања као активан принцип или сила < арх.срб. сура, бог или одраз божји,^[9] која има више  намена у материјализацији, кроз пасиван принцип или потенцију < арх.срб. пати, господарити. Сврха функције у процесу мишљења је једна, делујућа и активна, али њене намене могу бити бројне, али пасивне у знаковном систему! Јер, сврха одређује циљ деловања! Отуда, догађање или вршење (функције) је активно деловање и канал општења, јер свака активност подразумева присутност Творца (Једног).   

Реч (=слово) је светло у облику холограма, а звук (талас, поље) у облику језика. Слова су грађена по фракталном начелу, а фрактал је геометријска слика холограма, каже П. Гарјајев. Значи, носилац сваког деловања је осцилација (фреквенција), чија промена мења облик, који је алат ума за препознавање намене у сврси вршења неке радње, јер промена форме мења однос апстрактне претставе појма и конкретне речи, што значи, да су облик речи и облик предмета или појаве повезани са звуком преко споте (смисла)!^[10]

Звук стоји у вези споте (смисла), што тврди и индијска филозофија језика: У споти је узрок (потенцијал) који производи звук, јер он је искон свих ствари! Облик или форма је дата звуком, који изражава садржај језика, или однос појмова (суд), који је целовит у реченици. Отуда, промена форме прекида деловање, али не и сврху вршења, јер, пасивни део информације кода се понаша као агрегат осцилације у креацији! Кодирана повезаност рабе или духовне потребе са њеном сврхом, делујућа је управо кроз образац идеје који одређује функцију. Када образац прекине деловање, долази до поремећаја, јер промена форме узрокује промену вршења деловања.

Индијска филозофија језика сматра, да реченица као јединице говора једина може саопштити целу идеју, што је нејасна формулација или лош превод. Идеја је образац (код), а не резултат процеса мишљења! Али, тачно је, да контекст реченице може да буде од значаја за потпуно разумевање (нпр. код синонима). „Форма прати функцију“, јер образац (смисао) одређује мисаону везу облика неке ствари или појаве, са њеном гласовном вредношћу. Значи, смисао одређује сврху деловања, која помоћу звука обликује намену, али тај процес је неповратан! Исто тврди и индијска филозофија језика: Једна идеја може дати више речи, али обрнут процес није могућ, јер то доводи до збрке у језику.

Промена облика или форме се најчешће догађа код преузимања језика, јер често доводи до прекида унутрашњег говора! У „унутрашњем“ говору промена мења сврху деловања, иако функција не престаје, док у „спољашњем“ језику мења форму која прати функцију, а тиме обично и конвенцију, па реч обично добија више значења. Отуда, наука сматра померање наречја првим знаком кварења језика. Јер, промена звука прекида сврху функције кодирану покретном структуром, чија је намена одређена обликом или формом.

Очит пример промене сврхе деловања је конвенција у „науци“, као последица гласовне промене, при читању асирског „шумеру“, Кимери у „Сумери“. Променом, само једног слова у називу, од европских Кимера (Илијада) или народа Гомер у библијској географији, „наука“ је конвенцијом створила „нов“ народ „Сумера“. Разлог ове језичке шпекулације је скривање просте историјске чињенице, да су Кимери (евроазијски) од Меда или Сарбата, старинаца Балкана, па је уклањање њиховог правог имена у служби прикривања континуитета мезолитске културе!

Човек не сазнаје предмете и појаве објективно, јер значење једне речи није објекат, већ однос између објекта и речи! Носилац значења и објект сазнања у свести  је појам, арх. срб. упа√ јам, ухватити, докопати, дочепати се, инф. упајамате, појмити или схватити. Појмови могу да буду духовни, менталани и материјални, јер претставају везу стања, креације и материјалног света! Али, могу да буду и њихови тактили, од арх.срб. таткалја, истовремено догађање! Отуда, значење је проблем појавног и „нема почетак“, осим код конвенције.

Пример духовног појма највише милости је арх. срб. мукта, дух ослобођен зависности, чији је принцип „дело ради деловања“, што је идеал Риста и карма-јоге.^[11]   

 Духовни појам подразумева истовременост вишпедимезионалног догађања у простору и времену. Згодан пример је „утројеност“, по обредној тајни крштења миропомазањем, којим душа по ришћанском тумачењу приступа Светом Духу! Дете у овом обреду обележава свет људи, свештеник свет богова, а кум претке, јер кумство је мистично крвно сродство. Тиме се тројство тела, душе и духа обједињује, у сва три постојећа света србског мита: богова, људи и предака. Супротност ове хармоније, у психологији се зове „растројеност“ душе.           

