КО ЈЕ ИЗМИСЛИО ОЛИМПИЈАДЕ?
Прва
прослава олимпијаде је одржана 1896
у Атини, на
иницијативу барона Пјер де Кубертена, који је верујући у измишљену стару историју,
желео да оживи обичај, који пре њега никада није постојао! Осим, на листи Касабонуса, проналазача „античких
рукописа“,
који је
1605 године у Паризу објавио попис победника у 249 одржаних олимпијада!
По причи консензус-науке, прва олимпијада је
одржана 776 године пре Риста, а забранио је Теодосије
395 године,
али се она формално позива на легендарног Тимеја из 4 ст. старе ере, јер су
олимпијску хронологију тобоже употребљавали само песници и хроничари! Поставља
се питање, како нема никаких оригиналних записа, или било какав траг? Отуда, Г. Ј. Берлингер је потпуно у праву, када појам „олимпијада“
сврстава у митологију!
Познате су, само пелашке игре посвећене Диву богу
неба, који је на Балкану имао
главно светилиште у Додони, где
су се молили сви учесници Илионске, алијас Тројанске војне, што сасвим јасно одређује
сукоб као грађански рат! Постојао је још један празник античких Срба или
Расена, под именом „триам“, који је магијски слављен сваке треће године, као
успомена на први поход Хамоваца на Исток, све до средњег века, када га је укинула
црква. Од назива овог празника, настала је победничка реч „триумф“, семантички
од архаично србског √ тримп',
задовољити.
Прича још каже, да су Јелини обновили пелашке игре, под
именом олимпијске, преместивши их на планину Олимп у Македонији. Али, од
овог земаљског светковања, свакако треба разликовати Момиров небески Олимп,
настао семантички од ариј. √ ламб,
смирај Сунца, који је тврђава неба и божанско станиште у Илијади:
Тада богиња Зора на широки попне се Олимп
Диву светлост да јави и осталим бозима вечним. ( 2, 48-9)
Див „сабирач облака“ и богови Илијаде су
„олимпљани“, али небески, јер Момир ништа не говори о олимпијским боговима,
који у време Илионске, алијас Тројанске битке, нису могли да буду у јелинској
части, јер Јелини тада још нису ни постојали!
Празник олимпијада је одржаван о летњој
дугодневици, сваких 49 или 50 месеци, а трајао је пет дана на крају узлазне
лунације, до 15 дана у месецу, о уштапу.[1] Право
учествовања је оглашавано, за све оне који нису осуђивани или вређали богове.
Свечаношћу су руководили Сербонићи, алијас Хераклићи (Гревс), који су укинули
Пелорије или опште пелашке игре, и тобоже их обновили под именом олимпијске.
Олимпијаде су су митолошки повезане с Персејом,
оснивачем Микене, а опеване су у Пиндаровим “Одама”, док Паусанија каже да воде
порекло од утакмица у трчању девојчица, које су хтеле да постану свештенице
богиње Месеца (Хере). Једна старија легенда каже, да је „олимпијске игре“
основао Сербон, алијас Херакле Дактил, уз податак да је он донео дивљу маслину
из Хипербореје (Гревс).
Антика не зна за спортску
организацију старог века
која се звала
олимпијада, јер таква
није ни постојала, али, постоји један
натпис који
помиње спортске утакмице! То је оригиналан документ из
2 столетја
пре Риста (по Е. Месершмиту из 1. в. пре нове ере).
У немачком
Археолошком
институту у Берлину,
постоји књига „Доетрурски
камени саркофази“,
у обради Р. Хербига са 111 фототипских плоча, и 99 снимака
ретке лепоте. Сви саркофази су исписани србским
(винчанским) писмом,
али једно привлачи посебну пажњу, јер се испред умирућег налази свитак, с изузетно
богатим записом.
Текст на поклопцу саркофага из Тарквиније
Овај споменик је из Тарквиније, у Тусцији, погрешно назване Етруска, 60 км. удаљене од Рима. Потиче из времена 200 год. пре Риста. Јединствена особина овог споменика је то, што се на њему налази први писани документ у којем се писмено потврђује да су се у месту Тарквиниа одржавала прва расенска или сарбинска такмичења за све расенске или сарбинске регије, којима је Тарквинија била културни и национални центар. Где је такав документ о олимпијадама? Нема га! Оне се нису одржавале, јер су измишљене!
Р. Хербиг пише: Саркофаг је с поклопцем, на коме је старији човек с отвореним свитком, главним предметом из Пулена-гроба у Тарквинији. Запис се налази на свитку који је у крилу човека у лежећем положају, с текстом у висини човекове главе, да би посматрач могао да чита текст. То је један од најобимнијих расенских (етрурских) текстова, где покојник посетиоцу нуди обема рукама отворени свитак, с најсадржајнијим гробним натписом.
Десетак истраживача се позабавило овим натписом, али најподробнију интерпретацију каменог свитка дао је Голдман. Он из записа схвата рођачке односе између сахрањеног и градитеља споменика. Човек који лежи је Ларс Пулена. Покојник из саркофага у Тарквинији је заузимао неки положај, или је био заслужан грађанин. Затим утврђује, да су у запису „несумњиво именована божанства, неко сродство, имена месеци, приношење жртве, односи приношења жртве („Прилози изучавању индогерманског карактера етрурских језика, II, 1930 стр. 115).
Уз помоћ србског писма и језика, препознају се неки појмови текста: Пуљена, Лар,[1] Рас, Расени… што показује да се ради о србском писму и језику. Потврду је дао С. Билбија, који је извршио комплетно одгонетање записа, управо помоћу србског језика и писма: Пулена је био бољар и спортиста, син ратара и покретач расенских спортских такмичења, који саветује млађе, да живе, стичу (имовину), окупљају се на спортским такмичењима и моле се Вишњем богу.
Тарквинија је поред Черветера и Вулчија, била значајан град расенске провинције Тусцие. Документи најстарије Виланова фазе, потврђује нам да се овде већ у десетом столетју пре Риста налазило насеље, које се знатно развило још у осмом столетју. О томе сведоче значајна уметничка дела, између седмог и петог столетја пре Риста, скоро 8 км дугачки одбрамбени зид, или рушевине једног моћног храма.
Тако, из овог свитка у којем се документује један спортски турнир антике, сазнајемо да се у свитку не говори о народу „Етрурци“, већ о Расни, Расенима или Сарбинима, народу који постоји на записима у времену од 13 до 5 столетја пре Риста! Ту је живео и бољар Пуљенас у другом столетју пре Риста, племић, син властелина, што се може закључити из текста. У једном стабилном друштву, постојала је потреба, да се бар једном годишње организује спортско такмичење расенске или сарбинске омладине, из свих округа Тусцие.
Гробно сликарство је од посебног значаја, јер представља најлепше сликарске примере антике. Прикази зидних декорација се односе на стварни живот, као што су банкети, игре, спортска такмичења, а ретко митолошке епизоде. Наведене теме, потичу из архаичне тусканске идеологије, чији су носиоци аристократске породице, у вези ритуала сахрањивања.
Спортска такмичења у Срба, на сахрани
најзаслужнијих покојника, задржала су се све до средњег века, у виду витешких
борби страва или тризни, уз извођење ратничких вештина! Помињу се у Илијади, на
Атилиној схрани, у Несторовој хроници, или постоје као чест мотив на
старосрбским мраморима. Из овог србског обичаја, развили су се касније
средњевековни витешки турнири на европским дворовима.
[1] Страбон
износи за Келтоибере, да сваког уштапа славе Бога игром, испред својих кућа.
Коментари
Постави коментар