Западна наука о језику сматра, да је значење појма потпуно независно од његове гласовне вредности, што се противи логичком ставу везе узрока и последице.  Убедљиво га побија тоноскоп Х. Џерија, који на поновљени звук увек даје исти фрактал или геометријску слику холограма! Такође, етимологија духовног појма мит, од арх.срб. √ мит', пар, два, надметање, утакмица, јер се ова двојност односи на вечиту смену директне и индиректне светлости, која припада (нематеријалном) примордијалном циклусу и природи ствари! Мит је стварност и циклусно знање, које се у  линеарном времену пресликава кроз причу, али се тумачи помоћу митских обележја примордијалних циклуса! Ако, причу схватимо буквално, онда духовни појам мита спуштамо на материјални тактил, о чему сведочи гр. mitos, прича! 

Сваки знак (запис), од арх. срб. џњака, знати, показати, памет, „душа која размишља“, понаша се једнако фазно или кохерентно у односу на одлучујући спољни утицај! Отуда, знак не припада само знаковном систему, већ и појавном, што значи да прелази границу искуства! Знак је пасивни носилац сврхе догађања (потенцијал), јер геометријски облик је израз статичког дела материје, иако је  суштински повезан са сврхом деловања, али се догађање и сазнање дешавају истовремно!

За разлику од знака који је пасивна мера, код  или образац  је активни омер и (динамичко) својство деловања, као и број, па се идеје претстављају речима, а законитости помоћу бројева. Реалност је само могућност догађања, коју мења промена терминологије! Али треба разликовати стварно догађање (што јесте), од могућег или објективне свести (перцепција), јер језик је „производ сазнања“, који такође може да произведе сазнање!

*Значење је „проблем општег“, у коме његов геометријски облик подразумева истовременост сазнања и догађања, које резултира разумевањем коме претходи звук! За разлику од знака, белег (< арх. срб. б'аллака, носити) или симбол (< арх. срб. самб'ара, заједнички носилац), су манифестовани знаци, па зато Конфучије и каже за њих, да они владају светом! Јер, белег или симбол имају моћ да кодирањем активирају медиј! Али, овде треба разликовати  стање као неосцилујућу средину (=континуум, целина пре делова), од медија који је осцилујући, док је амбијент њихово заједничко станиште!

Знаковни систем производи гласовне облике „спољашњег“ језика, који имају активну моћ, јер звук подешава сврху деловања, која одређује облик њене намене. Отуда, знак као потенција, у преносном смислу може да буде и сама ствар или појава: Питали курјака (оличење Зиме) када је најхладније, а он одговорио: Кад се Сунце рађа (зимска краткодневица).

Корен речи је у моделовању значења заједнички именитељ, који се понаша као „језичка призма“, јер прелама сврху значење појма специјализујући је у реч или термин. а Корен речи (термина) је конвертор, који променом сугласника ствара нове корене. и Понаша се као језички калуп у модулацији кода, јер припада појавном, као заједнички именитељ значења у спољашњем говору, што је упоредно обрасцу идеје у унутрашњем говору.  Долази од арх.срб. √ гур, инф. гурате, гурати, изазвати, никнути, уздићи. Принципски, не рачунајући самогласнике и сугласничке групе, корен је у архаично србском словно тројан (кодон), упоредно акорду.     

Корена има заједничку споту са проистеклим речима или терминима, јер његова улога и јесте, да повеже значење са формом деловања! Отуда, корен је у конверзији заједнички именитељ значења речи. Звук изражава неку ствар (или појаву), зато што су они у неком односу, јер и реч и ствар (појава) проистичу из смисла (спота), али су повезани појмовно, не и стварно, Реч или термин је само манифестација појавног! Преостаје још једно питање: Одакле потиче смисао (код, спота), који постоји пре појавног? Из (све)присутности, која је примордијални чин активности (Творца), јер универзум је савршено смислен (логичан)!

Фонетски израз за појам је „термин“, арх. срб. тарман, прелаз, ток времена или догађања, али старији и изворни облик је „реч“, од √ р(и)ч, реч (=стих), обредна или света. Реч је „светло у облику холограма“, у србском језику једнако слову „грађеном по фракталном начелу“, док је „звук (талас, поље) у облику језика“ (П. Гарјајев).  Слово (=реч) је закон природе (Филон), и печат свега што постоји, иако стоици кажу, да „речи само имитирају ствари које претстављају“! Изворно, реч (=слово, од арх. срб. срава, ток) је обредног порекла, јер богослужење пресликава примордијално стварање на небу, што подразумева најповољнији методолошки поступак коришћења енергије, јер моћ речи пристиче из значења, па се отуда, неке језичке теорије заснивају на знаковном систему.

Суд је садржај језика или конструкција појмова и ставова. Етимолошки, суд је од арх. срб. √ суд, инф. судате, судити, (с)мислити, уредити, управљати, установити, довести до краја или било чега. За разлику од суда, језичка јединица став је веза појмова која има смисла, а суд у реченици одређује њихов однос, који може да буде  истинит или лажан. Отуда, у србском предању, Усуд (Творац) одређује судбину како богова тако и људи!

У  процесу мишљења и повезивању језичких јединица, смисленост је по термину „смисао“, од арх. срб. корена смри, инф. смарате, мислити, али га погрешно зовемо логика, што је термин у грчком, преузет из србског језика од појма „реч“. Како грчки изговор нема словну вредност “ч”, појам „реч“ је уз замену течних сугласника преузета у облику гр. logia, речи, одакле је logos, реч, говор, смисао, изрећи, поменути, разлог. Од логоса је настао сакрални облик Logos, Говор, филозофско теолошки термин, погрешно преузет као божанска природа Риста уместо Богооца (Творца),^[12] са више различитих значења: реч, ум, говор, закон, наука, начело, словесност ... што је сигуран знак последице преузимања из другог језика.

ПРАЗНОСЛОВЉЕ ИЛИ НОМИНАЛИЈЕ                        

                                                 

           Почетак мудрости је када ствари почнемо да називамо њиховим правим именом! Отуда, погрешно или буквално схватање смисла деловања у процесу мишљења доводи до неразумевања, па се на овим принципима темеље манипулација и информациони рат, јер користе шпекулативни језик, чија је основа произвољност и погрешна (мисаона) поставка или буквално схватање, пошто разумевање као и сан може да буде истинито или лажно.

           Тумачење језика није само теоријско знање, већ и питање опстанка! Погрешно тумачење може темељно да поремети језик, што се испољава као астрално оболење, а за последицу може да има губитак везе са стварношћу. Крајњи исход је празнословље (номинализам), у коме предмети и појаве постоје само као звуци, којима је договором дато једно или више значења, што доводи до контаминације ума! То је већ информативна болест (инфопатологија), јер зло заобилази закон поступности, што даје брзе резултате, али штета је са одложеним дејством, па лаж на крају једе и своју сопствену децу! 

 У чувеној „вавилонској збрци језика“, од изворног (божанског или мајка језика) направљено је 72 различита језика, као његови дијалекти, али добијени су конвенцијом! Број од 72 новонастала језика је само симболички приказ магијске нумеричке вредности коначног броја девет, чије је поређење божанска планина (=кула или зигурат). Ова прича и њена симболика имају функцију прикривања моногенезе језика и писма, у пропаганди кривотворене историје и временословља владајуће науке, јер „мајка језик“ је документовано арамејски (=сирски или рушки), као облик аријског, медског или сарбатског (=скитског)!

Језик је постао роба, јер је извршена десакрализација речи, упозорава с правом Сергеј Кара-Мурза! „Одвајање речи од ствари и корена скривеног у њима, претставља важан корак у разарању читавог уређеног космоса“! Језик је претворен у сретство за манипулацију, доводећи до збрке која је покренула процес разарања језика у савременом друштву.^[13] Проговоривши речима без корена, човек је почео да живи у подељеном (виртуелном) свету (исто).

Пре 2500 година, Панини је на Истоку „окаменио“ граматику аријске рецензије „санскрита“, којој је претходило Јаскино уклањање изворно обредних речи, упркос томе, што оне пресликавају образац стварања, а временски касније уследило је свођење (≈ 2000) корена на (≈ 800) основних. Сазнање (нај)вишег говора „са оне стране бездана“, због чега се и каже „тишина је весник истине“, у непромењивом свету „скрива неиспољени говор тишине“, али, целокупна комуникација је вишеслојна и вишедимензионална. Ако је реч изворно обредног карактера, оптимално делујућа у процесу мишљења, а корен речи етимолошка призма, да ли је онда избацивање „унутрашњег“ говора из процеса мишљења последица намере или незнања?

 Европска лингвистика се произвољно темељи искључиво на „спољашњем“ (гласовном) језику, иако он нема сопствено постојање, већ је само сенка „вишег“ говора, односно крајња последица целокупне комуникације, али се ипак претставља  као наша једина реалност!? Последица не може да буде независна од узрока, па из универзалног настаје појединачно: Како је горе, тако је доле! Ова законитост пресликава Реч Творца као прву креацију, упоредно обредној речи, која је њена манифестација у материјалном свету! 

 Све почиње од малих ствари, то су мали елементи широке одређености. „Унутрашњи“ говор је сведок генезе језика и наше историје, јер архаични и савремени србски су једини духовни језици на земаљском шару, а такође једини који имају „унутрашњи“ говор и корене речи непромењене од Панинијеве граматике пре 2400 година! Управо због тога, србски културни идентитети су фалсификовањем у ренесанси и каснијим вековима избачени из мезолитског историјског континуитета историје и временословља.

Наука је експериментално већ доказала, да су мисли електро магнетног карактера, па су теорија електро поља и таласна механика део „геометријско-хармонијске поставке универзалних закона пропорције“, где је геометријски облик статички део материје, а број динамичко својство енергије, јер свака форма производи звук као и сваки медиј.

           У новој методологији језика, упоредној двоструком систему природе, „унутрашњи“ говор резултира у „спољашњи“ језик. На овом принципу је урађен и Речник србско-аријски, а овај теоријски приступ заговара нова наука, која се бави целокупним знањем о апсолутној комуникацији, јер тумачи „говор“ природе, у коме је читава креација дело биоинформационог инжењеринга. Зове се алфонетика, а њен  слоган је: Пут ка мудрости уз помоћ речи!                                     

            

                                           С. Филиповић и А. Манојловић

 

---

[1]                   Још у древном предању, „унутрашњи“ говор  је познат  као „највиши“ (духовни) или „виши“  (ментални) у улози посредника, а оба су са друге стране звука! Отуда, индијска филозофија језика је извела теоријску поставку „вишег“ говора или „креације богова“, из које потиче тврдња, да гласовни језик није једини у целокупној комуникацији! 

[2]              Аристотел је сматрао, да је конвенција једини извор настанка језика, иако је потпуно супротно томе, само изворни мајка-језик у вези са Творцем преко фотонске честице.  Сви остали фонетски језици су обичне номиналије, настале од мајка-језика!

[3]            Фотон „памти“, пошто су генске информације холограмске, јер ДНК је течни кристал који ствара холограм у коме молекул емитује звук, па генске структуре наликују језику, наглашава П. Гарјајев!

[4]              У Зохару, Бог (треба Творац!) је претстављен као централна тачка или узрок свега, из које проистиче танак зрак светлости, који садржи све остале светлости.

[5]             Стање је нумерички упоредно нули или интервалу < арх. срб. антар, између + вал, вал, талас. Оно   је духовно светло, које наука зове „целина пре делова“, јер кодира осцилаторну структуру стварајући метафизички кондензат.

[6]              Реч је изворно обредна, са делујућом улогом, док је слово као знак пасивна одредница деловања смисла, која има обредну и бројну вредност, јер писмо је пресликана стварност у србском предању! Зато су синонимни: реч, слово и литерарно књига.

[7]              „Природа ствари“ претставља пут „надоле“ (згушњавање), док је „ствар“ природе пут „нагоре“ (разређивање) или повишавање вибрација упоредно алхемијском поступку.

[8]              Пример материјалног трага је црнопута Агара, која је кумовала имену Агарени, јер је њено име  изведено од арх. срб. āгарин, припадник мешане касте.  

[9]              Код Филона је идеја идентична сили божанској.

[10]             Звук фокусира светлост (упоредно кристалу у ласеру): „Не само да управља зраком који удишемо, већ даје енергију кисеонику“, јер удахом се брзина звука повећава! Отуда, професор Р. Стојановић истиче древну тврдњу, да информација траје колико и дах!

[11]             У савременом србском, духовни појам мукте се користи као материјални тактил „муфте“, џабе!

[12]             У Хераклитовој филозофији Логос  је „говор природе“, који су ришћанске догмате преузеле као „божански Логос“ (логосност).

[13]         Грчки има чак седам слова мање од србског, што му отежава пресликавање код преузимања термина. Згодан пример је име Пандора, преузето из арх. срб. пањџара, у значењу кутија, верски стих или оличење Зла. Како грчки језик нема слова „њ“ и „џ“, она су замењена са гласовима „н“ и „д“, а код преузимања појма из архаично србског, спојена су значења његовог менталног и материјалног  тактила, па је тако настала „Пандорина кутија зла“!

Пример преузете грчке реч Ksant, Србин, има више значења, а потиче од имена реке Скамандар, истоимене тројанском богу, од арх. срб. самудра. Очигледно, да ово име само по себи сведочи, да су Тројанци једно од имена за античке Србе. Поготово, што је у истоименом граду Сирбину, на реци Србици (Ksantos, Страбон) у данашњој југо-западној  Турској, нађен „Белег из Срба“, односно Законик у камену стар 2800 година, чији су потписници Зерби (Серби)!